Антон Павлович Чехов
ГАЛЕБ

Према преводу Кирила Тарановског и преводима глумачке екипе са руског и енглеског (цензурисана копија, прва публикација у Русская мысль, 1896 и едиција Чеховљевих игара (1897) према енглеским преводима Лоренса Сенелика (2006) и Елисон Хорсли те адаптацији Либи Епл (2011) у компарацији са разним домаћим и страним преводима).

Режија, сценографија, дизајн светла: Томи Јанежич

Драматург: Катја Легин
Костимограф: мр Марина Сремац
Композитор: Исидора Жебељан
Дизајн звука: Томаж Гром
Сарадник сценографа: Жељко Пишкорић
Асистенти редитеља: Душан Мамула и Димитрије Динић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Режија и монтажа филма: Томи Јанежич
Камера: Срђан Ђурић
Тон: Урош Стојнић
Дизајн плаката: Томи Јанежич, Катја Легин и Срђан Ђурић
Продуцент: Елизабета Фабри
Мајстори светла: Мирослав Чеман и Марко Радановић
Мајстор тона: Душан Јовановић
Сниматељ музике: Зоран Маринковић
Инспицијент: Золтан Бешењи
Фотографије: Срђан Ђурић
Техника: екипа СНП

ИГРАЈУ:

Јасна Ђуричић – Ирина Николајевна Аркадина
Филип Ђурић – Константин Гаврилович Трепљев – Костја
Душан Јакишић – Петар Николајевич Сорин
Милица Јаневски – Нина Михајловна Заречна
Денеш Дебреи – Илија Афанасијевич Шамрајев
Драгиња Вогањац – Полина Андрејевна
Ивана Вуковић – Марија Илинићна Маша
Борис Лијешевић – Борис Алексејевич Тригорин
Борис Исаковић – Јевгеније Алексејевич Дорн – Доктор
Димитрије Динић – маркира Семјона Семјоновича Медведенка
Јован Живановић – Јаков, радник, пас, завеса
Милица Трифуновић – шаптачица, собарица
Тијана Марковић – шаптачица, собарица
Душан Мамула – разне функције

Музичка екипа:
Александар Ружичић – флаута и пиколо флаута
Борислав Чичовачки – обоа
Ненад Марковић – труба
Исидора Жебељан – клавир
Бобан Стошић, Горан Костић – контрабас
Иван Марјановић – удараљке

Прва проба: јун 2011.
Претпремијере: 23, 24. и 25. октобар 2012. Сцена „Пера Добриновић“
Премијера: 26. октобар 2012. Сцена „Пера Добриновић“

Представа траје око 6 сати и 30 минута укључујући три паузе.

У представи ће се можда користити музика: Галеб и ја (Зденко Руњић, изведба Оливер Драгојевић), Manhattan (Ервин Фритз; Урбан Кодер; изведба Душа Почкај), Тако кот модра река (Грегор Стрниша; Јоже Прившек; изведба Душа Почкај), Твој ластни образ (Грегор Стрниша; Јоже Прившек; изведба Душа Почкај), Тихо прихаја мрак (Отон Жупанчич; Ати Сос; изведба Душа Полчкај), Живљење (Кајетан Кович; Мојмир Сепе; изведба Душа Почкај), Шлагер (Кајетан Кович; Урбан Кодер; изведба Душа Почкај) и Tendre Serenade  (Луис Гасте, диригент Јо Боуилоу; изведба Тино Роси).
Захваљујемо се: Академији Уметности Нови Сад и проф. Весни Ждрња, Факултету музичке уметности у Београду и декану гђи Дубравки Јовичић.

Седам сати касније, једна одгледана драма не доима се попут исјечка из живота, него попут живота самог; казалишно вријеме растегло се и почело наликовати стварном трајању.

У узбурканом финалу другог чина Јанежичев глас пробија се кроз метеж с аутоироничном опаском: Ово није Чехов! Дајте ми Чехова! Ово није Чехов! Након цјеловечерњег дружења с новосадским глумцима, овакав Чехов изгледа као једини на којега можемо пристати.

Матко Ботић у Часопису Казалиште 51/52 (ХР)
…

Седам сати, па шта? Ствар је у томе, разумели сте, да Галеб (…) није гломазна ни кабаста представа; не, то је само велика представа. Све што је важно садржано је у тој разлици. Остало је Чехов.

Теофил Панчић за Време (СРБ)
…

Колико од гледаоца тражи, толико му и даје. Чак и временски траје дуго, преко шест сати, а своје праве размере, суштину, не да ни описати. То није представа, то је чудо!

Игор Бурић за Дневник (Србија)
…

Казалишне представе знају бити лоше и добре, понекад и узбудљиве, али врло ријетко прерасту у нешто што бисмо могли назвати непоновљивим искуством. Управо такав је био „Галеб“.

Јанежич нас је увјерио у основно казалишно правило које су већ сви помало заборавили: једино у представи у којој редатељ непрестано глумце вуче за рукав да размисле о свакој реченици коју изговарају, збива се права умјетничка слобода.

Бојан Муњин за Новости (ХР)
…

Разлог зашто особно сматрам Јанежичева „Галеба“ мајсторском представом је експерименталност и одважност Јанежићева поступка садржана у могућности да и публици и глумцима поклони довољно времена за изградњу нијанси и међутонова дубоких, узнемиравајуће неисцрпних људских односа.

Наташа Говедић за Нови лист (ХР)
…

„Галеб” Српског народног позоришта из Новог Сада је пример како би театар требало да дела. Не само у Србији већ у било којој европској држави. Све препоруке.

Иван Јовановић за City Magazine (СРБ)
…

Таква усмереност позоришта на само себе јесте самосвесна, али то није уметничка загледаност у сопствени пупак; у представи пред собом имамо живе људе.

Марко Милосављевић у Арматургији

У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ЈЕДИНСТВОМ

Колико од гледаоца тражи, толико му и даје. Чак и временски траје дуго, преко шест сати, а своје праве размере, суштину, не да ни описати. То није представа, то је чудо!
(…)

Из овога, као и сазнања да се оно што следи у првом чину управо назива позориштем, јер се чувена радња – „много приче и љубави“, одвија око сцене представе Трепљева (Филип Ђурић) и Нине Заречне (Милица Јаневски), постаје јасно да је Јанежич направио хамлетску мишоловку и пустио да о позоришном чину говори- позориште, са свим својим унутрашњим (изшчитавање текста, дидасклија, индикације, коментари), као и спољашњим механизмима (сама глума, фиксирање ликова, односа И ситуација).
(…)

Ето глумца више не као галеба, него као коња. Ето људи као инстинктивних, импулсивних бића. Ето Чехова као нове, авантгардне форме. Не чуди што на крају почну да малају по платнима Ротковске композиције, да апстрактним експресионизмом ритуала ослобађају чисту енергију, несвесно, оно трансцендентно, „нереално“, шта нас све превазилази, а чему тежимо, поготово у осећањима.
(…)

Заводљиво звучи кад се чује једна од првих наснимљених реплика у којој један актер саопштава да је сањао Томијев „Галеб“. Још заводљивије када након онаквог другог чина Нина узвикује „Сан!“. Међутим, до сна као пројекције се долази тек на крају, заправо, вероватно много после њега, када се чловек охлади од свег што је видео, од свега што је прошло кроз њега. Сан јесте кључ.
(…)

Представа као целина, у својој скоковитости, разноврсности, јесте снолика, ако је то оно још – неподељено, оно органско, спонтано. Зато је и захтевана перцепција – заправо пројекција. Чехов је то назвао оним „из душе“.

Игор Бурић за Дневник (СРБ)


СЕДАМ САТИ, ПА ШТА?

Четврти чин је, дакле, разјашњење и веома несавршено разрешење, свођење рачуна, наком којег, гле, живот и даље тече, мада сцена пред гледаоцем врви Пораженима. А тај је пораз код Чехова увек сетан, али И пригушено „смешан“, јер ништа Чехову није драже од тих наизглед ситних знакова депатетизације суморних животних неминовности.
(…)

Јанежич, као редитељ, ту на свом терену верно следи Чехова: И он нам „показује оно што је класични театар остављао по страни“, а што нису неке занатске ђинђуве, него је нешто важно, нешто што нас се тиче. И између осталог маестрално економише театарским временом, пуштајући да нас оно у потпуности зароби, да нас узме за своје.
(…)

У реду, Чеховљево време је овакво, Јанежичево онакво, али шта је са нашим, гледалачким временом? Мислим, тих шест, седам сати, није ли то ипак мало много? Управо у томе и јесте ствар: позоришно време није линеарно и „општеважеће“ и у њему 60 минута може да буде 6 минута, а може и 600. На истински доброј представи гледаочево приватно време готово престаје да постоји, оно бива потиснуто у четврти план, и рачуна се само оно театарско. А ту size doesn’t matter. Вече пре Галеба у једном сам београдском драмском позоришту гледао представу од свега 80 минута, и то још упризорење мени врло драгог комада, али све узалуд, беше то свеједно право мучење, праћено физичким нуспојавама неиздржа (ручно-ножна нервоза), то јест, моје приватно време однело жалосну превагу над театарским јер театарско није успело да га савлада.
(…)

У случају Јанежичевог распакирања и препакирања „Галеба“ ствар је сасвим другачија: суочен си заправо са низом од четри представе од по сат, сат и по свака (јер толико је чинова у „Галебу“) са три получасовне паузе између. И, шта да вам кажем? И те су паузе у „Галебу“ биле занимљивије од пуног тока представе од претходне вечери!
(…)

И те дугачке паузе имају своју позоришну функцију, а она није само да „одмори и окрепи“ гледаоца, него и да се Јанежич додатно поигра с њим, са позоришним временом и позоришном илузијом. (…) „Дозвољавајући“ гледаоцу овакав одушак, Јанежич следи битан Чеховљев поучак о односу „животног“ и „уметничког“. Ни живот ни представа ионако неће никуда побећи, све ће то неминовно доћи на своје, а међувремену попијмо нешто…
(…)

А између је напросто онај најбољи Чехов, оно због чега га волимо више од било кога другог ко је икада писао – јер нас је боље разумео од било кога другог ко је икада писао – у театарском чину који је иновативан и модеран баш колико је заправо и архетипски, обичан, суштински „класичан“, а то ће речи: говори нам, на срцу и уму узбудљив начин, о ономе што нам је једино важно између рођења и смрти.
(…)

Седам сати, па шта? Ствар је у томе, разумели сте, да „Галеб“ (…) није гломазна ни кабаста представа; не, то је само велика представа. Све што је важно садржано је у тој разлици. Остало је Чехов.

Теофил Панчић за Време (СРБ)


ОВО (НИ)ЈЕ ЧЕХОВ

На сзондијевску описну апсолутност драме, која не познаје ништа осим себе и у којој су све изговорене ријечи неопозиве, наталожило се с временом мноштво наизглед незаобилазних својстава сценског стила, међу осталима и она која прописују да пушка запета у првом чину мора опалити најкасније два и по сата касније. Све друго је безобразлук – по томе, и не само по томе, новосадски Галеб је једна врло безобразна представа. (…) У казалишној култури у којој се Галеб одувијек игра тако да се млади првак погрби као Трепљов, а првакиња у најбољим годинама и истим таквим хаљинама тумачи у свему надмоћну Аркадину, такав cast у комбинацији с трајањем представе не може се окарактеризирати никако другачије него као безобразлук. Због тога, али и због много других ствари, новосадски Галеб стварно јест безобразна представа. (…) Дакле, оно трајање, онаква подјела па још и структура због које сам редатељ на почетку изведбе радосно објави како је то тек проба, и проба ће заувијек остати? Што рећи него – безобразлук!
(…)

На тај начин други чин у потпуности искориштава потенцијале властите помакнутости, па умјесто више или мање успјеле салонске мелодраме на површину излази халуцинантна срж тих бескрајних чезнутљивих сударања. У другом чину Галеба, како је прецизно формулирано у књижици представе, ликови једни друге виде замагљених погледа и сви би хтјели бити негдје другдје, на мјесту неког другог, у кожи другога. Умјесто да слиједи традицију по којој су на сцени видљиви тек површински трептаји тих замагљених погледа, Јанежич си допушта пробоје према скривеним емотивним превирањима ослобођен од диктата уједначене форме, па је тај дио представе изведен као нека врста експресионистичког сновиђења без диктата конвенција реализма. (…)

Други чин заправо је задњи тренутак у којем су сва лица још увијек жива – остатак представе тек је одбљесак узалудног, осушеног трајања.
(…)

Седам сати касније, једна одгледана драма не доима се попут исјечка из живота, него попут живота самог; казалишно вријеме растегло се и почело наликовати стварном трајању. Колико љубави! рекао би Дорн, а Јанежич као да додаје: Колико је тек могућности за сценско уобличавање тих љубави! У мору сувремених интерпретација чеховљанског канона, Јанежичев је опус с Галебом појачан представом која без срама може стајати уз бок Ујаку Вањи,  Иванову и Шилинговом Галебу. Новосадска представа тај статус не заслужује стилским иновацијама, домишљатим стратегијама актуализације или режијским реинтерпретацијама – њезин једини залог успјеху чврста је одлука да се логика писма слиједи науштрб окова форме, без страха да ће рушење апсолутности цјелине наштетити ломљивом садржајном терету. У узбурканом финалу другог чина Јанежичев глас пробија се кроз метеж с аутоироничном опаском: Ово није Чехов! Дајте ми Чехова! Ово није Чехов! Након цјеловечерњег дружења с новосадским глумцима, овакав Чехов изгледа као једини на којега можемо пристати.

Матко Ботић у Часопису Казалиште 51/52 (ХР)


БДЕЊЕ КОД СОРИНА

Та искључиво позоришна моћ транссупстанцијализације, која је уистину удвајање стварности (због чега театар и постоји!), тај истовремени осећај да смо ту, у позоришту, као гледаоци инсценације „Галеба“, али и код Сорина на имању, као гости међу његовим суседима и пријатељима, од којих најистакнутије место, као и у другим комадима Антона Павловича, заузима лекар, овде Јевгеније Алексејевич Дорн, у којег се, за ових неколико сати, претвара онај којег знамо као јединственог Бориса Исаковића, јесте највеће постигнуће овог чеховљевског предузећа СНП-а.
(…)

Истина, Јасна Ђуричић као Аркадина, стопостотно је то што би Аркадина била да јесте Јасна Ђуричић. С једне стране, то лимитира импровизацију глумца/глумице и могућност да се удаљи у улози од самог/саме себе, али, с друге стране, без тог се ограничења не би могла постићи објективност осећања која до нас допире са сцене.
(…)

Ту се из неограничено лудичког неповратно враћамо у ограничено психолошко, из идеалног у реално, из имагинарног у симболички поредак. Она лудички досегнута слобода у другом чину, коју човек инстинктивно осећа да губи као део тог фриза у држави и друштву, у породици и групи или класи, пропорционално је обрнута његовом психолошком срастању са улогом коју ту игра. За корениту промену тог стања, која се зове и револуција, доиста је неопходна лудост.

Златко Паковић за Данас.рс


НА КРИЛИМА ИМАГИНАЦИЈЕ

Казалишне представе знају бити лоше и добре, понекад и узбудљиве, али врло ријетко прерасту у нешто што бисмо могли назвати непоновљивим искуством. Управо такав је био „Галеб“, према комаду А. П. Чехова и у изведби Српског народног позоришта из Новог Сада, на гостовању у Загребу.
(…)

Цијела изведба једна је маратонска проба, на којој глумце видимо као живе људе који комуницирају са собом, својим погрешкама, покушајима, партнерима и публиком. Тако из сата у сат представа расте пред гледатељима, којима ништа није скривено, а глумци – налијежући до краја на оно што стварају – постају стварним ликовима једнога комада. Напетост расте као дио стварног процеса, а Чеховљева прича израња пред нама као егзистенцијална драма до које је стало и глумцима и публици.
(…)

Јанежич нас је увјерио у основно казалишно правило које су већ сви помало заборавили: једино у представи у којој редатељ непрестано глумце вуче за рукав да размисле о свакој реченици коју изговарају, збива се права умјетничка слобода. Тада се може испричати истинска, а не тек одглумљена трагична прича, попут ове која је загребачку публику прилијепила уз сједала, као што се може одлутати у невјеројатну фантазију, која је у овом „Галебу“ експлодирала на најфасцинантнији начин.

Бојан Муњин за Новости (ХР)


ВЕЛИКА ГОЗБА ЕМОЦИЈА

Густа емоционална карта међуодноса ликова додатно је појачавана, а не нарушавана, сталним редатељским бодрењима или коментарима појединих ситуација, као и суигром с иронично појачаним »шаптачима текста« (Милица Трифуновић, Тијана Марковић). Ти гласови извана, укључујући и гласове техничара (тонаца, мајстора свјетла) још једном су показали да казалишну ситуацију никада не нарушава живи контакт.
(…)

У том смислу читава представа помало наликује на »реалитy тхерапy«: нема краћих путева, нема извлачења од неугодних питања, ако си већ присутан на свијету, не буди кукавица.
(…)

Разлог зашто особно сматрам Јанежичева »Галеба« мајсторском представом, међутим, не излази ни из велике гозбе емоција, ни из студије карактера које нам је понудило Српско народно позориште, већ сматрам да је експерименталност и одважност Јанежићева поступка садржана у могућности да и публици и глумцима поклони довољно времена за изградњу нијанси и међутонова дубоких, узнемиравајуће неисцрпних људских односа.
(…)

Наравно да не постоји прави Чехов. Што се тога тиче, вјеројатно све мање постоје и прави коњи. Али чињеница је да људска врста већ читаво једно стољеће чезне за својом изгубљеном дивљином, као што и читава једна чеховљанска епоха тражи (и налази) помоћ глумаца како би је пронашла. Галеби су давно завршили препарирани, као што су се и вишњици претворили у паркирна мјеста. Али наша потреба да једни другима будемо онолико блиски, онолико стварни и онолико непредвидљиви (нови!) колико су то ликови Чеховљевих комада сигурно се не може надомјестити никаквим виртуалним медијима. У томе је, уједно, непобједиви сјај новосадске инсценације Чеховљева „Галеба“.

Наташа Говедић за Нови лист (ХР)


СУДАР СВЕТОВА

Оваква поставка, где гледаоцу бива нејасно да ли гледа глумце који инсценирају пробу или заиста присуствује стваралачком процесу, као и шта је од онога што види импровизација, у фокус пажње доводи глумца и његов стваралачки чин.
(…)

Из овог судара светова Чеховљеве драме и ансамбла представе ствара се узбудљива и компликована мрежа односа која поставља питања о природи позоришног чина, односу процеса и резултата, великих и малих улога, импровизованог и планираног, али даје и нове, понекад неочекиване увиде у драмске карактере Галеба.
(…)

Иако понекад радикална по форми, ова представа увек остаје јасно структуирана Чеховљевом драмом. Однос форме и садржаја овде готово манифестно нагиње у корист садржаја; формална решења која неком могу деловати ингениозна, ларпурларна или зачудна увек су привремена. Оно што је стално у представи јесу глумци, њихов рад, личности и живот. Таква усмереност позоришта на само себе јесте самосвесна, али то није уметничка загледаност у сопствени пупак; у представи пред собом имамо живе људе.

Марко Милосављевић у Араматургији


ОПЛАКИВАЊЕ ТЕАТРА; ТЕАТАР ОПЛАКИВАЊА

Све је у овој представи и преодвећ јавно, изложено суровим погледима баш на оним мјестима која су неиздрживо срамотна, изложено пуном удару егзибиционистичког очаја, баш као и воајерске тјескобе.
(…)

Због тога за мене најживљи момент изведбе није везан за формални завршетак упризорења с великом јадиковком око Трепљевљева самоубојства, већ за епизоду уметнуту негдје око средине изведбе, епизоду испадања глумаца из чеховљанске матрице улога, односно за улазак свих глумаца у стање и тјелесност необузданих коња који све брже трче укруг око својеврсног гумна или штапа забоденог у средиште позорнице. Барем кроз животињско тијело глумци накратко напуштају логику свете пасивности, светог страдања, светог губитништва. Галопирање сценом враћа им људскост, умјесто да је редуцира. Животиња се показује мудријом од човјекова неисцрпног самосажаљења. Трк нуди барем неку мјеру дрскости.

Наташа Говедић у Зарезу (ХР)


КРИТИКА ПРЕДСТАВЕ ГАЛЕБ

Смелост се огледа у одлуци да се једно добро познато, признато, вољено и често виђено ремек дело савремене драмске књижевности постави на начин толико другачији од уобичајене праксе када је реч о упризоривању дела овог руског класика на нашим сценама.
(…)

Реч је о позоришном догађају значајном и по томе што свој смисао смело тражи испитујући суштину процеса стварања позоришта, а не у његовом ангажману на мењању вантеатарске стварности.

Бошко Милин за РТС, Трећи програм


ПОЗОРИШНА РЕЦЕНЗИЈА: ГАЛЕБ

Редитељ меша стилове и поступке од чина до чина и чини представу узбудљивом деконструкцијом и потресним театарским експериментом у којем се комбинује све: од ироничног брехтијанског отклона, преко реалистичке глуме до унутрашњих сукоба главних ликова приказаних кроз физички покрет и мизансценску структуру.
(…)

„Галеб” Српског народног позоришта из Новог Сада је пример како би театар требало да дела. Не само у Србији већ у било којој европској држави. Све препоруке.

Иван Јовановић за City Magazine (СРБ)


СЕДАМ ИЗНИМНИХ САТИ

Тада се спуштају четири екрана на којима се у фласхбацку приказује тај разговор и то у преко пола сата дугом, али изнимно занимљивом филмском запису о стварању тог призора у којем поновно судјелује и Јанежич враћајући глумце и на различите начине настојећи од њих добити што прецизнију и упечатљивију интерпретацију. Ма колико се можда у први мах чинило да је увођење филма тек још једно од модернистичких рјешења без пуног покрића начин на који тај филм у најситнијим детаљима открива рад на стварању улоге и изванредан коначни глумачки резултат (посебице Милице Јаневски као Нине) чини га врхунским казалишним, а не филмским, доживљајем, јер своју пуну вриједност добива тек у интеракцији са збивањима на сцени.

Томислав Курелец за Казалиште.hr

„А ти ме после свега питаш шта је то живот,
шта је живот? То је исто као да питаш: Шта је то
мрква? Мрква је мрква и све је јасно…“
―
„Ја пишем све време меко, пријатно, а на крају
треснем читаоца по њушци.“
―
„Писати или глумити, а у исто време бити свестан
да не радиш како треба, то је свакодневна
појава, а за почетнике веома корисна. (…)
А друго, једном за свагда треба да се
ослободите страха од успеха или неуспеха.
Нека вас то не брине. Ваш задатак је да
играте, из дана у дан, тихо и сабрано, да
будете спремни на грешке, да истрајете
у свом глумачком изразу.“
А. П. Чехов

Антон Павлович Чехов написао је „Галеба“ 1895. године и о њој рекао: „То је комедија у којој има три женске улоге, шест мушких, четири чина, пејзаж (поглед на језеро), много приче о књижевности, мало радње и гомила љубави.“ Прва поставка драме у Санкт Петрбургу 1896. године доживела је велики неуспех; изазвала подсмех, згражавање и огорченост. Упркос томе она је пресудна за драмско писање као и за позориште. Две године касније драму је инсценирало тада непознато, а данас легендарно Московско уметничко позориште (МХАТ) и са њом доживело невероватан успех, који је записан као историјски догађај руског позоришта. Представа је много допринела афирмацији МХАТ-а као позоришта („Галеб“ је постао њихов амблем), Станиславског као редитеља и Чехова као драмског писца. За Чехова ова драма била је прекретница у више погледа: у њој је прешао из директне у индиректну радњу – драма бива у подтексту; његови ликови нису јунаци него обични људи који раде и причају наизглед небитне ствари; увео је паузе и пре тога непознате групне сцене, које позивају ка оркестралној/симфонијској глуми. Ове и друге значајности Чеховљевог писања биле су врло одговарјуће за развој новог, за тадашње време револуционарног, начина глуме којег је градио Станиславски. Драма „Галеб“ је у 20. веку постала класични део репертоара у европским позориштима и доживела више чувених изведби: Анатолиј Ефрос (1966), Ингмар Бергман (1961), Мајк Николас (2001), Шилинг (2005)…

Словеначки редитељ Томи Јанежич већ други пут поставља „Галеба“. Први пут га је режирао 1999. године у Словенскем младинскем гледалишчу (СМГ). Његова „Утва“ и „Три сестре“ (такође у продукцији СМГ) су у гостима у Београду доживеле велики успех. Овог пута идеја за поставку представе изашла је из рада, са постдипломским студентима глуме на Академији Уметности у Новом Саду, и онда насатвила у Српском народном позоришту у Новом Саду, где је Јанежич 2006. године режирао представу „Наход Симеон“ по тексту Милене Марковић. „Галеб“ је представа у којој први пут учествују и професори и студенти Академије. Режија и сценографија је рад Томија Јанежича, а представу подписују још и Исидора Жебељан, која је написала музику, звук је дизајнирао Томаж Гром, костимографију Марина Сремац и драматургију Катја Легин. У екипи од 15 извођача, поред младих и талентанових глумаца, на почетку каријере (Милица Јаневски, Филип Ђурић, Ивана Вуковић, Димитрије Динић, Тијана Марковић, Милица Трифуновић, Јован Живановић и Душан Мамула) има и искусних глумаца – Јасна Ђуричић, Борис Исаковић, Борис Лијешевић, Денес Дебреи, Душан Јакишич, Драгиња Вогањац.

Представа „Галеб“ је резултат шеснаестомесечног креативног процеса, који се темељи на глумачком и личном искуству учесника. Читање Чехова тј. анализа текста дешавала се кроз практичан рад – радња у простору, при чему су се користили различити глумачки приступи и психодрамске технике. Представа тематизује саму креативност и покушава, да се бави темама, не само на нивоу садржаја, него и сценском, обликовном смислу, са различитим позоришним средствима. Поред самог садржаја драме – позориште, глума, писање, креативност, везе између заљубливања и стварања, међусобни односи, механизми и обрасци у везама, тензија међу генерацијама, старо према новом, питања признавања, очекивања, жеље – су се кроз процес искристалисале и теме које одређују сваки од четири чина. Оне су детерминисале и сугерисале избор сценског поступка, стратегије и фокуса.
Први чин представе се „врти“ око теме позоришта и уметности, други је везан за тему заљубљивања, фантазије и снова. У трећем чину се као тема појављују предмети, поседовање предмета и људи, третирање другог као предмет. Док се четврти чин бави питањем судбине и/или случајности и томе како одлуке и догађаји утичу на живот појединца. Тако је настала представа, која би заправо могла да буде четири различите представе, јер су чинови садржински, тематски и сценски заокружене целине.

Катја Легин

Награде представе Галеб Српског народног позоришта

63. Фестивал професионалних позоришта Војводине, 2013.
– Награда за режију – Томи Јанежич
– Награда за најбољу епизодну улогу – Душан Јакишић.

58. Стеријино позорје, 2013.
– Специјална Стеријина награда за представу у целини
– Стеријина награда за глумачко остварење – Јасни Ђуричић, за улогу Ирине Николајевне Аркадине
– Награда Округлог стола за најбољу представу 58. Стеријиног позорја
– Награда редакције новосадског листа „Дневник“ за уметничко остварење – Томи Јанежич за режију.

47 БИТЕФ, 2013.
– Награда публике (са оценом 4,79)

53. МЕСС, Сарајево, 2013.
1. Гран при „Златни ловоров вијенац“ за најбољу преставу у целини
2. „Златни ловор вијенац“ за најбоље глумачко остварење – Јасни Ђуричић
3. Награда „Рејхан Демирџић“ за најбољу младу глумицу – Милици Јаневски
4. Награда медијских покровитеља „Златна маска Ослобођења“ – за најбољу представу
5. Награда жирија Међународне асоцијације позоришних критичара (IATC)
6. „Златни ловоров вијенац публике“ (са просечном оценом 9,73)

Годишња награда Српског народног позоришта, 2013. Душан Јакишић, првак Драме, за улогу Сорина у представи Галеб А. П. Чехова у режији Томија Јанежича
Годишња похвала Српског народног позоришта, 2013. Ансамблу представе Галеб А. П. Чехова у режији Томија Јанежича
Награда за најбоље глумачко остварење „Предраг Пеђа Томановић“ 2013. Филипу Ђурићу, за улогу Константина Гавриловича Трепљева у представи Галеб А. П. Чехова у режији Томија Јанежича
Најбоља домаћа гостујућа представа (Гостовање у ЈДП-у)

ИЗ ИНТЕРВЈУА СА ТОМИЈЕМ ЈАНЕЖИЧЕМ

Т: …Чини ми се да управо у овоме долази до одвајања – да ли се уопште рачуна на те јединствене потенцијале глумачке прис(ут)ности и преузима се ризик, што на неки начин (делимично) значи заокрет у поље импровизације – не на површан начин, већ као стварање на лицу места (»ал импровисо« значи одједном/изненада, у тренутку). Или се, с друге стране, рачуна на много више контролисану позоришну комуникацију свим преосталим оруђима, средствима. С неког аспекта то друго би значило да представа не користи пуни потенцијал и снагу људске живе присутности, која је много мање предвидива. У позоришту је највећи ризик а, вероватно, и дрскост кладити се на потенцијале глумчеве прис(ут)ности или, можда прецизније – на висок степен глумчеве спонтаности. При томе мислим на стваралачку спонтаност или спонтану креативност, коју можемо срести (или би требало) у позоришту. Драмско позориште – неочекивано – (пре)ретко рачуна на висок степен глумчеве спонтаности.

Имам утисак – гледе проучавања историје позоришта, да је такво поверење некад било суштински дубље. То је, с друге стране, вероватно значило честе, технички лошије интерпретације (нешто слично важило је за музику кад је била извођена уживо). А питање које се поставља гласи: да ли смо техничким напретком – у музичком извођењу, на основу поређења са старим снимцима наступа, могуће је тврдити да данас имамо технички неупоредиво боље интерпретације, а тај процес највише је подстакла технологија звучним записима и можда се нешто слично догодило и у извођачким уметностима – нешто или много изгубили. При постављању овог питања нисам наивно сентименталан или носталгичан, не идеализујем нека прошла времена. Једноставно, добро је бити свестан релативности данашње/савремене самоспознаје или самопоимање или конвенције. Вредности се мењају брже но што мислимо. И колико сутра биће евидентно нешто што данас још не слутимо.

У позоришту је неопходно такво преиспитивање. Да бисмо одвајали битно од небитног. Друштво и време у којем живимо (првенствено мислим на економски и друштвено-политички систем), тако често изгледа, све то нам још више отежавају. Можда би позориште могло бити простор промишљања о суштини. Иако то звучи претенциозно и не гајиш претеране илузије о моћи позоришта – све мање је оаза промишљања о нашем битисању, нама самима, односима, животу, стваралаштву итд. Можда некоме у савременом друштву, наизглед препуном свега, на површан поглед делује другачије, а кад човек мало застане, примећује да данас практично више нема простора за аутентично промишљање.

Можда наша представа жели да (ус)постави и такво питање. Можда је њена сврха да људима пружи разлог да неко време – дуже него обично, јер ће дружење кроз представу трајати 6 или 7 сати – проведу с нама у промишљању о нашим животима.С друге стране, представа покушава да (ус)постави питања о глумачком, театарском, уметничком процесу и животу, о креативним поступцима, о кративности самој и уметности уопште итд.
…

Чини ми се да је ова екипа – говорим о нечему изван представе коју стварамо, која је себи поставила и вишеструке изазове – способна за нешто што је у театру права реткост и тек ћемо видети може ли репертоарско позориште да прихвати ову врсту (додатног) изазова: сусретати се с публиком (и прихватити како публику тако и глумачку екипу као једну групу) и започети причање и представљање на лицу места. Одиграти сцену-две, три, можда цео чин. Поделити утиске, што је довољно за тај дан, поздравити се до следећегдана или недеље и наставити причу. И тако даље, све док прича није испричана.

Фотографије: Срђан Ђурић