Ауторски пројекат Андраша Урбана по мотивима дела Данила Киша

Режија: Андраш Урбан
Драматург и сарадник редитеља: Сузана Вуковић
Композитор: Ирена Поповић
Сценограф: Жељко Пишкорић
Костимограф: Марина Сремац
Сценски покрет: Андреја Кулешевић
Kомпозитор и извођач песме „Братство и јединство“: Дамир Авдић
Текстови сонгова: Данило Киш и Шандор Петефи
Асистент режије: Никола Кончаревић

Играју:
Радоје Чупић
Југослав Крајнов
Марија Меденица
Сања Ристић Крајнов
Игор Павловић
Јована Мишковић / Вишња Обрадовић
Ненад Пећинар
Драгиња Вогањац
Алиса Лацко
Милица Грујичић

Музичари:
Александра Лазин, виолончело
Милена Миловановић, клавир
Иштван Чик, бубњеви

Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Тон-мајстор: Владимир Огњеновић
Цртеж Данила Киша: Марко Миловић

Премијера: 28. фебруар 2017, сцена „Пера Добриновић“, 19.30

Представа траје сат и четрдесет пет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, Црногорке. До 1942. године живи са родитељима у Новом Саду, где похађа први разред основне школе, а затим прелази у Мађарску, у очев родни крај, у којем завршава основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо Киш живи до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписује 1954. године, а у септембру 1958. године као први студент дипломира на катедри за Општу књижевност. Киш је био венчан са Мирјаном Миочиновић од 1962. до 1981; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти.

Умро је у Паризу, где се једно време и лечио, 15. октобра 1989. Сахрањен је у Београду на Новом гробљу.

Као студент, објављује песме, есеје, приповетке и преводе са мађарског, руског и француског језика, највише у „Видицима“ у чијем је уредништву од октобра 1957. године до априла 1960. године. Његов први роман, Псалам 44, настаје 1955. године, а потом и Мансарда, 1960. године (оба дела објављена заједно 1962). Роман Башта, пепео је прво значајније прозно дело Данила Киша (1965), а настаје за време Кишовог боравка у Стразбуру, где ради као лектор за српскохрватски језик од 1962. до 1964. године. У то време настају и његови преводи Лотреамона, Верлена, Кеноових Стилских вежби и песама Ендреа Адија. Књига прича (1970) представља зачетну књигу тзв. Породичног циклуса. Роман Пешчаник објављује 1972. године и добија НИН-ову награду коју ће неколико године касније Киш вратити. Исте године објављује збирку есеја По-етика.

Као лектор за српскохрватски језик, Киш ради на Универзитету у Бордоу 1974. године, када излази друга књига збирке По-етика (интервјуи). Његова најпознатија књига, Гробница за Бориса Давидовича („седам поглавља једне заједничке повести”) појављује се 1976. године у Београду и Загребу. Крајем те године започињу напади на књигу, наводно због плагијата, који трају месецима. После краћих полемичких одговора током 1977. године, Киш наредне године објављује есејистичко-полемички спис Час анатомије. Годину дана касније, за ту књигу добија награду Жељезаре Сисак. Од јесени 1979. године живи у Паризу и четири године ради као лектор на Универзитету у Лилу. За свој целокупни књижевни рад, Киш 1980. године добија француску књижевну награду Grand aigle d`or de la ville de Nice. Сабрана дела (Дјела Данила Киша) објављена су 1983. године у десет томова у Београду и Загребу. За збирку приповедака Енциклопедија мртвих Киш добија Андрићеву награду 1984. године, а 1986. добија награду „Скендер Куленовић“.

Седмојулску награду добија 1987, а исте године објављена су му Изабрана дела (Београд-Сарајево). Годину касније, 1988, изабран је за дописног члана САНУ и добија две значајне међународне књижевне награде: у Италији Premio de Trevere и у Немачкој Preis des Literaturmagazins. Исте године добија и Авнојеву награду. Најзад, Амерички ПЕН додељује му 1989. Године награду Bruno Schulz Prize. Кишова постхумна издања из 1990. године су: Живот, литература (есеји, разговори, део рукописне заоставштине) и Горки талог искуства (интервјуи) – оба у Сарајеву. Годину дана касније, у Београду је објављена књига Песме и препеви. Недовршена књига прича Лаута и ожиљци издата је 1994. у Београду, а текстови из заоставштине под називом Складиште излазе 1995. на шездесетогодишњицу Кишовог рођења. Сабрана дела Данила Киша објављена су 1995. У четрнаест томова и преведена су на све значајније светске језике.

Рођен је 1970. године у Сенти. Као седамнаестогодишњак отвара самосталну позоришну и књижевну радионицу где је истовремено аутор, редитељ и глумац. Формира позоришну трупу AIOWA која позориште третира као специфичну, али ипак свеуметничку и, не на последњем месту, идеолошку акцију. Уписује режију на новосадској Академији уметности, студира филмску и позоришну режију, режира у суботичком Народном позоришту. Средином деведесетих напушта студије, рад у позоришту и годинама живи повучено. После пет година паузе завршава студије 2000. године; почиње да режира у позоришту „Деже Костолањи“, а уз подршку сегединског MASZK-а и властитог ансамбла ствара и „независне“ позоришне представе. Оснивач је интернационалног позоришног фестивала Desiré Central Station. Ради у Новом Саду и Београду, води уметничке радионице у Румунији, предузима студијско путовање у Јапан. Од 2005. директор је Мађарског градског позоришта „Деже Костолањи“ у Суботици.

Режије (избор): Г. Бихнер, Војцек (1992); Шекспир, Хамлет (1992); Дејан Дуковски, Маму му јебем, ко је први почео (2000); Brecht – The Hardcore Machine, Позориште „Деже Костолањи“, Суботица (2007); Јанош Пилински и др., Urbi et orbi, Позориште „Деже Костолањи“ (2007); Геза Чат, 0.1 mg, „Деже Костолањи“ (2007); Турбо Парадисо, по Енциклопедији мртвих Д. Киша, „Деже Костолањи“ (2008); Шекспир, Бура, НП Ниш (2009); Иштван Беседеш, Сардинија, „Деже Костолањи“ (2009); Борислав Михајловић, Бановић Страхиња, НП Суботица (2010); Петер Вајс, Мара/Сад, Новосадско позориште, (2012); Коштана, НП Суботица (2013); Неопланта, Újvidéki Színház (2014); Стерија, Родољупци, Народно позориште, Београд (2015); по Јаношу Херцегу, Гоголанд, Народно позориште Сомбор (2016); Magyar/Maghiar/Hungarian, Csiky Gergely Hungarian State Theatre, Timișoara / Kosztolányi Dezső Theatre, Суботица (2016).

Награде (избор): Прва награда Фестивала малих и експерименталних сцена у Панчеву (1989), Специјална награда жирија Битефа (Војцек, Хамлет), Награда Министарства културе Мађарске за позоришно стварање Jászai Mari, Стеријина награда Округлог стола 2008 (Urbi et orbi), Награда фестивала Инфант за најбољу представу (Brecht – the hardcore machine), Стеријина награда за режију на 61. Позорју (Родољупци).

Реч редитеља

Оно што називате у мојим представама политичким за мене углавном представља театролошка питања о позоришту.

Ако ме питате како сам, који је мој однос према стварности, онда могу да кажем: бојажљив. Да ме је страх. Нисам уплашен, али ме је страх од свега што се дешава и свега надолазећег… и оне осредњости која нас гуши сваки дан. И у животу и у уметности.

Ако морам да причам о жртвама онда мислим да су жртве жртве, без обзира на припадност, све жртве су наше жртве, па и одговорности… и нису предмет трговине. Саосећање не треба да буде мотивисано припадношћу или подобним идеологијама.

Не занима ме множина, демагошко прављење заједница, ентитета, колективности, али ме занима човек. Човек сам: Сам. Индивидуа, која мисли о себи у релацији са другим човеком… а лагати о свету и уметности – нема смисла. Антиидеологија пре свега!

„…кад буду сви роктали својим свињским срцима, последњи, који ће још гледати људским очима и осећати људским срцем, биће они којима не бејаше страно искуство уметности.”
(Данило Киш, Горки талог искуства)

Андраш Урбан

Бити професионалним писцем, данас и овде, што ће рећи имати литературу као једину страст и вокацију, то значи живети у сталном сукобу са собом и са светом.

„Модерна форма фантастике јесте ерудиција“, речено је поводом Борхеса….Шта се том формулом жели рећи? Да је време измишљања прошло, да читалац више не верује у измишљотине, јер му је модерно време, у констелацији „светског села“ које умножава бизарна факта стварности, показало да она фамозна фраза Достојевског да „ништа није фантастичније од стварности“ није само спретна доскочица једног књижевника, већ се та фантастика стварности приказала модерном човеку као фантастична стварност: сабласни призор града налик на месечево тле, са двеста хиљада мртвих и до чудесних размера изнакажених људских телеса, јесте призор до каквог је средњовековна (ипак) фантазија једног великог песника могла доспети једино снагом најсмелије уобразиље, замишљајући сличан призор само негде изван овог света, у далеким пределима вечне казне и испаштања. Хирошима је средишна тачка оног фантастичног света чији се обриси почињу назирати негде са Првим светским ратом, када се ужас тајних друштава почиње остваривати као масовно приношење ритуалне жртве на олтар идеологије, Златног телета, религије…

Писац не наводи могућне изворе, јер су ти „извори“ у толикој мери прерађени и декомпоновани – већ самим својим премештањем из нелитерарне или паралитерарне средине у срце литературе – да они више немају никакво значење извора, а када их наводе, и то је најчешће само својеврсна књижевна мистификација, јер у литератури, у белетристици, нема извора!

Дужност је писца да ту параноидну стварност фиксира, да испита тај сулуди сплет околности, снагом докумената, испитивања, истражног поступка, и да не покушава да, на своју руку, и произвољно, даје дијагнозе и предлаже лечење и лекове.

Данило Киш

ПРИНЦИП
Hommage à Данило Киш

„Сваки је човјек дужан да на себе прими
бол и муку свијета и других људи, да
подијели њихову судбину“.
Николај Берђајев, Дух и реалност
„А ти Данијеле затвори ове ријечи и запечати
ову књигу до пошљедњега времена: многи ће
претраживати, и знање ће се умножити“.

Књига пророка Данијела, 12, 4

„У књижевном животу срео сам двојицу чије су норме обавезивале и страшиле, чије је лудило било опојан програм и лијек души; зрачили су скромност и детињску ведрину; али и гордост, некакву мрачну бригу за текст која у њих бјеше увијек нешто више од бриге за литературу; обојица су ме грдили и насмијавали остављајући ми да сам тумачим њежност грдње и гркост смијеха. Обојица са истим именом старозавјетног пророка; не помишљам да ће овај, који је сад мртав, убудуће бити мање са мном.
*
Не хтједе оброк од јела царева; ако му је дар био дарован за свој се морал морао изборити; сам.
Био је висок, није стајао чврсто на земљи.
Бјеше му дато да разумије утвару и сне, а чему је требало мудрости да буде бољи од врача и звјездара.
Пред ликовањем свакидашњице очитовала се његова непокорност; бринући за заједничко спасење није држао важним мислити на властито.
У својим становима доимао се као гост, као да му од стана достаје посједовање адресе.
Нигдје није био у туђини осим у својој туђини, у оном расипајућем свијету што га је сабио у себи.
Површно је удисао зрак; неумјерено духовност, и дим.
Рекао је: за писца не постоји алиби, никад, никакав, ни у чему.
У оному што га се тицало исказивао је сасвим некршћанску страст, а сад кад размислим, видим да је био сироти монах.
Кад би ударио руком о стол, стол се ломио; не од снаге ударца, већ од снаге његова увјерења.
Радио је предано за Некога тко не трпи лаж. Прст је његов на ретку књиге био као мач, и био је тад страшан у лицу као анђео Господинов. Тешко је том немилосрдном суцу, том екстерминатору контрафе, присподобити доброхотност и наивност, женскост и мекоћу живог Данилушке.
Колико је могао помагао је другима; колико је могао одмагао је себи.
Жене и текстови које је он вољео заувијек су добивали нешто свечано од његове љубави.
Пио је ма које смеће јер му је друго било прече од ужитка; једне ноћи одлучио је да се опија водом. Нисам се усудио окусити ту воду да не искушавам, без пријеке потребе, извјесност.
За једним ће столом многи лагати, домишљати се како би нашли што да му забаве; али не могаху наћи погрјешке. Судили су га по закону Медском и Перзијском али он је био увјерљивији од лавова; јер није учинио зла.
И ријечи свемоћи бит ће још у устима царева земаљских а Данилове ће бити записане у књигама.
Био је близак Истоку и Западу; био је ужаснут и побиједио је ужас; сада је у кући чији су прозори отворени.
С неиздржљивом осјетљивости, с болном потребом прецизности, Д.К. је био чист анакронизам; нека врста залуталог витеза из времена када се племство мјерило само полетом духа и узвишеношћу циља. Усуђујем ли се уфати да је можда антиципирао неке будуће људе о чијој доброти, жестокој истинољубивости, и душевности, тешко да можемо имати стварне предоџбе?
Да сам му могао што украсти док је било времена, изабрао бих његов дар за неозбиљност гдје је озбиљност била преузетна, ругање себи, храњиву крепост смијеха.
*
Од онога што нам је Данило намро учит ће се; што је Данило чинио разумјет ће се. У тому, предност оних што су га познавали и вољели никаква је. Ако у предности не бројимо сјету што их је допала да је међу се раздијеле.“

Милан Милишић
Дубровник, 23. 10. 1989.

Полазећи од полемичке књиге „Час анатомије” Данила Киша у којој се писац разрачунао са реакцијама књижевно-политичке јавности на његову „Гробницу за Бориса Давидовича”, Урбан је саставио значењски шири, фрагментаран сценско-музички текст (драматург и сарадник редитеља Сузана Вуковић). Поред полазног текста, у представу су укључени делови „Гробнице за Бориса Давидовича”, лирика Шандора Петефија, Дамира Авдића, као и цитати представа редитеља Оливера Фрљића и Љубише Ристића, због сродних тема, уметничке храбрости и друштвених прекорачења.
Сценски језик је овде мање раскошан него што је то иначе случај у Урбановим режијама, мање је разгранат и поетски пробојан, док је друштвено-политички слој значења у пуном центру пажње. За ову представу се може рећи да је облик сценског есеја, вид предавања – перформанса са сонговима различитих музичких стилова, само повремено обогаћен симболички ефектним урбановским призорима (композитор Ирена Поповић). Овакав избор форме је идејно свакако оправдан, утемељен у основи Кишовог „Часа анатомије”. Представа је час, лекција из историје друштвено-политичких репресија, прогона уметника и цензуре, пакла тоталитаризма и наметања идеолошког оптимизма.
Глумци Радоје Чупић, Југослав Крајнов, Марија Меденица, Сања Ристић Крајнов, Игор Павловић, Вишња Обрадовић, Ненад Пећинар, Драгиња Вогањац, Алиса Лацко и Милица Грујичић, у фрагментима играју различите ликове и типове, егзекуторе и жртве, представнике система и одлучне побуњенике против њега. Наступи извођача се стилски разликују од сцене до сцене, у зависности од значења. Преовлађује наметљиви, памфлетски, агресивни начин игре који погодно води основни дух побуне, протеста против политичког ућуткивања уметника, гушења слободе изражавања перфидним средствима.
Централна сцена чија је композиција налик Рембрантовој слици „Час анатомије доктора Тулпа”, гротескно је обликована. На столу лежи измрцварени Киш, под сабласним светлом висећих рефлектора (сценографија Жељко Пишкорић). Окружен је хордом гадних љигаваца који га дивљачки извргавају руглу, псују га, вређају, као бесни пси (сценски покрет Андреја Кулешевић). Обучени у деликатно осмишљене, модификоване историјске костиме, проглашавају га клеветником и издајником, зверски га вређајући и на националним основама (костими Марина Сремац). Ибијевски гротескна фарсичност овог призора прикладно је искривљен израз друштвеног безнађа, тачнији од реализма, јер је стварност фарса. У представу су укључене и нежније, поетичније сцене које одражавају огољену лепоту Кишовог књижевног стила кроз апострофирање изговорених речи, посебно у последњој сцени, хипнотичком монолошком извођењу песме „Ђубриште”.
Представа почиње аутоироничним цитатом Фрљићевог „Кукавичлука”, провокативно недовршеним извођењем последње сцене ове суботичке представе која се више не игра. На тај начин се на самом почетку утврђује главни тематски оквир „Часа анатомије”, истраживање граница храбрости у уметности, у функцији друштвеног отпора. То је најважнији сегмент значења Урбановог последњег остварења у коме се естетика мало повукла, пустивши оно етичко, политичко, експлицитно протестно у први план.

Ана Тасић, „Политика“, 8. марта 2017.


Понављање је мајка знања

Речи, речи, речи… Има један филозоф, а није Хамлет, који мисли да речи граде цео људски свет. Мама, тата, цигла по цигла, и ето куће од језика.
Данилу Кишу језик је био и завичај и судбина и – извор свих неспоразума. Пишући есејистичко-полемички спис „Час анатомије“, Киш је успео и да од неспоразума – оптужби да је плагијатор – изгради целу кућу уметничког дела, покаже праву природу света од језика и у језику. Попут Сократа, успео је да, упијајући отров, одбрани истину и раскринка прогонитеље као лажне душе – и друштвобрижнике.
Андраш Урбан је позоришни уметник који је у стању да од неспоразума направи представу. Делује сасвим логично да је у свом „Часу анатомије“ у Српском народном позоришту, својеврсном омажу књижевности, дакле животу Данила Киша, Урбан режирао представу која такође има форму часа, лекције која није научена и која стоји у противречностима данашњег света, српског друштва. Јер, језик је давно прерастао свој изворни идентитет и постао кућа за све, модерни принцип етноса, нације и њене заштитничке творевине – државе.
Понављајући ненаучене лекције, цитирајући Рембранта, Оливера Фрљића („Кукавичлук“ Народног позоришта, Суботица), „Мису у а-молу“ Љубише Ристића, Бакуњина, тезе о Истоку и Западу, нама и њима, Урбан цитира и лекцију о националистима као параноицима и фрустрираним никоговићима који само у поређењу са другима задобијају важност. „Час анатомије“ могао би да буде и предавање, естетски научно-образовни програм у позоришту за све понављаче који не могу да науче реч Сребреница. Не могу да скину лепљиву траку са уста, али зато могу да буду слободни, ограђени бодљикавом жицом. „Час анатомије“ понавља лекцију да уколико желимо бољи свет, анархисти и револуционари ће морати да науче неки нови језик.
Сценско решење да извођачи носе перике, што мушке чини налик Кишу, сугерише да смо сви ми, уплашени од реакција, потенцијалне жртве оптужби ако се усудимо да говоримо гласно и јасно, својим језиком, не кријући се у групи. Костимографија Марине Сремац кроз коју од „ренесансних“ хаљина и крагни видимо како извођачи постепено остају у доњем вешу, сугерише потпуно огољавање, које прати други, контраток на плану драматургије (Сузана Вуковић) од бруталне реалности (говор Амфилохија Радовића на гробу Зорана Ђинђића), до чисте поезије – монолошке сцене на затварању представе (Кишова песма „Ђубриште“).
Милица Грујичић, Алиса Лацко, Драгиња Вогањац, Ненад Пећинар, Вишња Обрадовић, Игор Павловић, Сања Ристић Крајнов, Марија Меденица, Југослав Крајнов, Радоје Чупић, глумачки ансамбл представе, играју и певају, препознатљиво за Урбанову редитељску поетику, наглашено физички, енергично и без сувише глуме (театралности), сем у сцени карикирања Кишових оптужитеља, гротескно комички приказаних како се наслађују и „черече“ мртво пишчево тело. Глумци играју као перформери и зато што се уче, уче нас да се не кријемо и да говоримо у своје име, у име Данила Киша и свих жртава већине, тог тихог терора који људско друштво прати и у 21. веку, упркос оптимистичним прогнозама и погледима на свет после силних ратова 20. века, концентрационих логора и масовних тортура и убистава.
Визуелност представе, сценографија Жељка Пишкорића са хладним рефлектор-лампама на висећим држачима који личе на пипке неког државно-болничког монструма, слагање боја (црна, бела, црвена), светла, таме и мрака, укомпоноване са кретњама извођача, беспрекорна је и велико уживање. Задовољство и емотивни (лирски) контрпункт тематици, постављен је у музичку основу представе, нежне композиције, готово баладе Ирене Поповић Драговић, које са мером и јасним захтевом разбуђујућег рушења и ружења хармонског склада, попут позива на побуну, у једном тренутку пробија „Братство и јединство“ Дамира Авдића.
Дефинитивно има тога још. „Час анатомије“ Андраша Урбана по мотивима дела Данила Киша у Српском народном позоришту је комплексна и захтевна, велика представа. Дирљива због близине цркве у којој се крстио Данило Киш, језива због свега онога што се из те цркве и њеног, касније народног и неколико пута државотворног језика, изродило – братуобиство и нејединство. Провокативна не зато што прозива, задире и боли, него зато што позива на храброст и достојанство. Зато што изазива.

Игор Бурић, „Дневник“, 2. марта 2017.