Kavalerija-rustikana-header

PODELAO KOMPOZITORUO DIRIGENTUO REDITELJUSADRŽAJJUBILEJIKRITIKAFOTOVIDEO
Pjetro Maskanji
KAVALERIJA RUSTIKANA
(Pietro Mascagni: Cavalleria rusticana)

opera u jednom činu

Libreto prema delu Đovanija Verge napisali: Đovani Tarđoni-Toceti i Gvido Menaši

Događa se u jednom sicilijanskom selu 1880. godine na Uskrs.

Dirigent: Aleksandar Kojić / Dejan Savić, k.g.
Reditelj, scenograf i kostimograf: Ivan Stefanuti
Režiju prenosi: Aleksandar Nikolić, k.g.
Adaptacija scenografije: Saša Senković
Adaptacija kostima: Mirjana Stojanović Maurič
Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović

ULOGE

Santuca, mlada seljanka:
Svitlana Dekar / Valentina Milenković

Turidu, mladi seljak:
Aleksandar Saša Petrović

Lučija, njegova majka:
Nora Čonkić Petrović / Dubravka Filipović

Alfio, kočijaš:
Željko R. Andrić

Lola, njegova žena:
Maja Andrić

Učestvuju: Orkestar i Hor Srpskog narodnog pozorišta

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Marina Rajnović, Strahinja Đokić
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Dejan Teodorović, Jaroslava Benka Vlček
Sufleri: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović
Dizajn svetla: Marko Radanović
Displej: Ivan Svirčević
Prevod teksta za displej: Kosta Carina
Deca: Nevena Stankov i Dunja Popović
Statisti: Vladislav Šeguljev (sveštenik), David Vještica, Teodor Vučurović, Miroslav Stojiljković, Bojan Radojčić

Izvodi se na italijanskom jeziku. Trajanje: jedan sat i dvadeset minuta sa jednom pauzom.

Predstava je nastala u saradnji sa Narodnim pozorištem, Beograd i Srpskim narodnim pozorištem, Novi Sad.
Scenografija NP Beograd. Kostimi SNP i NP Beograd.

Premijera: 28. januara 2017, scena „Jovan Đorđević“

Prvo izvođenje: 17. maja 1890, Rim, Teatro Costanzi
Prvo izvođenje u SNP-u: 27. aprila 1910.

Pjetro Maskanji, kompozitor
(Pietro Mascagni, Livorno, 1863 – Rim, 1945)

mascagniItalijanski kompozitor i dirigent. Posle muzičkog školovanja na institutu „Luiđi Kerubini“ u Livornu i početničkih dela, postigao je veliki uspeh kompozicijom na Šilerovu Odu radosti, što mu je otvorilo vrata Konzervatorijuma u Milanu (Ponkijeli, Soladini). Prekinuvši studije, pridružio se putujućem operskom pozorištu kao dirigent, a zatim se izdržavao dajući privatne časove i radom u školi – sve do 1890. godine i premijere opere Kavalerija rustikana. Iako je napisao opere (Cavalerria rusticana, L’Amico Fritz, I Rantzau, Guglielmo Ratcliff, Silvano, Zanetto, Iris, Le Maschere, Amica, Isabeau, Parisina, Lodoletta, Il piccolo Marat, Pinotta i Nerone) dva simfonijska dela, kantate i solo pesme kao vokalna dela i operete, Maskanji nikada nije ponovio taj svoj prvi veliki međunarodni uspeh kao sa Kavalerijom (do kompozitorove smrti, 1945. u Italiji je bila izvedena preko 14 hiljada puta!). Posle Verdija i Ponkijelija, a do uspona Pučinija, Maskanji je s Leonkavalom vladao operskom scenom Italije. Kao prvi predstavnik operskog verizma, nastalog pod uticajem naturalizma u književnosti i pozorištu s kraja 19. veka, Maskanji je postavio sve glavne parametre koji određuju ovaj operski pravac.

Njegove najbolje stranice odlikuju se emocionalnom iskrenošću, strastvenom snagom, kao i izrazito pevnom, inventivnom, svežom i izražajnom melodikom.

O operi Kavalerija rustikana

Povod za nastanak opere Kavalerija rustikana bio je konkurs za najbolju jednočinu operu, koji je raspisao milanski izdavač Sonconjo. Jedan deo partiture kompozitor je poslao Pučiniju. On je to prosledio čuvenom izdavaču Rikordiju, koji međutim, nije prepoznao vrednost Maskanjijevog remek-dela, gubeći tako zlatan rudnik – što je Kavalerija rustikana postala za Sonconja. Od 70 prijavljenih dela Maskanjijeva opera je dobila prvu nagradu i postigla nezapamćen uspeh na premijeri. Tokom sledećih nekoliko meseci bila je primljena s oduševljenjem u svim glavnim gradovima Evrope i Amerike i sve do danas nalazi se na repertoaru gotovo svih operskih teatara u svetu, kao i vodećih pevača i dirigenata. Uglavnom se izvodi zajedno sa Leonkavalovom operom Pajaci.

Prvobitno je bilo zamišljeno da opera ima dva čina, ali je koncepcija prilagođena uslovima konkursa. Ipak, Kavalerija rustikana je kao jednočina opera podeljena na dva dela instrumentalnim intermecom. Kao osnova za libreto poslužila je istoimena kratka, napeta novela italijanskog pisca Đovanija Verge (1840-1922), štampana 1880. godine. Libretiste Đovanija Tarđoni-Tocetija (1863-1934) i Gvida Menašija (1867-1925) i kompozitora Maskanjija novela je privukla brzom akcijom, intenzivnim emocijama i maksimalnom zgusnutošću radnje koja se zasniva na strastima, preljubi i osveti.[…] U muzičkom pogledu, imajući za uzor partiture kakve su Bizeova Karmen ili Verdijeve Rigoleto i Otelo, Maskanji je u zgusnutom ramu jednočinke komponovao delo naglašene tonske i scenske dinamike, koja kroz naglo smenjivanje prizora neumitno vodi do finalne tragedije.[…] Primenio je zaokružene numere, ali u čvrstoj interakciji sa dramskim rečitativima, tako da te odvojene numere nisu statična mesta nego poprište dramske akcije. Konvencionalna orkestracija i akademska harmonija imaju takođe svoju ulogu u dramskoj karakterizaciji, pogotovo kad su kombinovani s iskrenom, svežom melodijskom invencijom i originalnim načinom postupanja sa standardno ustanovljenim operskim obrtima, tako da su postignuti jaki kontrasti i velika izražajna snaga. Posebno je važna uloga orkestra, koji bujnim koloritom dočarava ambijent, prati razvoj drame i emociju protagonista i doprinosi uspelom slikanju atmosfere na sceni.

(iz: Leksikon opera, G. Dragović, 2008)

Kavalerija rustikana, Opera SNP-a i Dejan Savić*

Jedno od najznačajnijih dela muzičko-operskog pravca nazvanog „verizam“, pripada krugu onih naslova bez kojih se ne može zamisliti niti jedna ozbiljna operska kuća u svetu, a Opera SNP-a to svakako jeste. Pravi je potez ovakvu ozbiljnu, zahtevnu i zahvalnu partituru realizovati na sceni, zbog publike koja tu muziku i dramski sadržaj obožava, zbog umetnika koji, dok je izvode, daju sve od sebe, ali i zbog duge operske tradicije u nas – obaveza i zahtev koju ona, svojim trajanjem i uspesima, stavlja pred svakog operskog stvaraoca i poslenika.

Naše najstarije nacionalno pozorište, postavljanjem Kavalerije rustikane na repertoar, najavljuje svoje velike ambicije, ali i potvrđuje značajne sposobnosti i mogućnosti, iskazane u više navrata. Odličan i disciplinovan orkestar, zvučan i muzikalan hor, stvaraju sjajnu podlogu za soliste, koji će se prikazati u najboljem svetlu u produkciji, koja svojim dramskim i muzičkim nabojem neće nikoga ostaviti ravnodušnim. Možda i zato, što se neretko prepoznajemo u ovom vrelom temperamentu, ljubavi, strasti i osveti, naglim promenama raspoloženja i nemirenju sa sudbinom. U svakom slučaju, pred nama su operske sezone obogaćene naslovom koji će donositi zadovoljstvo svima koji ga budu gledali i slušali.

Dejan Savić, dirigent, NP Beograd

 

Aleksandar Kojić, dirigent

aleksandar-kojicRođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu, Beču, Majncu i Utrehtu (kursevi iz horskog dirigovanja, radionice za staru muziku). Od 2010. godine je dirigent u Operi SNP-a, a od 2012. do 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta. Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. U proteklih nekoliko godina gostovao je u Zagrebu, Rijeci, Segedinskoj operi, Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku. Na operskom repertoaru zastupljena su dela Verdija (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučinija (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovskog (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocarta (Don Đovani), Donicetija (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosinija (Seviljski berberin), Kalmana (Kneginja čardaša), Britna (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovca (Ero s onoga svijeta), Bizea (Karmen), Vrebalove (Mileva), Orfa (Karmina burana), Bajića (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menotija (Telefon), S. Barbera (Partija bridža), P. Hindemita (Tamo i natrag), M. Teodorakisa (balet Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Nagrađivan je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012; za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov, 2012; za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa, 2015; za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.

 

Posle „Kavalerije“ više ništa nije bilo isto*

Mladi i nedovoljno poznati Maskanji se, kao i većina neafirmisanih umetnika u mladosti, prijavljuje na takmičenje u nadi da će javnost uočiti njegov talenat. Pišući operu Kavalerija rustikana (Seosko viteštvo), za javni konkurs jedne izdavačke kuće, nehotično je ali vrlo intuitivno uzdrmao temelje italijanske opere. Posle Kavalerije više ništa nije bilo isto.

On komponuje jednočinku o ljudima sa juga, gorštacima sa sicilijanskih vrleti koji gore više od strasti nego od južnjačkoga sunca. Njihova pesma je jednostavna, njihova vera u Boga snažna, a njihova čast – svetinja zbog koje se bespogovorno gubi glava, bude li ukaljana. Delo je nadživelo svoga autora u pravom smislu te reči. Maskanji je za života napisao petnaest opera i nijedna nije ostvarila makar i približnu slavu njegovog operskog prvenca. Naprotiv, svaka naredna mu je donosila tugu i razočaranje. Primivši tokom života gotovo sva visoka odlikovanja za svoju Kavaleriju, jednom je sa tugom rekao: „Mene su krunisali, ali ja nikada nisam postao kralj.“

Aleksandar Kojić, dirigent, SNP

*redakcijski naslov

Aleksandar Nikolić, reditelj

a-nikolicRođen 1983. Diplomirao pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je trenutno na završnoj godini doktorskih studija u oblasti audiovizuelnih umetnosti. Studirao je i istoriju umetnosti (Filozofski fakultet), kao i industrijski dizajn (Beogradska politehnika). Stručno se usavršavao u Breši (Italija), Hanoveru (Nemačka) i Solunu (Grčka). U sezoni 2015/16. angažovala ga je “Royal Opera House Covent Garden” u Londonu kao “director on duty” na operi Travijata. Profesor je na Institutu za umetničku igru u Beogradu na predmetima Režija u operi i baletu, a od 2014. drži master klasove u Izraelu i Srbiji namenjene operskim pevačima i njihovom tumačenju muzičkog i verbalnog materijala u operskom delu.

Odabrani projekti: Don Đovani (NP, Sarajevo), Kazališni običaji i neuobičajenosti (HNK, Rijeka), Pyramus and Thisbe (Israely Center of Exelence, Jerusalim), La serva padrona, Šekspir: Soneti, Melanholični snovi grofa Save Vladislavića, pravizvedba opere Svetislava Božića, Božićno putovanje… (Opera NP, Beograd), Misteriozni stranac/Studije o divljoj guski i Pohvala ljubavi – Tristan i Izolda (Teatar Filodramatika, Rijeka), Milutin Milanković i Pjero mesečar/pesnik Lenc (Madlenijanum, Beograd); Nachtklänge i Istar, praizvedba dela Ivana Brkljačića (Dunav fest, Beogradska tvrđava); Stories my grandmother told me i Europe (UN)limited (KC Pavillion, Hanover, Nemačka).

Od sezone 2009/10. angažovan je u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu kao reditelj (spoljni saradnik) na održavanju i obnavljanju tekućeg repertoara na naslovima: Karmen, Figarova ženidba, Bal pod maskama, Ljubavni napitak, Zaljubljen u tri narandže, Lučija od Lamermura, Adrijana Lekuvrer i drugi.

 

Maskanjijev operski čas anatomije

U čemu leži magija Kavalerije rustikane? Zbog čega je publika tako strastveno voli od trenutka nastanka? Zašto intenzitet tog obožavanja ne opada, iako su se svet i pojedinac u njemu radikalno promenili od praizvedbe 1890?

U tradicionalnom modelu poznodevetnaestovekovne opere, intimni i moralni lomovi visokomimetskih protagonista i antagonista mere se propašću ili spasom čitavih kraljevstava, dok višečasovnu predstavu izvodi veoma kompleksan, mnogoljudan i virtuozan ansambl. Muzička i dramska misao uvek imaju ambiciju da budu višeslojne, obligatorno političke, filozofske i humane, a u svom izrazu stilizovane i otmene.

Kavalerija rustikana je bila scensko iznenađenje koje je odjeknulo kao bomba, ostvarilo momentalni uspeh i široku popularnost. Autor je sa jasnom namerom odstupio od očekivanog.

Priča o velikim strastima „običnih ljudi“, „malih ljudi“, a propuštena kroz sočivo operske umetnosti, umela je da se kao precizna oštrica noža (o kojoj peva protagonista Turidu) zabode pravo u grudi slušalaca. Element „pravog života“, do tada čak nepoželjan u operi, neodoljivo zavodi publiku. Maskanjijev muzičko-dramski izraz omogućava slušaocu/gledaocu da porine u mrak i svetlosti svih trenutaka sadašnjice, da uhvati i prepozna bezbrojne nijanse emocija, da se identifikuje ne sa nepoznatim španskim infantom Karlom ili egzotičnom faraonovom kćeri Amneris (dalekim i apstraktnim ličnostima) nego sa novim likovima čija su emotivna preživljavanja kompleksna, a psihologije uverljive i detaljno izrađene.

Da li su nama ovde i danas, nakon skoro 130 godina od praizvedbe, Santuca, Turidu, mama Lučija, kum Alfio i kuma Lola, sicilijanski seljaci, daleki i apstaktni, kao što su publici s kraja 19. veka Maskanjijevim savremenicima) bili daleki infant don Karlo i faraonka Amneris?

Upravo u odgovoru na ovo pitanje leži srž Maskanjijeve misli: u najdetaljnijem bavljenju psihologijama ovih petoro ljudi, autor nam na anatomskom operskom stolu raseca njihove mozgove, srca, reproduktivne organe i do najfinijih detalja nas upoznaje sa njima. Mi, publika, više nismo „gledaoci/slušaoci“, mi postajemo „svedoci“. A, zahvaljujući Maskanjijevom operskom času anatomije postajemo „involvirani svedoci“.

Aleksandar Nikolić, reditelj

Sadržaj

Radnja se događa 1880. na Uskrs u jednom sicilijanskom selu. Počinje preludijem u kojem su tri osnovne teme: Santucina fraza ljubavi i očaja, melodija iz dueta Santuce i Turidua te sičilijana („O Lola“ – O, Lola). Uvodni hor seljana pred crkvom pun je radosti lepog, prazničnog, prolećnog jutra, mirisa narandži u cvetu, marljivosti muškaraca i opojnosti ženskom lepotom („Gli aranci olezzano“ – Narandže mirišu). Neki ulaze u crkvu, a neki odlaze svojim putem. Ostaju Turiduova majka Lučija i mlada seljanka Santuca. Santuca, zaljubljena u Turidua, pita majku gde je on. Na njen odgovor da je otišao u Frankofonte po vino, Santuca kaže da su ga noću videli u selu.

Dolazi kočijaš Alfio u pratnji nekoliko drugova i peva o radosti svoga zanimanja, a on bičem pucka nad živahnim konjem („Il cavallo scalpita“ – Konj kaska). Alfio ulazi u gostionicu da bi se okrepio starim, dobrim vinom, pita Lučiju za Turidua. Iznenađen je odgovorom jer je ujutro video Turidua pokraj svoje kuće. Alfio odlazi, a iz crkve se čuje pesma hora. Himni u slavu Uskrsa pridružuje se i Santuca („Regina Coeli, laetare!“ – Nebeska kraljice, raduj se!). Seljani odlaze u crkvu, a Santuca i Lučija ostaju same. Santuca peva potresnu i prekrasnu ispovest („Voi lo sapete, o mamma“ – Vi znate, majko). Priča kako su se Turidu i Lola voleli pre nego što je on otišao u vojsku, kako se Lola umorna od čekanja udala za Alfija, kako je Turidu nakon povratka, besan od ljubomore zbog izneverene ljubavi, počeo ljubavnu vezu s njom, Santucom, a Lola ga je, ne mogavši to podneti, ponovno osvojila. Santuca je očajna i nagovara majku da ode u crkvu i moli se za nju, dok ona čeka Turidua. Turidu se vraća. U žestokom duetu ljubavi, ljubomore, pretnje, bola, očaja, prebacivanja, Santuca moli i prašta, ali Turidu ne popušta i preti. („Tu qui, Santuzza?“ – Ti si tu, Santuca?)

Dramatičnu situaciju prekida vesela, koketna Lolina pesma („Fior di giaggiolo!“ – Cvetu perunike!). Lola ostavlja Turidua sa Santucom i odlazi u crkvu. Turidu je besan jer bi hteo da pođe za njom. U nastavku dueta Santuca očajnički pokušava da ga zadrži. („Turiddu, ascolta!“ – Turidu, čuj!) Uzalud. On je odbija i odlazi za Lolom. Izvan sebe od nemoći Santuca, ophrvana bolom, pristiglom Alfiju kaže da ga žena vara s Turiduom. Alfio najpre ne želi da poveruje, ali Santuca, koja nema više šta da izgubi kad je već izgubila svoju čast, uverava ga da govori istinu. On ne prašta prevaru i zaklinje se da će krvlju sprati ljagu sa svoje časti.

Sledi intermeco koji Maskanji temelji na „Ave Mariji“. U njemu je sadržano ono što se dogodilo i naslućuje se kobna tragedija. Sve se brzo razrešava. Seljaci izlaze iz crkve vedrog raspoloženja i žure se svojim kućama („A casa, a casa, amici“… Pođimo kućama, prijatelji).

Zadržava ih Turidu, dobro raspoložen zato što je napokon s Lolom, pevajući zdravicu („Viva il vino spumeggiante“ – Vino se peni i u čaši blista). Dolazi Alfio i veselju je kraj. Turidu mu nudi čašu vina no Alfio ga odbija kao otrov i njih dvojica se sukobljavaju. Turidu, prema sicilijanskom običaju, ugrize Alfija za uvo. Alfio prihvata izazov – njihov će sukob rešiti nož. Turidu zna da ne može izbeći smrt i u oproštaju od majke moli je da ga blagoslovi, kao onda kad je odlazio u vojsku. Moli je i da se brine za Santucu („Mamma! Quel vino generoso“ – Majko, ovo vino je jako) i odlazi. Majka je očajna, a pristigla Santuca pokušava da je uteši. Iz daljine se začuje krik („Hanno ammazzato compare Turiddu!“ – Ubiše kuma Turidua). Drama je gotova.

SNP-Opera-70-godina-logo
1897-1947-2017.

Ove, 2017. godine, svim operskim programima Srpskog narodnog pozorišta obeležavaju se jubileji, 120 godina od prvih operskih predstava u Novom Sadu i 70 godina obnovljene Opere i neprekidnog rada (16. novembra 1947).

Izvođenja opere Kavalerija rustikana Pjetra Maskanjija u SNP-u

Pre zvaničnog osnivanja Opere SNP-a:
Premijera 27. aprila 1910. u Somboru, zajedno s jednočinkom Babije leto.
Dirigent: Antonije Osvald, reditelj: Miloš Hadžidimić.

Premijera 27. novembra 1920, zajedno s jednočinkom Na tuđem hlebu.
Dirigent: Fjodor Selinski, reditelj: Dragomir Kranjčević.

Posle zvaničnog osnivanja obnovljene Opere SNP-a, 16. novembra 1947.
Premijera 30. decembra 1952, zajedno sa baletom Romeo i Julija.
Dirigent: Lazar Buta, reditelj: D. Županić. Izvedeno 16 puta, gledalaca 5539.

Premijera 25. jula 1955, zajedno sa jednočinkom Amelija ide na bal.
Dirigent: Milan Asić, reditelj: J. Žganjer, k. g. Izvedeno 3 puta, gledalaca 806.

Premijera 23. aprila 1961, zajedno sa jednočinkom Medijum.
Dirigent: Gaetano Čila, reditelj: Emil Frelih. Izvedeno 3 puta, gledalac 641.

Premijera 6. oktobra 1964, zajedno sa jednočinom operom Pajaci.
Dirigent: D. Miladinović / I. Toplak/ D. Županić, reditelj E. Frelih. Izvedeno 14 puta, gledalaca 8783.

Premijera 4. marta 1977, zajedno sa baletom Dvoboj.
Dirigent: L. Buta, reditelj D. Miladinović. Izvedeno 8 puta, gledalaca 2399.

Obnova kao premijera 9. aprila 1994, zajedno s operom Pajaci.
Dirigent: Miodrag Janoski / Željka Milanović / Manlio Benci, k g, režijska obnova: Borivoje Popović. Do sezone 2003/2004. odigrano 29 predstava (od toga 11 sa Pajacima).

Obnova kao premijera 14. maja 2004.
Dirigent: Miodrag Janoski / Željka Milanović, režijska obnova: Borivoje Popović. Izvedeno 11 puta do sezone 2006/2007.
Ukupno izvedeno 40 puta od obnove 1994, gledalac 10.651.

Prvo izvođenje dramske predstave Cavalleria rusticana u 1 činu, po tekstu Đ. Verge, u Torinu, 14. januara 1884, u našoj zemlji 28. septembra 1899. u NP Beograd, a u SNP-u 14. februara 1904. (u Somboru) pod naslovom Seosko častoljublje u preradi A. Kelnera i režiji Dimitrija Spasića.

Potresna muzička drama

Iako u danima kada pozorišni život u Novom Sadu obeležava dva značajna jubileja, sto dvadesetu godišnjicu od izvođenja prve operske predstave i sedam decenija od obnavljanja i početka kontinuiranog rada Novosadske opere, okolnosti očigledno nisu preterano naklonjene kulturi, ovdašnji operski poslenici ulažu nemale napore i energiju da svojim radom obogate ovdašnju muzičku scenu. Kao rezultat takvih njihovih nastojanja nastala je i operska predstava „Kavalerija rustikana“ Pjetra Maskanjija koja je u subotu uveče premijerno izvedena na sceni „Jovan Đorđević“ Srpskog narodnog pozorišta. A opera „Kavalerija rustikana“ jedno je od u Novom Sadu često izvođenih i kod ovdašnje publike dobro prihvaćenih operskih dela, koje je na novosadskoj sceni prvi put izvedeno 1910. godine i potom je doživelo još osam premijernih postavki, tako da je njeno ponovno postavljanje na sceni SNP nesumnjivo opravdan i lepom simbolikom obojen repertoarski potez.

Novosadska premijera Maskanjijeve opere, koja je ovoga puta pripremljena u saradnji sa Narodnim pozorištem iz Beograda, uz domaće izvođačke snage uključila je i istaknute gostujuće umetnike, tako da je ova predstava razumljivo pobudila izuzetno zanimanje publike, čija znatiželja i očekivanja nisu bili iznevereni, kao što je pokazalo subotnje opersko veče. Izvođenje opere suverenim i preciznim dirigentskim gestom vodio je gost iz Beogradske opere, naš eminentni operski dirigent Dejan Savić, uspešno ističući nežnu liričnost, ali i momente burne dramatike pitoresknog muzičkog toka ovog komada, prožeto melodijama nadahnutim sicilijanskim folklorom. U glavnim ulogama nastupili su prvakinja Srpskog narodnog pozorišta Valentina Milenković kao Santuca i mlada sopranistkinja Maja Andrić kao Lola, ulogu Turidua kao gost pevao je naš proslavljeni tenor Nikola Kitanovski iz Beograda, u ulozi izneverenog muža Alfija nastupio je Nebojša Babić, a rolu Turiduove majke tumačila je Nora Čonkić Petrović.

„Kavalerija rustikana“, nastala krajem devetnaestog veka kao najava ili jedan od prvih izdanaka tadašnjeg novog italijanskog operskog izraza, verizma, dovela je na scenu „ljude iz naroda“, njihove ljubavi, sudbine i stasti, već od prvih izvođenja svojom svežinom i neposrednošću osvajajući ljubitelje opere širom sveta. Ova osobena i živopisna muzička drama o spletu sudbinskih okolnosti koje mladog sicilijanskog seljaka Turidua navode da po povratku iz vojske napusti zavedenu Santucu i vrati se svojoj staroj ljubavi Loli, u međuvremenu udatu za kočijaša Alfija, na novosadskoj sceni postavljena je u svedenoj scenografiji stilizovanih kamenih kolonada i crkvenog stepeništa i portala.

Takvo scenografsko rešenje i odgovarajuća režija ostavljale su širok prostor za živu scensku radnju pregnantnog tempa, u kojoj su se brzo smenjivali nastupi dobro pripremljenog hora i dueti ili zajednički nastupi tumača glavnih rola, među kojima su naročito zapažene bili vokalno upečatljive i dubokom emotivnošću prožete interpretacije Valentine Milenković kao Santuce i energični nastup tenora Nikole Kitanovskog, koji je glasovno i glumački dominirao pozornicom, uverljivo gradeći ulogu Turidua, od početne razmetljive ljubavne zanesenosti, do docnijih trenutaka slutnje i suočavanja sa neumitnošću tragičnog kraja u sceni rastanka sa majkom.

Podjednako uspele i vokalno i scenski dorečene interpretacije ostvarili su i Nebojša Babić, kao razočarani muž Alfio, željan osvete i mlada sopranistkinja Maja Andrić, u ulozi lepe i zavodljive ali i zlosrećne Alfijeve žene Lole, koja se i protiv svoje volje našla u središtu krvave ljubavne drame. Uporedo sa pomenutim kvartetom protagonista opere, izuzetno zapaženu kreaciju ostvarila je i Nora Čonkić Petrović u ulozi majke Lučije, pleneći pažnju iskrenom proživljenošću vokalne interpretacije i odmerenim, suzdržanim glumačkim stavom koji je činio psihološki opravdan, a dramaturški neophodan kontrast ukupnoj zahuktalosti dramske radnje i burnim sukobima Alfija i Turidua, koji su doveli do tragičnog, krvavog raspleta.

Premijerna novosadska postavka „Kavalerije rustikane“ rađena je prema režiji, scenografiji i kostimografiji italijanskog reditelja Ivana Stefanutija, čija režijska rešenja je preneo Aleksandar Nikolić. Autori adaptacija scenografije i kostima su Saša Senković i Mirjana Stojanović Maurič, a hor je pripremila dirigentkinja Vesna Kesić Krsmanović. Zahvaljujući njihovom trudu i zahvaljujući izuzetnoj saradnji dirigenta sa nadahnutim solistima i solidno pripremljenim horom i orkestrom, publika je imala prilike da uživa u dinamičnom i skladnom izvođenju ove popularne opere, koje je nagrađeno toplim i srdačnim aplauzima.

B. Hložan, Dnevnik, 31. januar 2017.

Fotografije: Aleksandar Ramadanović