VLADIMIR I KOSARA
Praizvedba opere u dva čina
Koncertno izvođenje
Libreto priredio: Stevan Divjaković*
Dirigent: Mikica Jevtić
Uloge:
Vladimir, dukljanski kralj (tenor)
Aleksandar Saša Petrović
Kosara, Samuilova kći (sopran)
Danijela Jovanović
Vladislav, sinovac Samuilov (bariton)
Nebojša Babić
Samuil, bugarski kralj (bariton)
Vasa Stajkić / Branislav Stankov
Radovan, Vladimirov prijatelj (bariton)
Vladimir Zorjan / Željko R. Andrić
Mara, Kosarina prijateljica (mecosopran)
Violeta Srećković
David, bugarski arhiepiskop (bas)
Goran Krneta
HOR I ORKESTAR SNP-a
Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović
Režijska postavka: Katarina Mateović Tasić
Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Marina Rajnović
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Dejan Teodorović
Scenograf: Saša Senković
Video i titlovi: Ivan Svirčević
Dizajn svetla: Marko Radanović
Majstor tona: Dušan Jovanović
Premijera: 18. marta 2017, scena „Jovan Đorđević“, 20.00
Repriza: 28. marta 2017, 20.00 povodom Dana SNP-a
Vreme trajanja: oko dva sata s jednom pauzom
*Korišćena su libreta Vladimir i Kosara Petra Preradovića, Miodraga Milanovića i tragedija Vladislav Jovana Sterije Popovića.
Opera Vladimir i Kosara realizovana uz podršku Grada Novog Sada i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama APV.
Žanrovski bogat opus Stevana Divjakovića svedoči o autoru zainteresovanom za različite pravce muzike druge polovine 20. veka, koji u tom mnoštvu pronalazi one „formule” u kojima sa druge strane znaka jednakosti stoji komunikacija kao imperativ stvaranja. Stoga je ovde reč o delima koja vremenom poprimaju sve odlike postmodernog. „Muzikant u onom najboljem smislu, u smislu apsolutne majstorije” (Zoran Hristić, kompozitor, Umetničko veče Stevana Divjakovića, Kulturni centar Novog Sada, 6. juna 2005) možda ponajbolje objašnjava ovakav muzički jezik, u kome su načete sve one teme života, patnje, ljubavi, vere, koje večno „brinu” umetnost i umetnike. Ne gubeći se u eksperimentima, u potrazi za efektima, Stevan Divjaković kroz medij simfonijskog orkestra, baletskog prikaza, gudačkog kvarteta, orkestra harmonika, solo pesme tako stvara vrhunska dela koja obeležavaju ne samo naš kulturni prostor nego i kulturni prostor Evrope i sveta.
dr Ira Prodanov, muzikolog
Doticaj savršenstva
Meni je u muzičkom opusu Stevana Divjakovića, od prvih sretanja sa njegovim kompozicijama, prevashodno bio bitan u razmišljanju po slušanju literarni predložak, poetski podtekst njegovog dela. To poetično, u harmoniji, u sazvuku, taj doticaj savršenstva, razaznao sam davno u Altum silencijumu, a docnije u tkanju njegovih baletskih vizija. Kada smo radili balet Banović Strahinja, zastao je posle prelepe i moćne uvodne muzike i tražio da mu napišem pesme koje se neće ni čuti ni videti, ali će ih pretočiti u muziku. Harmonija, kao sestra sklada, našla je dragocenog tumača i beležnika u Stevanu Divjakoviću, čije se delo godinama opire pritajenom teroru nesklada u našim životima. Kao što silazi rudar u poslednju tišinu, tako je naš kompozitor silazio u tamno predvorje sna o lepoti. I umeo da taj san pretoči u muziku koja će nas nadživeti u bezvremenju.
Pero Zubac, književnik
Dela Stevana Divjakovića u SNP-u: Altum silencijum (zajedno sa delom Zemlja G. Lenđela, prem. 20. decembra 1989), Altum silencijum (zajedno sa delom Karmina burana K. Orfa, prem. 6. juna 1992), Predsmrtna ljubavna pesma (u sklopu baletske večeri Poema o ljubavi, prem. 10. aprila 1996), Žrtva (u sklopu Koreografske inspiracije, 6. marta 1999). Autor je muzike za više dramskih predstava SNP-a (Murlin Murlo, 1996, Revizor, 1996, Mrešćenje šarana, 1996, Pop Ćira i pop Spira, 1997, Mera za meru, 1998, Ožalošćena porodica, 2000, Greta stranica 89, 2005).
Rođen 1977. u Horbu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. godine na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu (klasa prof. Alina Vlasenka), gde je diplomirao i na odseku za harmoniku kod profesora Pavela Fenjuka. Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska (Ukrajina). S Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine. Od 2005. je radio kao dirigent orkestra Muzičke škole u Šapcu, a 2011. postao je stalni dirigent Orkestra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sarađuje s Zavodom za kulturu Vojvodine, Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, Zrenjaninskim kamernim orkestrom i ansamblom za savremenu muziku „2K+“, afirmišući dela domaćih kompozitora.
Operski repertoar: Čajkovski (Evgenije Onjegin), Verdi (Nabuko, Rigoleto, Travijata), V. A. Mocart (Figarova ženidba, Čarobna frula), Rimski-Korsakov (Carska nevesta), Pučini (Madam Baterflaj), Doniceti (Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak), K. Orf (scenska kantata Karmina burana), I. Kalman (Kneginja čardaša). Baletski repertoar: Čajkovski (Krcko Oraščić, Labudovo jezero, Uspavana lepotica), L. Minkus (Don Kihot), M. Teodorakis (Grk Zorba), A. Adam (Žizela), Prokofjev (Romeo i Julija). Iz Jevtićevog koncertnog repertoara izdvajaju se: Gala koncert Opere (13. januara 2012), Kad je opera srela film (Novogodišnji gala koncert Opere SNP, 13. januara 2016), Zvižduk u osam (Koncert Opere SNP-a, 8. marta 2017).
Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“ u Kijevu 2006.
To nije samo priča o ljubavi i ratničkim podvizima jednog kneza. To je pesma o ljubavi između Vladimira i Kosare, njihovoj patnji, bolu kojom su se od ranog srednjovekovnog perioda srpske usmene i pisane tradicije i docnije, inspirisali i otrgli je od zaborava pisci žitija, istoričari, umetnici, književnici, vladari (Letopis Popa Dukljanina; Hristifor Žefarović, bakrorez Sv. Jovan Vladimir, 1742; Andrija Kačić Miošić Pesma o kralju Vladimiru, 1759; Lazar Lazarević stariji, Vladimir i Kosara, 1829; Jovan Sterija Popović, Vladislav, 1843; Petar Preradović Vladimir i Kosara, 1873; knez Nikola Petrović Balkanska carica, 1886; Stevan Sremac Iz knjiga starostavnih, 1904; episkop Nikolaj Čitanka o svetom Jovanu Vladimiru, 1925; Milovan Vitezović Sveta ljubav, 1999) i drugi.
Davno bilo, davno bitisalo,
Davno tome pametara nema,
Samo pamte gusle javorove,
Pak pričaju kâ da j’ juče bilo.
Jovan Jovanović Zmaj, odlomak iz: Vladimir i Kosara, „Snohvatice“, 1895.
Jovan Vladimir, knez, vladar Duklje
(?, druga polovina X v. – Prespa, Makedonija, 22. V 1016)
Nepoznati su mu roditelji i prethodnici na dukljanskom prestolu. Vizantijski pisci ga spominju u vezi sa borbama protiv Samuila (976-1014), koji je pokušao da obnovi Bugarsko carstvo, a Letopis Popa Dukljanina sadrži sažeto žitije ovoga vladara, koji je ubrzo posle smrti poštovan kao svetitelj. Vizantijski pisac Jovan Skilica ubraja ga među vizantijske prijatelje. Dok je on kao knez vladao „Trimalijom i obližnjim oblastima Srbije“, bile su mirne prilike u Draču, gde je bilo sedište carevog namesnika, stratega teme Dirahijon. Iako zna da je Vladimir bio Samuilov zet, Skilica ga ipak pozitivno karakteriše: „čovek pravičan i miroljubiv i pun vrline“. Prema žitiju sačuvanom u Letopisu Popa Dukljanina, nasledio je oca (treba da se zvao Petrislav, a bio je sin „kralja“ Hvalimira) i mirno vladao dok ga nije napao bugarski car Samuilo. Vladimir se povukao na planinu Oblik, boravio tu neko vreme a zatim se predao da bi poštedeo svoje ljude. Samuilo je bezuspešno opsedao Ulcinj, spalio Kotor i Dubrovnik, pustošio sve do Zadra i preko Bosne i Raške vratio se u svoju zemlju. Smatra se da su povoljni uslovi za ovaj pohod bili na samom kraju X v. (oko 998). Sa pripremama za borbu protiv Samuila povezuje se vest o srpskom poslanstvu koje je 992. brodom odlazilo vizantijskom caru Vasiliju II i palo u ropstvo Arabljana. Po osvajanju Duklje Vladimir je bio odveden na Samuilov dvor u Prespu. Tu se, prema žitiju, Samuilova ćerka Kosara zaljubila u otmenog sužnja i od oca izmolila dozvolu da se uda za njega. Kao carski zet vraćen je na vlast u Duklju. Tu je u mirnim odnosima prema Vizantincima u Draču dočekao smrt Samuilovu i vladavinu njegovog sina Gavrila Radomira (1014-1015). Za vreme drugog naslednika, cara Jovana Vladislava (1015-1018), Vladimir je domamljen u Prespu i ubijen. Prenesen je i sahranjen u Bogorodičnoj crkvi u Krajini, gde je nastao njegov svetački kult o kojem svedoče spomenuto latinsko žitije u Letopisu Popa Dukljanina, zatim grčko žitije nastalo u XIV v. (objavljeno u XVIII v.), kao i relikvije prenesene u Drač (početkom XIII v.), a kasnije Vladimiru posvećeni manastir Šin Đon kod Elbasana u Albaniji…
Akademik Sima Ćirković, Srpski biografski rečnik, IV, Novi Sad, 2009
Vladimir i Kosara, kao dramu u 3 čina Lazara Lazarevića starijeg, prvi put su prikazali diletanti učitelja Jovana Miloševića u Novom Sadu 1836. Prvo izvođenje u SNP-u 1. oktobra 1861. u Novom Sadu. Rekonstrukcijom iz kritika utvrđeno je da su u predstavi učestvovali: D. Ružić (Vladimir), D. Popovićeva (Kosara), T. Marković (Samuilo), N. Zorić (Asenj), N. Nedeljković (Ljubivoj). Izvedeno 14 puta sve do 1863. godine.
Iz enciklopedije SNP-a
PRVI ČIN
Scena prva
Gluvo je doba noći. Dukljani pod okriljem tame dolaze da izbave Vladimira, svoga voljenog kralja, iz bugarskog zatočeništva u Prespi. Približavajući se odlučno tamnici čuju Vladimirovu pesmu kojom on veliča svoju ljubav prema bugarskoj princezi Kosari. Zbunjeni su saznanjem da njihovom kralju zatočeništvo mrsko nije jer ga je ono sjedinilo s voljenom. Vladimirov odani prijatelj Radovan podseća vojsku na kraljevo junaštvo koje je potrebno pokorenom narodu Duklje. Uto se začu kako se neko približava tamnici i kraljevi tajni posetioci se sakriše da vide ko dolazi.
Saznavši da neko tajno posećuje Vladimira, Vladislav (Samuilov sinovac i potajni pretendent na presto i Kosarinu ruku) dolazi sa stražom da otkrije ko to, obavijen velom noći, obilazi zatočenog dukljanskog kralja. Njegovo iznenađenje je veliko, kada otkrije da je to Kosara koja dolazi sa svojom vernom sluškinjom Marom. Ništa manje nije iznenađena ni Kosara kada shvati da je njena tajna otkrivena. Vidno je ogorčena zbog iznenadnog susreta i otvoreno pokazuje svoju netrpeljivost prema Vladislavu koji joj, uprkos njenom gnušanju, izjavljuje ljubav. Na Kosarino odbijanje Vladislav odgovara pretnjom da će je razotkriti kod oca, cara Samuila. Ne bojeći se njegovih reči, Kosara priznaje svoju ljubav i hrabro izjavljuje da će i sama sve reći svome ocu. Vladislav, svejedno, ostaje neumoljiv i preti da će on na posletku biti njen muž, ali ni Kosara ne posustaje pod njegovim zlokobnim pretnjama.
Radovan, koji se sa Dukljanima pojavljuje iz tame, prekida njihovu prepirku i preti prestrašenom Vladislavu da će svi stradati ako ne oslobodi Vladimira. Kosara, hrabro istupivši pred Radovana i Dukljane, priznaje svoju ljubav prema Vladimiru pred svima i šalje Maru da ga dovede iz tamnice. Vladislav ovu njenu odluku doživljava kao uvredu, dok Dukljani ushićeno očekuju dolazak svog kralja.
Vladimir, očekujući samo Kosaru, iznenađen je prisustvom mnoštva ljudi. Radovan predlaže da njegovu slobodu zamene za slobodu Vladislavljevu, Kosarinu i Marinu. Međutim, mudri Vladimir ne pristaje na to jer je svestan Samuilove nadmoći i njegove užasne odmazde koja bi nakon toga usledila. Umesto bekstva, predlaže da svi zaborave događaje od te noći i da se raziđu svako svome domu, što i bi učinjeno – Vladislav prihvata da se sve zataška, Kosara odlazi u očev dvor, a Dukljani se nevoljno vraćaju bez svoga kralja.
Scena druga
Car Samuil sedi sam u svome dvoru mučen starošću i nesanicom i ophrvan bolom jer nema muškog naslednika. Kosara ga sluša iz prikrajka i, uplašena njegovim lošim psihičkim stanjem, nežno mu se obraća. U dirljivom duetu oca i kćeri, priznaje mu da voli Vladimira i traži dozvolu da bude njegova jer joj u suprotnom nema života. Samuil, iako isprva iznenađen vešću koju je čuo, obećava da će osloboditi sve roblje, i Vladimira s njima. Pored toga, uz Kosarinu ruku vratiće mu i kraljevstvo da njih dvoje zajedno vladaju Dukljom. Važna vest i odluka dodatno su iscrple ostarelog cara i zajedno s presrećnom Kosarom povlači se na počinak.
DRUGI ČIN
Scena prva
U drugom činu radnja se premešta na Vladimirov dvor, na obroncima Rumije u okolini Bara (istorijski, Vladimirov dvor nalazio se u okolini Skadra). Vladimir i Kosara vladaju pravedno i omiljeni su među narodom. U toku je veselje gde učestvuje mnoštvo sveta koji igra za zaljubljeni mladi kraljevski par. Veselje prekida Radovan donoseći vest da neko dolazi.
Na scenu sa grupom sveštenika stupa arhiepiskop David koji donosi tužne vesti – umro je stari car Samuil. On prenosi i Vladislavljev poziv Vladimiru da dođe u Prespu i oda poslednju počast preminulom caru. Budući da je uspostavljena nova vlast, valja i o granicama razgovarati. Kosari se ovaj poziv ne dopada jer sluti Vladislavljevu prevaru. Arhiepiskop ih uverava da nikakve opasnosti nema, a kao potvrdu svojih reči pokazuje krst nad kojim se Vladislav zakleo i koji je poslao Vladimiru. Uprkos Kosarinim nepoljuljanim sumnjama, Vladimir pristaje da se ide u Bugarsku.
Scena druga
Radnja se vraća u Prespu, u Crkvu Svete Bogorodice gde je izloženo Samuilovo telo. Na ovom svetom mestu Vladislav otkriva svoje namere prema Vladimiru, kao i to da ubiti čoveka njemu ne predstavlja ništa. Po svom dolasku, Vladimir i Kosara, jedva da su se poklonili odru, a Vladislav ih obaveštava da samo jedan može sahraniti cara – on ili Vladimir – i naređuje Vladimirovo pogubljenje. Arhiepiskopovo opominjanje na zakletvu je uzaludno jer Vladislav svesno gazi veru, kao i Kosarino preklinjanje. Nakon što su Vladimir i Radovan odvedeni, Kosara se povlači u manastir gde će do kraja života zamonašena tugovati za svojim Vladimirom.
Nakon zverskih dela koja je počinio, Vladislav progonjen noćnim morama (očigledno mučen savešću) počinje da gubi razum. Tumara dvorom halucinirajući i pričajući sa samim sobom. U jednom takvom nastupu izjavljuje da je odgovoran ne samo za Vladimirovu smrt nego i Samuilovu, što se dalo naslutiti, ali i za smrt Samuilovog sina (otud velika tuga careva za muškim porodom). U jednom od retkih lucidnih trenutaka moli sve majke koje je u crno zavio, pa i svoju, da mu oproste, ne znajući više u šta se to, u žudnji za vlašću, pretvorio.
dr Milena Zorić
Uprkos trenutnim uslovima materijalne krize i oskudice, koji se vidno odražavaju na zbivanja na kulturnoj sceni, događaju se ovde i vredni i zapaženi muzički događaji, čija pojava potvrđuje visok umetnički nivo i vitalnost domaćeg stvaralaštva. Jedan od takvih događaja bilo je i uspešno koncertno praizvođenje opere „Vladimir i Kosara“ na sceni Srpskog narodnog pozorštga jednog od naših vodećih savremenih kompozitora, Stevana Divjakovića, koji je predstavljanjem ovoga opusa sada zaokružio svoje dugogodišnje bavljenje scensko-muzičkim delima.
Kao autor koji se u svom dosadašnjem stvaralaštvu u više navrata obraćao scensko-muzičkom stvaralaštvu, Divjaković se i ovoga puta opredelio za pristup i temu u kojima se na osoben način prepliću tematska univerzalnost literarnog predteksta libreta, ekspresivnost savremenog muzičkog izraza, kao i težnja za skladnom sintezom muzičkih, scenskih i dramaturških aspekata ovoga operskog dela.
Kompozitor je za temu dela odabrao srednjovekovnu legendu ili priču o ljubavi i tragičnoj sudbini dukljanskog kneza Vladimira i bugarske princeze, a potonje Vladimirove supruge i kneginje Kosare, kao siže mračnih šekspirovskih obrta u kojem se na neočekivan način i dramatično susreću motivi ljubavi i odanosti, verolomstva, izdaje i krvavih sukoba oko vlasti, u kojima stradaju svi protagonisti.
Priča o životu i stradanju kneza Vladimira i Kosare, koja se zasniva na istorijskim činjenicama iz prednemanjićkog perioda srpske istorije, iz desetog veka, susreće se u pisanim izvorima, „Letopisu popa Dukljanina“ i u tekstu vizantijskog pisca Jovana Skilice, kao i u srpskoj usmenoj tradiciji, da bi u 18, 19. i 20. veku poslužila kao osnova za niz dramskih i poetskih uobličenja brojnih autora, od Andrije Kačića Miošića i Sterije, do Jovana Jovanovića Zmaja, kneza Nikole, episkopa Nikolaja Velimirovića i našeg savremenika Milovana Vitezovića.
Divjaković je po motivima pomenutih literarnih predložaka priredio operski libreto, u kojem je sažeto fokusirana dramaturška okosnica dela, od motiva bugarskog zatočeništva kneza Vladimira, gde se razvija njegova ljubav sa princezom Kosarom, koja mu voljom cara Samuila postaje supruga, a Vladimir kao zet i saveznik Samuila se ponovo vraća kao knez u Duklju. Posle Samuilove smrti, verolomni pretendent na carski presto Vladislav na prevaru dovodi Vladimira u Prespu u Bugarskoj i tu ga pogubi.
Takva libretistička potka bila je osnova za nastanak upečatljive i živopisne operske freske, zaodenute u muzičko tkivo bogate i plemenite ekspresivnosti, bez suvišnih avangardističkih ekstravagancija, diskretno prožeto elementima folklorne tradicije nekadašnje dukljanske oblasti ili današnje Crne Gore, stilski blisko svojevrsnom neoromantizmu. Divjakovićeva muzika je prirodno i logično gradila, isticala i oslikavala razvojni dramaturški luk opere, od uvertire i prve scene dolaska dukljanskih ratnika u Prespu, u marševskom ritmu, dueta i terceta glavnih protagonista, preko masovnih horskih scena i intermeca, do potresne završne scene pokajanja i ludila kralja Vladimira, koja je zaključila delo.
Okolnost da je premijerno izvođenje „Vladimira i Kosare“ zbog pomenutih materijalnih teškoća upriličeno u koncertnoj verziji stavila je tumače glavnih uloga u neočekivano složenu i nezahvalnu situaciju da svoje role predstave samo u pevačkoj interpretaciji, ali su i pored toga oni vrlo uspešno odgovorili svom zadatku. Tenor Aleksandar Saša Petrović kao Vladimir i sopranistkinja Danijela Jovanović kao Kosara ostvarili su solidna i dorečena tumačenja svojih uloga, a uspešne interpretacije pružili su i Nebojša Babić kao Vladislav, Vasa Stajkić koji je pevao rolu Samuila i Željko R. Andrić kao Radovan. U ulozi Kosarine dvorkinje Mare nastupila je Violeta Srećković, a ulogu arhiepiskopa Davida pevao je bas Goran Krneta. Izvođenje opere suvereno i sugestivno je vodio dirigent Mikica Jevtić, a celovitosti utiska o predstavi doprinelo je i učešće solidno pripremljenog horskog ansambla.
Koncertna premijera Divjakovićeve opere koja je sa razlogom privukla izuzetnu pažnju, pružila je gledaocima lep i impresivan muzički doživljaj, ubedljivo dokazujući da je savremena srpska operska literatura obogaćena novim izuzetno vrednim operskim delom. A njena uspešna koncertna praizvedba budi nadu i da će ova opera uskoro doživeti i svoje scensko izvođenje.
B. Hložan, „Dnevnik“, 20. mart 2017.
