Жељко Јовановић
ТРИ ЛИЦА САМОЋЕ
Режија и обрада видео материјала: Филип Марковиновић
Драматург: Милош Латиновић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимограф: Сенка Раносављевић
Музика: Зоран Таировић
Сценски говор: др Дејан Средојевић
Милица
Миа Симоновић
Олга
Сања Микитишин
Маришка
Тања Пјевац
Премијера у Српском народном позоришту: 6. март 2017, Камерна сцена
Премијера у Битеф театру: 15. март 2017, Битеф сцена
Представа траје око један сат и двадесет минута.
Српско народно позориште, Нови Сад
Инспицијент: Снежана Радованов
Суфлер: Наташа Барбир
Дизајн светла: Марко Радановић
Мајстор тона: Душан Јовановић
Видео бим: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић
Фотографије: Бранислав Лучић
Битеф театар, Београд
Извршна продукција: Јована Јањић
ПР и протокол: Славица Хинић
Шеф технике: Љубомир Радивојевић
Мајстори тона: Мирољуб Владић, Југослав Хаџић
Гардероберка: Марта Наранчић
Декоратери: Горан Гавранчић, Александар Маринковић, Владан Милошевић
Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.
До сада је режирао шеснаест позоришних представа, више кратких играних и документарних филмова, као и више стотина телевизијских емисија, наменских филмова, спотова…
Власник Мафин производње АВ производа, активан у Кино клубу Нови Сад, Шок задрузи и Шумској патроли у оквиру којих даје свој допринос развоју света у правцу бољитка.
Реч редитеља
„Када говоримо о Првом светском рату, или како се у то време називао „Велики рат“, углавном помињемо битке, велику храброст српске војске, страдања у Албанији, на Крфу, пробој Солунског фронта или се бавимо узроцима рата, атентатом, политичким околностима… Негде на маргини остали су сви они који су у рату живели, неки и преживели, и који су, премда нису војевали битке, изнели велики терет на својим леђима. Ова представа доноси поглед на ратна збивања из једног другог угла – угла жена којима је рат однео њихове љубави и које се, на различите начине, настоје изборити са бесмислом у којем су се затекле.“
Фотографија Стојанке мајке Кнежопољке из Другог светског рата, жене са једним дететом на леђима и другим које води за руку док се иза њих вије дим паљевине, прогони ме од кад сам је први пут видео. Та жена изгледа као да уопште није узнемирена, чак не делује ни уплашено. Као да је савршено мирна. Па и деца, изгледа да ни њих није страх. Они су сами са својим болом, са својом трагедијом и својом тугом… и шта год да се каже о њима, није довољно.
Жељко Јовановић
Самоћа као примарни облик егзистенције, која је истовремено и избор и усуд, једно је од основних људских стања и осећања. Самоћа у таквом контексту може обузети човека и у ратном окружењу, без обзира што се рат појављује као колективни судар армада, нација и представља мешавину разарања и бучног уништавања, вриске и експлозија на фронту а патње у позадини. Рат је за појединачно биће врхунска самоћа.
Место дешавања ових прича измештено је са прве линије фронта, изведено из те халабуке и познатих звукова рата и померено мало дубље. Можемо рећи, чак далеко од фронтовске буке и прилично једноставних правила која рат прописује: убиј или ћеш бити убијен. Главне јунакиње комада, који сам првобитно прочитао и условно назвао Три жене, персонификују немоћи појединца пред најстрашнијим лицем рата – тугом и самоћом. Затичемо их у дубокој позадини, и то у урбаној средини која готово да не мари за страдања, не сажаљева, избегава солидарност. Сторија постаје још тегобнија када се утврди да „лице самоће“ не припада тој страни или је затечено ни на чијој земљи. Пред нама је прича о личном избору за који ће неко други, неко силнији, „утврдити“ да је погрешан.
Такав је случај и са Српкињом, срећно удатом за грађевинског инжењера, младог Хрвата који је завршио студије у Грацу, где су се упознали и заједно дошли да живе у Загреб. Њега ће аустријска круна позвати да војсци допринесе пројектовањем и трасирањем путева на Исток. У почетку комшилук, пријатељи, мужевљева родбина је сажаљева, бодри, подржава, помаже, али како рат постаје све гори, временом све више људи губи животе као и њен муж, и околина мења лице. И кад стигне победничка војска у Загреб, она ће бити на двоструком губитку, осим што је изгубила мужа, њен губитак је и то што је жена страдалог непријатеља нове државе.
У Београду живи Мађарица, жена без формалног образовања, које јој и не треба због посла којим се бави. Њу ће рат дуго мимоилазити, најпре зато што је нико не примећује, потом зато што су у Београд ушле јединице краљевства коме и Мађарска припада, а на крају, када се врате победници, њу и даље нико не примећује. Она опслужује разне војске и у свакој се задеси по један човек, официр, који јој је дражи од осталих. Кад оде једна а стигне друга војска, тако, проклето, нормално. Самоћа је за њу нешто што ће кратко трајати и сигурно проћи, а има своју цену. Док она сама не осети потребу да плати за нечију слободу или живот, не видећи да је њен у опасности.
Трећа јунакиња је Рускиња, у Сремским Карловцима, која због љубави напушта све, уништава каноне обичаја, пренебрегава строгоћу васпитања у Русији, те прелази пола Европе да би у Србији остала сама током рата који је, као зла коб, прати у стопу. Њен живот иде ка неумитној пропасти, али је страдање других, у ствари, уводи у нову причу, без имена, занимања и без прошлости… Њена самоћа је без имена.
Овај материјал настао је у жељи да се обележи 100 година Великог рата, али не кроз важне године и личности или славне битке, него указујући на патње такозваног малог човека, који тихо а неумитно страда у сваком ратном вихору. Интенција да то буду жене, алудира на њихову незаштићеност и немоћ да се супротставе „мушким играма“. Жене и деца су, у ствари, највећи губитници у сваком рату, чак и оном који није објављен. Свакодневно се у то уверавамо.
Милош Латиновић
Милица је студент завршне године немачког језика у Грацу. Чека је место преводиоца у српском Министарству спољних послова. Уместо да се врати у Београд, она саопштава родитељима да се удаје за Марија, грађевинског инжењера. Том одлуком их није обрадовала. Студентски живот у Грацу млади брачни пар замењује у његовом родном Загребу. Срећу им квари Велики рат. Марија је мобилисала аустријска круна, да пројектује пруге на истоку. Он гине, а Милица остаје сама, као двоструки губитник. Осим што је изгубила мужа, њен пораз је и у томе што је жена страдалог непријатеља нове државе. Овим се открива прво од „Три лица самоће”. То је назив представе која је премијерно изведена у Битеф театру [15. марта 2017].
Писац Жељко Јовановић комад је посветио женама окруженим ратом. Оно што отежава њихов живот и гура их у самоћу јесте судбина према којој их је рат затекао у нетипичним околностима, у средини која се у рату бори против њихове домовине. У овим сликама рата, како истиче писац, радња се дешава далеко иза линије фронта, па свако буку топова може да чује онако како му одговара или како му налаже савест с којом се у миру мало ко дичи.
Пред публиком се открива и лице Мађарице у Београду. Она опслужује разне војске и у свакој се задеси по један официр који јој је дражи од осталих. Све се код ње вртело укруг док није осетила потребу да плати за нечији живот не видећи да је њен у опасности.
Трећу причу исповеда Рускиња која се 1914. године затекла у Сремским Карловцима. Стигла је у овај град због љубави погазивши строго васпитање, каноне и обичаје, да би у туђини остала сама.
Драматург Милош Латиновић подсећа да су жене и деца највећи губитници у сваком рату, чак и у оном који није објављен. Режисер Филип Марковиновић, задужен и за обраду видео-материјала којим је обогаћена сцена, закључује да када се говори о Великом рату углавном се он везује за велику храброст, битке, страдања у Албанији, на Крфу, пробој Солунског фронта, или се ствари фокусирају на узроке рата, атентат и политичке околности, док су на маргини они који су у рату живели носећи тешко бреме на леђима иако нису војевали…
Александра Куртеш, „Политика“, 16. марта 2017.
Три боје самоће
Титрава и нежна, суптилна и мека, интимна и непретенциозна, а каква би другачија могла бити прича о три жене које у рату губе своје љубави него баш таква, какву је по тексту Жељка Јовановића режирао Филип Марковиновић на Камерној сцени Српског народног позоришта. Срећним спојем текста и примењеног сценског језика, прича о колатералним жтрвама Великог рата чија је највећа казна то што су преживеле, донела је несвакидашњи поглед на ужасе. Без спомињања Солунског фронта, Крфа, опет снажно на фону историје, Марковиновићев триптих тихих хероина Милице, Олге и Маришке, учинио је да из заборава оживе све оне које никада неће ући у уџбенике нити добити споменике.
Ослоњен на изузетно делотворну музику Зорана Таировића, Марковиновић је својим јунакињама, младој Мији Симоновић, Сањи Микитишин и Тањи Пјевац, помогао да разиграју монодрамску форму, у којо глумцима заиста неопходно прецизно вођење да би избегли замку статичне игре усмерене искључиво на публику.
Представа, настала у жељи да се обележи сто година Великог рата, по речима драматурга Милоша Латиновића, указује на патње малог човека. При том није без значаја да је тај човек овога пута жена и да је ауторски фокус на жртве које подносе жене у ратовима, које су по правилу, мушка прича. Драгоцен допринос сензибилизацији друштва на један мекши и нежнији поглед на свет – поглед који разоружава и оплемењује.
Из емисије „Фолдер култура“, РТВ 1, Ивана Петровић, 9. марта 2017.
