kneginja-cardasa-header

PODELAO AUTORUO DIRIGENTUO REDITELJUSADRŽAJKRITIKAFOTOVIDEO
Imre Kalman
KNEGINJA ČARDAŠA
(Csárdáskirálynő)

opereta u tri čina

Libreto: Leo Štajn, Bela Jenbah
Dirigent: Mikica Jevtić
Reditelj: Janoš Sikora, Mađarska
Režijska obnova i koreografija: Dragan Jerinkić
Scenograf: Saša Senković
Kostimograf: Jasna Petrović Badnjarević
Hor priprema: Vesna Kesić Krsmanović
Dopunski hor priprema: Jovan Pejić
Dramaturg: Arpad Vicko
Asistent za koreografiju i scenski pokret: Lidija Radovanov


ULOGE (21.01):

Silva Verecki, zvezda kabarea:
Danijela Jovanović

Knez Leopold Marija Lipert Vajlershajm:
Miodrag Petrović

Anhilda, njegova supruga:
Gordana Jošić

mladi Knez Edvin, njihov sin:
Saša Štulić

Grof Bonifacije Kaučijano (Boni):
Vasa Stajkić

Kontesa Anastazija Egenberg (Stazi):
Marija Cvijić

Ferenc Kerekeš (Feri Bači):
Igor Ksionžik

Pukovnik Aurel Ronzdorf,
Edvinov brat od strica:
Jovan Pejić

Miška:
Vladimir Stojković

Kiš, pisar:
Branislav Stankov

Juliška:
Jelena Veselinović

Gospodin Mek Grejv:
Mladen Nikolić

Lakej:
Miroslav Stojiljković

Hotelski momak:
Vladislav Šeguljev

ULOGE (24.01):

Silva Verecki, zvezda kabarea:
Jelena Končar

Knez Leopold Marija Lipert Vajlershajm:
Miodrag Petrović

Anhilda, njegova supruga:
Gordana Jošić

mladi Knez Edvin, njihov sin:
Aleksandar Saša Petrović

Grof Bonifacije Kaučijano (Boni):
Goran Strgar

Kontesa Anastazija Egenberg (Stazi):
Darija Olajoš Čizmić

Ferenc Kerekeš (Feri Bači):
Igor Ksionžik

Pukovnik Aurel Ronzdorf,
Edvinov brat od strica:
Jovan Pejić

Miška:
Vladimir Stojković

Kiš, pisar:
Branislav Stankov

Juliška:
Milica Dosković

Gospodin Mek Grejv:
Dragan Đurin

Lakej:
Miroslav Stojiljković

Hotelski momak:
Vladislav Šeguljev

ULOGE (31.01):

Silva Verecki, zvezda kabarea:
Danijela Jovanović

Knez Leopold Marija Lipert Vajlershajm:
Miodrag Petrović

Anhilda, njegova supruga:
Gordana Jošić

mladi Knez Edvin, njihov sin:
Saša Štulić

Grof Bonifacije Kaučijano (Boni):
Vasa Stajkić

Kontesa Anastazija Egenberg (Stazi):
Maja Andrić

Ferenc Kerekeš (Feri Bači):
Igor Ksionžik

Pukovnik Aurel Ronzdorf,
Edvinov brat od strica:
Jovan Pejić

Miška:
Vladimir Stojković

Kiš, pisar:
Branislav Stankov

Juliška:
Jelena Veselinović

Gospodin Mek Grejv:
Mladen Nikolić

Lakej:
Miroslav Stojiljković

Hotelski momak:
Vladislav Šeguljev

ORKESTAR, HOR I BALET SNP

BALET
Valcer solo: Jana Čerepanova, Vasilij Soboljev

Baletski ansambl: Olga Avramović, Sonja Batić, Melisa Brođin, Olga Vrbaški, Branka Gligorić, Jovana Dacin, Katarina Zec, Vesna Ilić Bišop, Milica Jelić, Milenica Jović, Katarina Kljajić, Verica Kozarev Klarić, Milena Krkotić, Jelena Marković, Bojana Matić, Jelena Milošev, Bojana Mitić, Mina Radović, Ajaka Saito, Hristina Stanković, Lana Stojanović, Marija Trifunović, Ivana Trpčević, Jana Čerepanova, Teodora Šper, Laura Špindel, Dmitrij Arbuzov, Naojuki Acumi, Aleksandar Bečvardi, Samjuel Bišop, Donato David Gruoso, Aleksandar Đurđević, Marko Ivan, Milan Ivan, Đulio Milite, Rafael de Mora Rodrigez, Bojan Radnov, Mihail Sergejev, Vasilij Soboljev, Nikola Stamenović

Orfeum – Hor: Aleksandra Andrić, Jelena Veselinović, Milica Dosković, Sanja Zeremski, Dušanka Jovanov, Svetlana Milićev, Sofija Stanić, Renata Starović Petošević, Zvezdana Terzić, Stevan Nikolić, Aleksandar Bahun, Vojislav Malešev, Čedomir Radlovački, Goran Stanić, Marko Skendžić, Predrag Šepelj, Nebojša Šogorović

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš
Klavinova u orkestru: Marina Rajnović
Repetitor: Branka Gligorić
Korepetitori za balet: Dejan Brkić, Dimitrije Beljanski
Asistenti kostimografa: Snežana Horvat
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Sanja Milanov
Sufler: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović
Saradnik za scenski govor: Saša Latinović
Dizajn svetla: Marko Radanović
Majstor tona: Dušan Jovanović
Tonski saradnik baleta: Predrag Petruševski
Video bim: Đorđe Vernački, Srđan Milovanović

Premijerna obnova: 10. decembra 2016, SNP, scena „Jovan Đorđević“, 19.00
Premijera: 15. decembar 2007, SNP, scena „Jovan Đorđević“
Prvo izvođenje: Beč, 17. novembra 1915, „Johan Štraus teatar“ (Das Johann Strauß-Theater), izvedena pod naslovom Die Csárdásfürstin.

Predstava traje: oko dva i po sata s jednom pauzom. Program se izvodi na srpskom jeziku.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

IMRE KALMAN
(Kálmán Imre–Emmerich)

kalman_imreRođen 24. oktobra 1882. godine u Šiofoku (Mađarska), kao sin Karolja Kopštajna i Paule Singer. Svoje prezime je kasnije, upisavši se u gimnaziju, promenio u Kalman. Kao dečak maštao je da postane koncertni pijanista, ali je zbog hronične upale tetiva prstiju ubzo morao prestati da svira klavir. S petnaest godina se upisao na budimpeštansku Muzičku akademiju i našao se u klasi onog Janoša Keslera čiji su učenici bili, pored drugih, Bartok, Kodalj, Dohnanji, Vajner, Albert Sirmai i Viktor Jakobi. Istovremeno je studirao i prava, i postao redaktor muzičke rubrike lista Pešti Naplo. Po okončanju studija na Muzičkoj akademiji uzalud je tražio u Beču, Minhenu i Lajpcigu izdavača za svoje pesme i simfonijske spevove. „Ako ovo potraje, ja ću učiniti nešto užasno… Baciću se na pisanje operete!“ – rekao je preteći.

Prvi njegov veliki uspeh bila je opereta Najezda Tatara koja je premijerno izvedena 22. februara 1908. godine u peštanskom Vigsinhazu. Doživela je 144 reprize i uskoro je postavljena i na scenama u Beču i Pragu. Bečka premijera bila je posebno značajna jer je Beč tada bio metropola operete.

Sa dvadeset pet godina Kalman se preselio u Beč, za njega su libreta pisali Austrijanci Alfred Grinvald, Julijus Bramer, Rudolf Esterajh, a praizvedbe njegovih dela su se odvijale na sceni „Johan Štraus teatra“, odnosno u „Teatru an der Vin“, i tek potom su dospevale u Peštu. Oženio se, njegova supruga bila je rusko-poljska plesačica Vera Marija Makinska. Imali su troje dece, dve devojčice i dečaka. Iz tog razdoblja su i njegova najpoznatija dela: Kneginja čardaša (1915), Bajadera (1921), Grofica Marica (1924), Cirkuska princeza (1926).

Uoči samog izbijanja Drugog svetskog rata izbegao je u Pariz, a zatim u Sjedinjene Države, i tek posle rata vratio se u Evropu. Premijeru svoje poslednje operete, Arizona Ledi, nije doživeo. Umro je 1953. u francuskoj prestonici a sahranjen je, po svojoj želji, na bečkom centralnom groblju.

MIKICA JEVTIĆ

MIKICA JEVTIĆ dirigentRođen 1977. u gradu Horbu na reci Nekar u Baden – Virtembergu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. godine na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu u klasi profesora Alina Vlasenka, a na istoj visokoj muzičkoj školi diplomirao je i na odseku za harmoniku kod profesora Pavela Fenjuka.

Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska u Ukrajini. S Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine.

Šest godina (od 2005) je radio kao dirigent orkestra Muzičke škole u Šapcu, da bi 2011. postao stalni dirigent Orkestra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sarađuje s Vojvođanskim simfonijskim orkestrom.

Dirigent Mikica Jevtić intezivno sarađuje sa ansamblom za savremenu muziku „2K+“ afirmišući tako dela mladih kompozitora.

Dosadašnji operski repertoar Mikice Jevtića sadrži dela: Čajkovskog (Evgenije Onjegin), Verdija (Nabuko, Rigoleto, Travijata), V. A. Mocarta (Figarova ženidba, Čarobna frula), Rimski-Korsakova (Carska nevesta), Pučinija (Madam Baterflaj), Donicetija (Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak), K. Orfa (scenska kantata Karmina burana), I. Kalman (Kneginja čardaša).

Na umetnikovom aktuelnom baletskom repertoaru za čije izvođenje dobija i posebne pohvale su ostvarenja: Petra Iljiča Čajkovskog (Krcko Oraščić, Labudovo jezero, Uspavana lepotica), Ludviga Minkusa (Don Kihot), Mikisa Teodorakisa (Grk Zorba), Adolfa Adama (Žizela), Sergeja Prokofjeva (Romeo i Julija).

Iz Jevtićevog koncertnog repertoara izdvajaju se: Gala koncert Opere (13. januara 2012), Gala koncert Opere (14. januara 2013), Novogodišnji koncert – Gala koncert Opere (11. januara 2014), Gala koncert Opere (24. maja 2014), Baletski gala koncert (7. juna 2014), Kad je opera srela film (Novogodišnji gala koncert solista, Hora i Orkestra Opere SNP, 13. januara 2016).

Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“ u Kijevu 2006.

ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.

JANOŠ SIKORA (Szikora János, 1950)

janos-sikoraJoš za vreme studija prava, koje je i doktorirao, osnovao je avangardnu pozorišnu grupu BROBO.

Studije režije na Fakultetu pozorišne i filmske umetnosti završio je s Kafkinim Procesom. Osim pozorištem, bavio se i filmom, pa je tako glumio u filmovima drugih reditelja, radio kao asistent režije, pisao scenarija, a i sam je režirao nekoliko filmova, uglavnom za Mađarsku televiziju (Dama s kamelijama, Onjegin, Zen priče, itd.).

Nakon studija počinje raditi u Narodnom pozorištu u Pečuju, gde je kasnije bio i umetnički savetnik, te umetnički direktor Studija, jedne od četiri scene tog pozorišta.

Dobitnik je nekoliko nagrada za filmove i nagrade Narodnog pozorišta u Pečuju za najbolju režiju 2001, a dodeljen mu je i Mali krst časti Republike Mađarske.

Režirao je veliki broj predstava u raznim mađarskim pozorištima među kojima se izdvajaju Ime ruže Umberta Eka, Mocartove opere Don Đovani i Čarobna frula, Amadeus Petera Šafera, Breht-Vajlova Prosjačka opera, Bizeova Karmen, Rostanov Sirano, Isus Hrist superstar Endrjua Lojda Vebera, Bulgakovljev Majstor i Margarita te Tragedija čoveka Imrea Madača, jedno od klasičnih dela mađarske dramske literature.


REČ REDITELJA

Opereta je kao žanr – u to sam ubeđen – za infantilne ljude. Ali, dakako, ne infantilne u pežorativnom smislu reči. Za takve ljude, dakle, koji su još sačuvali u sebi nešto od detinje jednostavnosti, čistote, bezazleno začuđenog pogleda na svet. I Kneginja čardaša postavlja jedno veoma jednostavno pitanje: šta znači biti srećan? I za mene je upravo ovo pitanje, bez obzira na to koliko je ono jednostavno, naivno, ili naizgled infantilno, jedno od najbitnijih pitanja života. Kada mi je iz Novog Sada ponuđeno da postavim Kneginju čardaša, ponovo sam pročitao teksti moram reći da sam se i te kako iznenadio, jer su moji raniji doživljaji ove operete, kako se ispostavilo, bili veoma površni. Tek sad sam shvatio koliko su tvorci ove operete, 1914. godine, u poslednjim trenucima spokojnih mirnodopskih vremena, u samo predvečerje izbijanja Prvog svetskog rata, predosetili, naslutili nešto veoma važno za ljudsko bivstvovanje. Dakle, trenutak pre nego što će se zemlja otvoriti i nebo se stropoštati na nas, postavili su najbitnije pitanje: šta znači biti srećan?

Pokušaću da u jednoj sažetoj rečenici kažem šta je za mene kao reditelja bilo najvažnije prilikom postavljanja ovog komada na scenu. Za mene je u ovom slučaju to ples, tačnije danse macabre – kolo smrti. U ovoj predstavi ples ima neobično značajnu dramaturšku ulogu.

I ja sam se često pitao, a i sad se pitam, radeći na predstavi, u čemu se krije gotovo magična i vanvremenska privlačnost Kneginje čardaša, šta je to što u njoj ljude toliko oduševljava. Moram da se vratim na početak ovog iskaza: mislim da su tvorci tog komada, libretisti, ali pre svega Imre Kalman, u najzvezdanijem času, u samom zenitu svog stvaralačkog dara postavili sebi, kao umetnicima, pitanje: šta znači biti srećan? I često je dovoljno da se na pravi način postavi pravo pitanje. Zato ljudi odlaze u pozorište, bez obzira na to što neće dobiti direktan odgovor, što neće dobiti rešenje, ključ zagonetke.

KNEGINJA ČARDAŠA

Kneginja čardaša je najpoznatija i najpopularnija opereta. Činjenica je da, prema statistikama – vode se i takve statistike – nema ni jednog minuta, a da se negde u svetu ne začuje, bilo na filmu, radiju, na televiziji ili na pozornici – neka od arija iz Kneginje čardaša. Moglo bi se reći da je priča koja se plete oko naizgled beznadežne ljubavi između kabaretske zvezde Silve Verecki i kneza Edvina Lipert Vajleshajma – možda čak i banalna. U ovoj nostalgičnoj opereti ljubav pobeđuje sve, uključujući i protivljenje roditelja, štaviše, i čangrizavi grof Bonifacije pronalazi svoju životnu saputnicu u liku grofice Stazi, Edvinove ranije verenice, koju su mu odabrali roditelji.

Libreto Lea Štajna i Bele Jenbaha bio je završen još u proleće 1914. godine, ali – zbog izbijanja rata – Kalman je tek godinu dana kasnije prionuo na komponovanje muzike. Upotrebivši sve pronalaske, sve trikove budimpeštanske operete, stvorio je pravi orfeumski potpuri pikantnih pariskih šansona, starog bečkog valcera i stilizovane peštanske ciganske muzike. Suština je bila u plesu. A to je danse macabre – mrtvački ples Monarhije. U Kneginji čardaša mnogo toga deluje kao parodija, posredstvom nestvarnog orfeumskog sveta koji prožima čitav Kalmanov komad. Premijera Kneginje čardaša bila je u Beču, 17. novembra 1915. u „Johan Štraus teatru“, a u novembru 1916. godine, mesecu u kojem je umro car Franc Jozef, izvedena ja i na peštanskoj pozorici, dakle u vreme Prvog svetskog rata. Usred rata, Kneginju čardaša su igrale obe zaraćene strane. Kalman je bio slavljen na obe strane fronta! Opereta je uskoro doživela uspeh planetranih razmera, igra se u celom svetu, od Švedske do Sjedinjenih Država. Kako je napisao jedan tadašnji bečki kritičar: „Čitav svet odjekuje od dve stvari: od gruvanja topova na evropskim frontovima, i od uspeha Kneginje čardaša“. (…)

– U jednom pismu svom izdavaču Imre Kalman, čuveni kompozitor opereta, kaže: „…i tako sam se isključivo posvetio vedroj muzici, jer mi je ona uvek bila zahvalna što sam je tako ozbiljno shvatio!“ – Kneginja čardaša je premijerno prikazana u Beču 1915, naredne godine u novembru u Pešti, a već početkom februara 1917. izvedena je 100. repriza, dok je u Beču tada već bilo izvedeno više od 400 predstava. – Samo tokom 1917. godine opereta Kneginja čardaša izvedena je, širom sveta, 12.000 puta.


Prvi čin

U budimpeštanskom Orfeumu se priprema oproštajno veče Silve Verecki, zvezde kabarea, koja odlazi na dužu turneju po Americi. Mladi knez Edvin, inače stalni posetilac Orfeuma, pokušava sve kako bi svoju ljubav, Silvu, zadržao i odvratio od putovanja. Stari knez i njegova supruga nemaju razumevanja za ovu „nedoličnu“ vezu svoga sina, i kako bi ga odvratili od noćnog života u Orfeumu i odvojili od „tamo neke pevačice“, šalju mu poziv da se hitno vrati u Beč, zbog vojnih obaveza. Edvin je primoran da se odazove pozivu, ali prethodno, pred svedocima, potpisuje obavezu da će se u roku od osam nedelja oženiti Silvom. Dotle, brigu o Silvi poverava svom najboljem prijatelju, grofu Boniju Kaučijanu. Silva, srećna, odlučuje da odustane od turneje, ali po Edvinovom odlasku saznaje da on, u stvari, nije slobodan čovek: njegova porodica je odlučila da se on oženi groficom Anastazijom (Stazi), pa je čak odredila i dan venčanja. Silva se oseća prevarenom, izneverenom i, bez Edvinovog znanja, ipak odlazi u Ameriku.


Drugi čin

U palati Edvinovih roditelja priprema se veliko slavlje u čast budućih mladenaca. Posle bezuspešne potrage za Silvom sve do tog trenutka, Edvin je primoran da se povinuje zahtevu porodice. Usred slavlja, na proslavu iznenada ulazi Silva, posle izvanrednog uspeha u Americi. Ona je u društvu s Bonijem, koji je, na njen zahtev, predstavlja kao svoju suprugu. Edvin preduzima sve kako bi ponovo zadobio Silvinu ljubav. Boni, naravno, „pristaje na razvod“, jer mu se dopada grofica Anastazija. No, kada Silva shvati da može da se uda samo kao „razvedena grofica Kaučijano“, ali ne i kao kabaretska pevačica Silva, jer je kneževska porodica ne bi prihvatila – skida sa sebe masku „grofice“, predstavlja se kao Silva Verecki i, na zaprepašćenje svih, odlazi.


Treći čin

Silva pati, jer i dalje voli Edvina. Boni pokušava sve ne bi li sredio situaciju, ali to mu polazi za rukom tek kada „pukne tikva“, odnosno kada se ispostavi da je i Velika kneginja, Edvinova mati, nekada bila – kabaretska pevačica! Stari knez, koji o tome nije imao pojma, postiđen, prihvata Silvu kao snahu, izjavljujući, da će „bar imati dve kabaretske pevačice u porodici“!I tako, kao u svakoj dobroj opereti, sreći mladog para više ništa ne stoji na putu.

NOVA UMETNOST OPERETE

Autentičnost najnovije premijere SNP Novi Sad, operete „Kneginja čardaša” bila je potpuna i – mađarska zahvaljujući režiji i dirigentskom vođstvu. Ponajpre i pogodnom tlu za ovu formu (koju, uzgred, beogradska sredina nikada nije prihvatila) pa je prepuna velika sala bila oduševljena komikom situacija, parodijom, bogatstvom slika, kostima, igre, baletskih numera, svega onoga što ovaj žanr, u kombinaciji govorenih i pevanih delova, sobom nosi. U svakoj postavci operete postoji jedan, ali veliki problem: ako glumci pevaju, to ne zvuči dobro, a ako profesionalni pevači glume, oni tome nisu naročito vični i predstava nema prave efekte. Na novosadskoj premijeri skoro da su zamke izbegnute. Pored mladih operskih vedeta ove kuće, koje sjajno i pevaju, igraju, glume i veoma atraktivno izgledaju (pre svih, Jelena Končar, u naslovnoj ulozi) pravi zadaci povereni su sasvim mladim pevačima, još studentima kojima burleska i igra na sceni veoma pogoduju (Boni u tumačenju Gorana Strgara) ili su tako razigrani da ih upoznajemo u potpuno novom svetlu (Igor Ksionžik kao Feri Bači). Povremeno, članice hora igraju, glume i učestvuju u opštem kalamburu. Gost iz Zagreba Miljenko Đuran, jedan od tenora posebno usmerenih ka opereti, bez obzira na izvesne probleme u dikciji, nije se štedeo ni u glumi, ni u govorenim delovima, mada je samo pevanje bilo bolji deo njegove interpretacije. Danijela Jovanović (kontesa Stazi) bila je briljantna u oba dela svoje uloge, vokalnom i glumačkom. U prvom činu se imao utisak opšte pometnje i guranja na sceni na kojoj su bili tako reći svi protagonisti, hor i balet, dok se tokom predstave taj utisak popravio i najveće efekte ostvario u čardašu i u režijskoj inovaciji, posebno u suptilno korišćenom drugom planu koji je ostavljao utisak dvostruke realnosti, mešanja sna i jave. U Novom Sadu vaskrsava opereta, a mjuzikli i lakši operski žanrovi preplavljuju i naše scene kao osobenost teatarskog trenutka u kojem živimo.

Branka Radović, Politika, 18. decembar 2007.


JEDINSTVO MUZIKE, GLUME I POKRETA

Mešanjem različitih žanrovskih osobina, ali i unošenjem i nekih savremenijih teatarskih iskustava, autorski tim je postigao nivo najboljih ostvarenja ovog žanra, koji su volele čitave generacije pripadnika nekadašnje građanske klase, a u ovom obliku mu omogućile sposobnost komunikacije i s najširim, kao i onim probirljivijim auditorijem. Dramaturški predložak libreta Lea Štajna i Bele Jenbaha u prečišćenom i osavremenjenom prevodu i prepevu Novosađanina Arpada Vicka, olakšali su reditelju Janošu Sikori, gostu iz Mađarske, da u njemu pronađe osnovu za novu umetnost operete, očišćenu od prekomerne banalnosti i trivijalnosti, ali i da, uprkos sintezi elemenata mjuzikla, burleske, kabaretsko-vodviljske, pa i brodvejske atmosfere, ne ugrozi njen konvencionalni, u osnovi zabavljački i neproblematični karakter i značaj. Napravljena je, dakle, predstava za svakoga, za zabavu i uživanje, ali i s nostalgičnim pogledom na prošla vremena s početka 20. veka, odnosno predvečerje Prvog svetskog rata, u kojoj muzika, pevanje i gluma, pokret i igra čine jedinstven izraz, ljudi razumeju i bez reči, a publika reaguje sa žarom. Iako poznatu priču o, u prvom trenutku neostvarivoj ljubavi između čuvene peštanske šansonjerke Silve Verecki i grofa Edvina Vajlershajma, Janoš Sikora vodi već viđenim stvaralačkim postupkom, paralelno gradeći dve ljubavne priče, a ljubav kao rezultat potrage za srećom trijumfuje u hepiendu, neosporan je njegov doprinos da angažman unutar događaja dobije na tempu, izražajnosti gesta i gega, a elementi komičnosti, kao i ironijski odnos prema stvarnosti, na efektnosti, ne ugrožavajući osnovni plan duhovitosti i šarma. Za dirigentskim pultom je stajao mladi međarski umetnik Gergelj Kešeljek, već od uvertire temperamentno, i veoma energično i brzo vodeći izvođenje, što je na trenutke otežavalo vokalno ispevavanje, ali i omogućavalo lakoću muzikalnog i tečnog izlivanja prepoznatljivih popularnih bečkih valcerskih, i mađarskim folklorom obojenih melodija, kao i podvlačenje dramatičnijih situacija, zbog kojih je i Kneginja čardaša postala bestseler operetske literature buržoasko kapitalističke provenijencije.

Marija Adamov, Dnevnik, 18. decembar 2007.


OPERETA, PRETEČA MJUZIKLA

Dramaturg Arpad Vicko je u hronološki očuvanom originalnom kontekstu pokušao da aktuelizuje dijaloge umećući neke kolokvijalne izraze koji su imali velikog komičnog efekta. Scenograf Saša Senković se opredelio za jednostavno, ali funkcionalno rešenje scene koja je i pozorišna garderoba i balska dvorana i železnička stanica. Dvoja polukružna stepeništa uokvirila su središte bine odnosno velike panoe koji su visili na kružnoj konzoli i čijim su, ponekad i suviše čestim pomeranjem, dočaravani odgovarajući prostori i postizana dinamičnost scenskog dešavanja. Ali najveću dinamičnost ostvarili su naravno sami glumci, odnosno pevači, odnosno baletski igrači i hor – dakle, kompletan ansambl SNP-a, uz naravno orkestar, sledeći uputstva gosta iz Mađarske, reditelja Janoša Sikore. On se trudio da maksimalno iskoristi spremnost protagonista da se potpuno prepuste komičnom, igračkom, pa ponekad i frivolnom duhu operete, te je tako razigranost ovog pretežno mladog ansambla onaj najupečatljiviji utisak koji ostaje gledaocu. Angažovanje glumaca Mirjane i Stevana Gardinovačkog za govorne uloge starog kneževskog para odlična je ideja koju uvek u ovakvim slučajevima treba slediti, ali i svi muzički protagonisti odlično su se pokazali u oba aspekta. Jelena Končar, tj. zvezda kabarea Silva Verecki, bila je i zvezda predstave pleneći svojim snažnim sopranom, samouverenom pojavom, doživljenom interpretacijom i glumačkom inspiracijom. Gost iz Hrvatske Miljenko Đuran očigledno ima operetskog iskustva, njegov tenorski glas pomalo otvorene boje, ali jasan, prodoran i vokalno izgrađen, uz čistu intonaciju, doneo je ulozi kneza Edvina svežinu i uverljivost, ako zanemarimo doduše retko mešanje ijekavskog i ekavskog dijalekta. A komični duh kao da je najviše usvojio Goran Strgar čiji je grof Boni bio na ivici karikature, što je savršeno za operetski izraz, i čega je moglo da bude i mnogo više. I glas Gorana Strgara, bez velikog insistiranja na impostaciji i odnegovanom tonu, uklapa se u ideju o opereti kao svojevrsnoj preteči mjuzikla. Danijela Jovanović kao kontesa Stazi, od trenutka kad se pojavila u II činu na izuzetan način je doprinela vrhunskom pevačkom i glumačkom aspektu predstave. Uz sve čestitke preostalim solistima, posebno treba naglasiti da je hor odlično pripremila Vesna Kesić Krsmanović, a da je baletski ansambl kolektivna zvezda ove predstave (koreograf i asistent reditelja je bio Dragan Jerinkić). Konačno, orkestar SNP-a, kojeg inače prati zavidna reputacija, zaslužan je za izvanredan instrumentalni zvuk, čak i u najosetljivijim, solističkim situacijama, te se jednostavno ne može naći zamerka nijednoj jedinoj orkestarskoj grupi.

Gorica Pilipović, Radio Beograd, Drugi program, 18. decembar 2007.

Fotografije: Aleksandar Ramadanović