Пјетро Маскањи
КАВАЛЕРИЈА РУСТИКАНА
(Pietro Mascagni: Cavalleria rusticana)

опера у једном чину

Либрето према делу Ђованија Верге написали: Ђовани Тарђони-Тоцети и Гвидо Менаши

Догађа се у једном сицилијанском селу 1880. године на Ускрс.

Диригент: Александар Којић / Дејан Савић, к.г.
Редитељ, сценограф и костимограф: Иван Стефанути
Режију преноси: Александар Николић, к.г.
Адаптација сценографије: Саша Сенковић
Адаптација костима: Мирјана Стојановић Маурич
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић

Учествују: Оркестар и Хор Српског народног позоришта

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Марина Рајновић, Страхиња Ђокић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић, Јарослава Бенка Влчек
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Дизајн светла: Марко Радановић
Дисплеј: Иван Свирчевић
Превод текста за дисплеј: Коста Царина
Деца: Невена Станков и Дуња Поповић
Статисти: Владислав Шегуљев (свештеник), Давид Вјештица, Теодор Вучуровић, Мирослав Стојиљковић, Бојан Радојчић

Изводи се на италијанском језику. Трајање: један сат и двадесет минута са једном паузом.

Представа је настала у сарадњи са Народним позориштем, Београд и Српским народним позориштем, Нови Сад.
Сценографија НП Београд. Костими СНП и НП Београд.

Премијера: 28. јануара 2017, сцена „Јован Ђорђевић“

Прво извођење: 17. маја 1890, Рим, Teatro Costanzi
Прво извођење у СНП-у: 27. априла 1910.

Пјетро Маскањи, композитор
(Pietro Mascagni, Ливорно, 1863 – Рим, 1945)

Италијански композитор и диригент. После музичког школовања на институту „Луиђи Керубини“ у Ливорну и почетничких дела, постигао је велики успех композицијом на Шилерову Оду радости, што му је отворило врата Конзерваторијума у Милану (Понкијели, Соладини). Прекинувши студије, придружио се путујућем оперском позоришту као диригент, а затим се издржавао дајући приватне часове и радом у школи – све до 1890. године и премијере опере Кавалерија рустикана. Иако је написао опере (Cavalerria rusticana, L’Amico Fritz, I Rantzau, Guglielmo Ratcliff, Silvano, Zanetto, Iris, Le Maschere, Amica, Isabeau, Parisina, Lodoletta, Il piccolo Marat, Pinotta и Nerone) два симфонијска дела, кантате и соло песме као вокална дела и оперете, Маскањи никада није поновио тај свој први велики међународни успех као са Кавалеријом (до композиторове смрти, 1945. у Италији је била изведена преко 14 хиљада пута!). После Вердија и Понкијелија, а до успона Пучинија, Маскањи је с Леонкавалом владао оперском сценом Италије. Као први представник оперског веризма, насталог под утицајем натурализма у књижевности и позоришту с краја 19. века, Маскањи је поставио све главне параметре који одређују овај оперски правац.

Његове најбоље странице одликују се емоционалном искреношћу, страственом снагом, као и изразито певном, инвентивном, свежом и изражајном мелодиком.

О опери Кавалерија рустикана

Повод за настанак опере Кавалерија рустикана био је конкурс за најбољу једночину оперу, који је расписао милански издавач Сонцоњо. Један део партитуре композитор је послао Пучинију. Он је то проследио чувеном издавачу Рикордију, који међутим, није препознао вредност Маскањијевог ремек-дела, губећи тако златан рудник – што је Кавалерија рустикана постала за Сонцоња. Од 70 пријављених дела Маскањијева опера је добила прву награду и постигла незапамћен успех на премијери. Током следећих неколико месеци била је примљена с одушевљењем у свим главним градовима Европе и Америке и све до данас налази се на репертоару готово свих оперских театара у свету, као и водећих певача и диригената. Углавном се изводи заједно са Леонкаваловом опером Пајаци.

Првобитно је било замишљено да опера има два чина, али је концепција прилагођена условима конкурса. Ипак, Кавалерија рустикана је као једночина опера подељена на два дела инструменталним интермецом. Као основа за либрето послужила је истоимена кратка, напета новела италијанског писца Ђованија Верге (1840-1922), штампана 1880. године. Либретисте Ђованија Тарђони-Тоцетија (1863-1934) и Гвида Менашија (1867-1925) и композитора Маскањија новела је привукла брзом акцијом, интензивним емоцијама и максималном згуснутошћу радње која се заснива на страстима, прељуби и освети.[…] У музичком погледу, имајући за узор партитуре какве су Бизеова Кармен или Вердијеве Риголето и Отело, Маскањи је у згуснутом раму једночинке компоновао дело наглашене тонске и сценске динамике, која кроз нагло смењивање призора неумитно води до финалне трагедије.[…] Применио је заокружене нумере, али у чврстој интеракцији са драмским речитативима, тако да те одвојене нумере нису статична места него поприште драмске акције. Конвенционална оркестрација и академска хармонија имају такође своју улогу у драмској карактеризацији, поготово кад су комбиновани с искреном, свежом мелодијском инвенцијом и оригиналним начином поступања са стандардно установљеним оперским обртима, тако да су постигнути јаки контрасти и велика изражајна снага. Посебно је важна улога оркестра, који бујним колоритом дочарава амбијент, прати развој драме и емоцију протагониста и доприноси успелом сликању атмосфере на сцени.

(из: Лексикон опера, Г. Драговић, 2008)

Кавалеријa рустикана, Опера СНП-а и Дејан Савић*

Једно од најзначајнијих дела музичко-оперског правца названог „веризам“, припада кругу оних наслова без којих се не може замислити нити једна озбиљна оперска кућа у свету, а Опера СНП-а то свакако јесте. Прави је потез овакву озбиљну, захтевну и захвалну партитуру реализовати на сцени, због публике која ту музику и драмски садржај обожава, због уметника који, док је изводе, дају све од себе, али и због дуге оперске традиције у нас – обавеза и захтев коју она, својим трајањем и успесима, ставља пред сваког оперског ствараоца и посленика.

Наше најстарије национално позориште, постављањем Кавалерије рустикане на репертоар, најављује своје велике амбиције, али и потврђује значајне способности и могућности, исказане у више наврата. Одличан и дисциплинован оркестар, звучан и музикалан хор, стварају сјајну подлогу за солисте, који ће се приказати у најбољем светлу у продукцији, која својим драмским и музичким набојем неће никога оставити равнодушним. Можда и зато, што се неретко препознајемо у овом врелом темпераменту, љубави, страсти и освети, наглим променама расположења и немирењу са судбином. У сваком случају, пред нама су оперске сезоне обогаћене насловом који ће доносити задовољство свима који га буду гледали и слушали.

Дејан Савић, диригент, НП Београд

 

Александар Којић, диригент

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду, Бечу, Мајнцу и Утрехту (курсеви из хорског дириговања, радионице за стару музику). Од 2010. године је диригент у Опери СНП-а, а од 2012. до 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта. Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. У протеклих неколико година гостовао је у Загребу, Ријеци, Сегединској опери, Театру Опере и Балета у Краснојарску. На оперском репертоару заступљена су дела Вердија (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучинија (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковског (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарта (Дон Ђовани), Доницетија (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росинија (Севиљски берберин), Калмана (Кнегиња чардаша), Бритна (камерна опера Окретај завртња), Готовца (Еро с онога свијета), Бизеа (Кармен), Вребалове (Милева), Oрфа (Кармина бурана), Бајића (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Менотија (Телефон), С. Барбера (Партија бриџа), П. Хиндемита (Тамо и натраг), М. Теодоракиса (балет Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Награђиван је Годишњом наградом Српског народног позоришта за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012; за праизведбу опере Милева А. Вребалов, 2012; за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса, 2015; за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.

 

После „Кавалерије“ више ништа није било исто*

Млади и недовољно познати Маскањи се, као и већина неафирмисаних уметника у младости, пријављује на такмичење у нади да ће јавност уочити његов таленат. Пишући оперу Кавалерија рустикана (Сеоско витештво), за јавни конкурс једне издавачке куће, нехотично је али врло интуитивно уздрмао темеље италијанске опере. После Кавалерије више ништа није било исто.

Он компонује једночинку о људима са југа, горштацима са сицилијанских врлети који горе више од страсти него од јужњачкога сунца. Њихова песма је једноставна, њихова вера у Бога снажна, а њихова част – светиња због које се беспоговорно губи глава, буде ли укаљана. Дело је надживело свога аутора у правом смислу те речи. Маскањи је за живота написао петнаест опера и ниједна није остварила макар и приближну славу његовог оперског првенца. Напротив, свака наредна му је доносила тугу и разочарање. Примивши током живота готово сва висока одликовања за своју Кавалерију, једном је са тугом рекао: „Мене су крунисали, али ја никада нисам постао краљ.“

Александар Којић, диригент, СНП

*редакцијски наслов

Александар Николић, редитељ

Рођен 1983. Дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, где је тренутно на завршној години докторских студија у области аудиовизуелних уметности. Студирао је и историју уметности (Филозофски факултет), као и индустријски дизајн (Београдска политехника). Стручно се усавршавао у Бреши (Италија), Хановеру (Немачка) и Солуну (Грчка). У сезони 2015/16. ангажовала га је “Royal Opera House Covent Garden” у Лондону као “director on duty” на опери Травијата. Професор је на Институту за уметничку игру у Београду на предметима Режија у опери и балету, а од 2014. држи мастер класове у Израелу и Србији намењене оперским певачима и њиховом тумачењу музичког и вербалног материјала у оперском делу.

Одабрани пројекти: Дон Ђовани (НП, Сарајевo), Kazališni običaji i neuobičajenosti (ХНК, Ријека), Pyramus and Thisbe (Israely Center of Exelence, Jерусалим), La serva padrona, Шекспир: Сонети, Меланхолични снови грофа Саве Владиславића, правизведба опере Светислава Божића, Божићно путовање… (Опера НП, Београд), Мистериозни странац/Студије о дивљој гуски и Похвала љубави – Тристан и Изолда (Театар Филодраматика, Ријека), Милутин Миланковић и Пјеро месечар/песник Ленц (Мадленијанум, Београд); Nachtklänge и Istar, праизведба дела Ивана Бркљачића (Дунав фест, Београдска тврђава); Stories my grandmother told me и Europe (UN)limited (KC Pavillion, Хановер, Немачка).

Од сезоне 2009/10. ангажован је у Опери Народног позоришта у Београду као редитељ (спољни сарадник) на одржавању и обнављању текућег репертоара на насловима: Кармен, Фигарова женидба, Бал под маскама, Љубавни напитак, Заљубљен у три наранџе, Лучија од Ламермура, Адријана Лекуврер и други.

 

Маскањијев оперски час анатомије

У чему лежи магија Кавалерије рустикане? Због чега је публика тако страствено воли од тренутка настанка? Зашто интензитет тог обожавања не опада, иако су се свет и појединац у њему радикално променили од праизведбе 1890?

У традиционалном моделу познодеветнаестовековне опере, интимни и морални ломови високомиметских протагониста и антагониста мере се пропашћу или спасом читавих краљевстава, док вишечасовну представу изводи веома комплексан, многољудан и виртуозан ансамбл. Музичка и драмска мисао увек имају амбицију да буду вишеслојне, облигаторно политичке, филозофске и хумане, а у свом изразу стилизоване и отмене.

Кавалерија рустикана је била сценско изненађење које је одјекнуло као бомба, остварило моментални успех и широку популарност. Аутор је са јасном намером одступио од очекиваног.

Прича о великим страстима „обичних људи“, „малих људи“, а пропуштена кроз сочиво оперске уметности, умела је да се као прецизна оштрица ножа (о којој пева протагониста Туриду) забоде право у груди слушалаца. Елемент „правог живота“, до тада чак непожељан у опери, неодољиво заводи публику. Маскањијев музичко-драмски израз омогућава слушаоцу/гледаоцу да порине у мрак и светлости свих тренутака садашњице, да ухвати и препозна безбројне нијансе емоција, да се идентификује не са непознатим шпанским инфантом Карлом или егзотичном фараоновом кћери Амнерис (далеким и апстрактним личностима) него са новим ликовима чија су емотивна преживљавања комплексна, а психологије уверљиве и детаљно израђене.

Да ли су нама овде и данас, након скоро 130 година од праизведбе, Сантуца, Туриду, мама Лучија, кум Алфио и кума Лола, сицилијански сељаци, далеки и апстактни, као што су публици с краја 19. века Маскањијевим савременицима) били далеки инфант дон Карло и фараонка Амнерис?

Управо у одговору на ово питање лежи срж Маскањијеве мисли: у најдетаљнијем бављењу психологијама ових петоро људи, аутор нам на анатомском оперском столу расеца њихове мозгове, срца, репродуктивне органе и до најфинијих детаља нас упознаје са њима. Ми, публика, више нисмо „гледаоци/слушаоци“, ми постајемо „сведоци“. А, захваљујући Маскањијевом оперском часу анатомије постајемо „инволвирани сведоци“.

Александар Николић, редитељ

Садржај

Радња се догађа 1880. на Ускрс у једном сицилијанском селу. Почиње прелудијем у којем су три основне теме: Сантуцина фраза љубави и очаја, мелодија из дуета Сантуце и Туридуа те сичилијана („O Lola“ – О, Лола). Уводни хор сељана пред црквом пун је радости лепог, празничног, пролећног јутра, мириса наранџи у цвету, марљивости мушкараца и опојности женском лепотом („Gli aranci olezzano“ – Наранџе миришу). Неки улазе у цркву, а неки одлазе својим путем. Остају Туридуова мајка Лучија и млада сељанка Сантуца. Сантуца, заљубљена у Туридуа, пита мајку где је он. На њен одговор да је отишао у Франкофонте по вино, Сантуца каже да су га ноћу видели у селу.

Долази кочијаш Алфио у пратњи неколико другова и пева о радости свога занимања, а он бичем пуцка над живахним коњем („Il cavallo scalpita“ – Коњ каска). Алфио улази у гостионицу да би се окрепио старим, добрим вином, пита Лучију за Туридуа. Изненађен је одговором јер је ујутро видео Туридуа покрај своје куће. Алфио одлази, а из цркве се чује песма хора. Химни у славу Ускрса придружује се и Сантуца („Regina Coeli, laetare!“ – Небеска краљице, радуј се!). Сељани одлазе у цркву, а Сантуца и Лучија остају саме. Сантуца пева потресну и прекрасну исповест („Voi lo sapete, o mamma“ – Ви знате, мајко). Прича како су се Туриду и Лола волели пре него што је он отишао у војску, како се Лола уморна од чекања удала за Алфија, како је Туриду након повратка, бесан од љубоморе због изневерене љубави, почео љубавну везу с њом, Сантуцом, а Лола га је, не могавши то поднети, поновно освојила. Сантуца је очајна и наговара мајку да оде у цркву и моли се за њу, док она чека Туридуа. Туриду се враћа. У жестоком дуету љубави, љубоморе, претње, бола, очаја, пребацивања, Сантуца моли и прашта, али Туриду не попушта и прети. („Tu qui, Santuzza?“ – Ти си ту, Сантуца?)

Драматичну ситуацију прекида весела, кокетна Лолина песма („Fior di giaggiolo!“ – Цвету перунике!). Лола оставља Туридуа са Сантуцом и одлази у цркву. Туриду је бесан јер би хтео да пође за њом. У наставку дуета Сантуца очајнички покушава да га задржи. („Turiddu, ascolta!“ – Туриду, чуј!) Узалуд. Он је одбија и одлази за Лолом. Изван себе од немоћи Сантуца, опхрвана болом, пристиглом Алфију каже да га жена вара с Туридуом. Алфио најпре не жели да поверује, али Сантуца, која нема више шта да изгуби кад је већ изгубила своју част, уверава га да говори истину. Он не прашта превару и заклиње се да ће крвљу спрати љагу са своје части.

Следи интермецо који Маскањи темељи на „Аве Марији“. У њему је садржано оно што се догодило и наслућује се кобна трагедија. Све се брзо разрешава. Сељаци излазе из цркве ведрог расположења и журе се својим кућама („A casa, a casa, amici“… Пођимо кућама, пријатељи).

Задржава их Туриду, добро расположен зато што је напокон с Лолом, певајући здравицу („Viva il vino spumeggiante“ – Вино се пени и у чаши блиста). Долази Алфио и весељу је крај. Туриду му нуди чашу вина но Алфио га одбија као отров и њих двојица се сукобљавају. Туриду, према сицилијанском обичају, угризе Алфија за уво. Алфио прихвата изазов – њихов ће сукоб решити нож. Туриду зна да не може избећи смрт и у опроштају од мајке моли је да га благослови, као онда кад је одлазио у војску. Моли је и да се брине за Сантуцу („Mamma! Quel vino generoso“ – Мајко, ово вино је јако) и одлази. Мајка је очајна, а пристигла Сантуца покушава да је утеши. Из даљине се зачује крик („Hanno ammazzato compare Turiddu!“ – Убише кума Туридуа). Драма је готова.

1897-1947-2017.

Ове, 2017. године, свим оперским програмима Српског народног позоришта обележавају се јубилеји, 120 година од првих оперских представа у Новом Саду и 70 година обновљене Опере и непрекидног рада (16. новембра 1947).

Извођења опере Кавалерија рустикана Пјетра Маскањија у СНП-у

Пре званичног оснивања Опере СНП-а:
Премијера 27. априла 1910. у Сомбору, заједно с једночинком Бабије лето.
Диригент: Антоније Освалд, редитељ: Милош Хаџидимић.

Премијера 27. новембра 1920, заједно с једночинком На туђем хлебу.
Диригент: Фјодор Селински, редитељ: Драгомир Крањчевић.

После званичног оснивања обновљене Опере СНП-а, 16. новембра 1947.
Премијера 30. децембра 1952, заједно са балетом Ромео и Јулија.
Диригент: Лазар Бута, редитељ: Д. Жупанић. Изведено 16 пута, гледалаца 5539.

Премијера 25. јула 1955, заједно са једночинком Амелија иде на бал.
Диригент: Милан Асић, редитељ: Ј. Жгањер, к. г. Изведено 3 пута, гледалаца 806.

Премијера 23. априла 1961, заједно са једночинком Медијум.
Диригент: Гаетано Чила, редитељ: Емил Фрелих. Изведено 3 пута, гледалац 641.

Премијера 6. октобра 1964, заједно са једночином опером Пајаци.
Диригент: Д. Миладиновић / И. Топлак/ Д. Жупанић, редитељ Е. Фрелих. Изведено 14 пута, гледалаца 8783.

Премијера 4. марта 1977, заједно са балетом Двобој.
Диригент: Л. Бута, редитељ Д. Миладиновић. Изведено 8 пута, гледалаца 2399.

Обнова као премијера 9. априла 1994, заједно с опером Пајаци.
Диригент: Миодраг Јаноски / Жељка Милановић / Манлио Бенци, к г, режијска обнова: Боривоје Поповић. До сезоне 2003/2004. одиграно 29 представа (од тога 11 са Пајацима).

Обнова као премијера 14. маја 2004.
Диригент: Миодраг Јаноски / Жељка Милановић, режијска обнова: Боривоје Поповић. Изведено 11 пута до сезоне 2006/2007.
Укупно изведено 40 пута од обнове 1994, гледалац 10.651.

Прво извођење драмске представе Cavalleria rusticana у 1 чину, по тексту Ђ. Верге, у Торину, 14. јануара 1884, у нашој земљи 28. септембра 1899. у НП Београд, а у СНП-у 14. фебруара 1904. (у Сомбору) под насловом Сеоско частољубље у преради А. Келнера и режији Димитрија Спасића.

Потресна музичка драма

Иако у данима када позоришни живот у Новом Саду обележава два значајна јубилеја, сто двадесету годишњицу од извођења прве оперске представе и седам деценија од обнављања и почетка континуираног рада Новосадске опере, околности очигледно нису претерано наклоњене култури, овдашњи оперски посленици улажу немале напоре и енергију да својим радом обогате овдашњу музичку сцену. Као резултат таквих њихових настојања настала је и оперска представа „Кавалерија рустикана“ Пјетра Маскањија која је у суботу увече премијерно изведена на сцени „Јован Ђорђевић“ Српског народног позоришта. А опера „Кавалерија рустикана“ једно је од у Новом Саду често извођених и код овдашње публике добро прихваћених оперских дела, које је на новосадској сцени први пут изведено 1910. године и потом је доживело још осам премијерних поставки, тако да је њено поновно постављање на сцени СНП несумњиво оправдан и лепом симболиком обојен репертоарски потез.

Новосадска премијера Маскањијеве опере, која је овога пута припремљена у сарадњи са Народним позориштем из Београда, уз домаће извођачке снаге укључила је и истакнуте гостујуће уметнике, тако да је ова представа разумљиво побудила изузетно занимање публике, чија знатижеља и очекивања нису били изневерени, као што је показало суботње оперско вече. Извођење опере сувереним и прецизним диригентским гестом водио је гост из Београдске опере, наш еминентни оперски диригент Дејан Савић, успешно истичући нежну лиричност, али и моменте бурне драматике питорескног музичког тока овог комада, прожето мелодијама надахнутим сицилијанским фолклором. У главним улогама наступили су првакиња Српског народног позоришта Валентина Миленковић као Сантуца и млада сопранисткиња Маја Андрић као Лола, улогу Туридуа као гост певао је наш прослављени тенор Никола Китановски из Београда, у улози изневереног мужа Алфија наступио је Небојша Бабић, а ролу Туридуове мајке тумачила је Нора Чонкић Петровић.

„Кавалерија рустикана“, настала крајем деветнаестог века као најава или један од првих изданака тадашњег новог италијанског оперског израза, веризма, довела је на сцену „људе из народа“, њихове љубави, судбине и стасти, већ од првих извођења својом свежином и непосредношћу освајајући љубитеље опере широм света. Ова особена и живописна музичка драма о сплету судбинских околности које младог сицилијанског сељака Туридуа наводе да по повратку из војске напусти заведену Сантуцу и врати се својој старој љубави Лоли, у међувремену удату за кочијаша Алфија, на новосадској сцени постављена је у сведеној сценографији стилизованих камених колонада и црквеног степеништа и портала.

Такво сценографско решење и одговарајућа режија остављале су широк простор за живу сценску радњу прегнантног темпа, у којој су се брзо смењивали наступи добро припремљеног хора и дуети или заједнички наступи тумача главних рола, међу којима су нарочито запажене били вокално упечатљиве и дубоком емотивношћу прожете интерпретације Валентине Миленковић као Сантуце и енергични наступ тенора Николе Китановског, који је гласовно и глумачки доминирао позорницом, уверљиво градећи улогу Туридуа, од почетне разметљиве љубавне занесености, до доцнијих тренутака слутње и суочавања са неумитношћу трагичног краја у сцени растанка са мајком.

Подједнако успеле и вокално и сценски доречене интерпретације остварили су и Небојша Бабић, као разочарани муж Алфио, жељан освете и млада сопранисткиња Маја Андрић, у улози лепе и заводљиве али и злосрећне Алфијеве жене Лоле, која се и против своје воље нашла у средишту крваве љубавне драме. Упоредо са поменутим квартетом протагониста опере, изузетно запажену креацију остварила је и Нора Чонкић Петровић у улози мајке Лучије, пленећи пажњу искреном проживљеношћу вокалне интерпретације и одмереним, суздржаним глумачким ставом који је чинио психолошки оправдан, а драматуршки неопходан контраст укупној захукталости драмске радње и бурним сукобима Алфија и Туридуа, који су довели до трагичног, крвавог расплета.

Премијерна новосадска поставка „Кавалерије рустикане“ рађена је према режији, сценографији и костимографији италијанског редитеља Ивана Стефанутија, чија режијска решења је пренео Александар Николић. Аутори адаптација сценографије и костима су Саша Сенковић и Мирјана Стојановић Маурич, а хор је припремила диригенткиња Весна Кесић Крсмановић. Захваљујући њиховом труду и захваљујући изузетној сарадњи диригента са надахнутим солистима и солидно припремљеним хором и оркестром, публика је имала прилике да ужива у динамичном и складном извођењу ове популарне опере, које је награђено топлим и срдачним аплаузима.

Б. Хложан, Дневник, 31. јануар 2017.

Фотографије: Александар Рамадановић