POŽAR. LAUNDŽ / KONTRAST
ili TAMO GDE SMO OSTALI
Režija: Mia Knežević
Dramaturg: Momčilo Miljković
Scenograf: Miljena Vučković
Kostimograf: Senka Ranosavljević
Organizator: Jovana Stojaković
Igraju:
Alisa Lacko
Marko Savković
Sanja Ristić Krajnov
Lidija Stevanović
Draginja Voganjac
Sanja Mikitišin
Dimitrije Aranđelović
Stefan Vukić
Marko Savić
Zoran Bogdanov
Dušan Jakišić
Miodrag Petrović
Dragan Kojić
Nina Rukavina / Tijana Marković
Inspicijent: Snežana Radovanov Kuzmanov
Sufler: Nataša Barbir
Dizajn svetla: Marko Radanović
Majstor tona: Dušan Jovanović
Prva proba: 20. aprila 2016, salon 203, 10.00
Premijera: 27. septembra 2016, Kamerna scena, 20.00
Predstava traje dva sata i dvadeset minuta sa jednom pauzom.
Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.
Zahvaljujemo: Aleksandru Antiću, Branku Miladinoviću, Boži Dalmaciji, Stojanu Sakoviću, Vladimiru Beljanskom, Branku Dušiću, Bojanu Čotiju. Zahvaljujemo svima koji su pomogli u realizaciji predstave.
Tokom izvođenja predstave koriste se odlomci iz muzičkih numera:
IKA Take Me To The Bar, The good guys Jackpot, Jaazabella Find Me In Da (autor Miloš Mijailović). Zahvaljujemo Dimitriju Aranđeloviću koji je pomogao u dizajnu zvuka.
Predstava je realizovana uz podršku Vlade AP Vojvodine.
Mia Knežević, reditelj
Rođena je 13. februara 1989. godine u Novom Sadu.
Studirala je multimedijalnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Nikite Milivojevića i asistenta Borisa Liješevića. U toku studija režirala je predstave Šoljice Marija Benedetija, Murlin Murlo Nikolaja Koljade, kratki igrani film Putovanje i kratki dokumentarni film Desi se magija. Godine 2012. diplomirala je režijom predstave Nebeski odred Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića (koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta i SUDUV-a). Master rad je odbranila 2014. godine režijom predstave Ona Mine Milošević, Jelene Đulvezan i Mie Knežević (Narodno pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin).
Kratki igrani film Dan za Vanju, scenario Mia Knežević, a 2015. režirala je predstavu Kući Ljudmile Razumovske (Narodno pozorište, Subotica) i Kafa i cigarete – Pozdrav iz Beograda, takođe je i autor teksta (Atelje 212, Beograd).
Nagrade: Prva nagrada za kratki film Putovanje na Međunarodnom takmičenju kratkog filma koje je realizovala „Robert Bosch“ fondacija, konkurs „Identify your Identity“ (2012), Nagrada za najbolju predstavu Nebeski odred na Eks teatar festu u Pančevu (2013), druga Nagrada publike za predstavu Ona na TKT festu u Tuzli (2014), prve nagrade za najbolju predstavu Ona na Eks teatar festu u Pančevu (2015) i Festivalu duodrame u Bačkoj Topoli (2015), Godišnja pohvala Srpskog narodnog pozorišta ansamblu predstave Nebeski odred (2015) i specijalna Nagrada ansamblu predstave Nebeski odred („Vojvođanski susreti“, 2015).
Momčilo Miljković, dramaturg
Momčilo Miljković je rođen 1988. u Novom Sadu. Osnovne i Master studije režije završio je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Nikite Milivojevića i asistenta Borisa Liješevića. Od avgusta do decembra 2015. bio je zaposlen kao reditelj u Pozorištu mladih. Trenutno radi kao asistent Nikiti Milivojeviću na Akademiji umetnosti. Režirao je nekoliko predstava po završetku studija.
Pozorišni spomenik o suviše rano i tragično ugašenim mladim životima
Predstava Požar. Laundž / Kontrast ili Tamo gde smo ostali odnosi se na velike požare koji su se desili u Novom Sadu 2008. godine (kafe „Laundž“) i 2012. godine (diskoteka „Kontrast“).
Tekst na osnovu kojeg je nastala predstava zasnovan je na istraživanju najvažnijih aspekata dokumentarne građe o tragičnim događajima u kojima je živote izgubilo četrnaestoro mladih ljudi, mahom srednjoškolaca i studenata Univerziteta u Novom Sadu: Mirjana i Miloš Pekić, Milena Kolundžić, Branka Saković, Boris Bjekić, Dušica Kulaš, Marija Gavrančić, Vladan Dragović, Marina Aničić, Tamara Miladinović, Milena Dalmacija, Zoran Ignjatović, Marko Pavlović, Renato Vuković.
Predstava ima za cilj da iskustvima savremenog, dokumentarnog „verbatim“ pozorišta što dublje prodre u lične i društvene dimenzije delikatnih uzroka i posledica požara u „Laundžu“ i „Kontrastu“. Ovo je pozorišni čin koji analizira stvarnost. Dokumentarno pozorište traga za istinom o događajima o kojima još uvek nemamo jasnu sliku i čini se da je ta slika namerno zamagljena. Predstava ima za cilj da utiče na javno mnjenje o događajima koji se tiču svih građana. Istina je izrelativizovana zato što ne postoje standardi – ni zakonski ni praktično primenjivi a ni moralni. A u pitanju je bezbednost i osnovno ljudsko pravo – pravo na život.
Mi smo duboko ugroženi. Ne postoji pravi sistem nego samo spoljašnja simulacija društva. I tako je u svim aspektima. Kauzalni niz grešaka dovodi do toga da je krivaca mnogo više nego što je to vidljivo. U društvu u kojem ne postoji jasan zakon, svako od nas je potencijalni krivac jer suštinski ne postoje norme i pravila koje nas teraju da poštujemo zakone a da nas isti ti zakoni ujedno i štite od sopstvenih, katastrofalnih grešaka. Pitanje koje se postavlja je: „Kako možeš da budeš kriv po zakonu neke države, ako ti je ista ta država omogućila da nesmetano radiš inkriminisane radnje?“ I, šta u takvom društvu znači uopšte krivica? Šta je još potrebno da se dogodi da bi se stvari iz korena promenile? Da li će ikada osećanje lične odgovornosti postati ideal javnog delovanja?
Glumački i autorski tim, a i budući gledaoci, imaju u ličnom iskustvu još uvek sveže sećanje na ove tragične događaje nezapamćenih razmera koji su pogodili zemlju i mladost u njoj. Imena žrtava treba da se pominju i da se nikad ne zaborave, a predstava da na izvestan način postane pozorišni spomenik njima i njihovim suviše rano i tragično ugašenim mladim životima.
Mia Knežević, reditelj
Sećate li se da je publika ikad ceo minut ostala tiha nakon završetka predstave? Zvuči kratko?… Pre nego što nastavimo, važno je napraviti osvrt na dva događaja koja su uslovila stvaranje ove predstave…. Novi Sad je proživeo (i i dalje živi) kolektivnu traumu kao posledicu tragedije koja se desila i ponovila. U požarima u kafiću Laundž (2008) i diskoteci Kontrast (2012) poginulo je četrnaestoro mladih ljudi. To je najveći broj mrtvih u jednom danu još od pogroma ’42. Međutim ovo nije samo lokalni problem, jer sistem koji jeste glavni krivac za ove tragedije (o tome kasnije) funkcioniše na nivou cele zemlje. Ako bi neko želeo da se informiše o Kontrastu i Laundžu morao bi da zaroni duboko u blato srpskih medija puno dezinformacija i poluinformacija. To je ozbiljan, ali uzaludan detektivski posao jer priči nedostaje epilog. Na tragedije se polako zaboravlja i, ako je oštra kontrola klubova i bila pokrenuta neposredno nakon što su se desile, to je brzo prestalo. „Najtlajf“ nastavlja da funkcioniše kao i do tada, ludo i nezaboravno, i ostaje samo nada da se nešto slično neće ponovo desiti. Ideja da se ovaj dijalog uspostavi ponovo, i to u pozorištu, nastala je kako bi se sprečio zaborav, ali i kako bi se ukazalo na ličnu odgovornost svih članova društva.
Predstava Požar nastala je kao autorski projekat Mije Knežević (koja potpisuje i režiju) i Momčila Miljkovića… Zanimljivo je da rediteljka prepoznaje da je potrebno postaviti ovakve „teške” teme na scenu – kako sama kaže: „Pozorište ima pravo da istupi i progovori o realnosti tragedije”.
Požar ima svež i originalan tekst, autori su mladi, tema i postupak savremeni tema, a sve zajedno je jedna jedinstvena predstava. Pretežno mladi, tek svršeni glumci, zajedno sa nekoliko starijih kolega čine vrlo kompaktan ansambl. Glumačku ekipu čine: Lidija Stevanović, Draginja Voganjac, Miodrag Petrović, Sanja Ristić Krajnov, Sanja Mikitišin, Nina Rukavina, Alisa Lacko, Marko Savković, Dimitrije Aranđelović, Stefan Vukić, Marko Savić, Zoran Bogdanov, Dušan Jakišić i Dragan Kojić.
Tekstualni predložak Požara nastao je dramaturškom adaptacijom razgovora sa stvarnim ljudima koji svedoče o svojim autentičnim iskustvima u vezi sa ova dva događaja. Dakle, kao dokumentarac na sceni. Požar, konkretno, nastao je kao rezultat ozbiljnog istraživačkog rada, skupljanja podataka, razgovora sa roditeljima, preživelima, sa ciljem da rekonstruiše događaje i dođe do istine o njihovim uzrocima. Dokaz o rastu predstave, kao i o pomaku koji je u društvu napravila već u svojoj razvojnoj fazi, jeste pismo (pročitano u sklopu predstave) kojim je naš arhitekta iz inostranstva stupio u kontakt sa autorima. On, kao stručnjak za protivpožarnu zaštitu, vrši analizu požara u Kontrastu i otkriva nove podatke, koji se obrađuju u predstavi.
Postavlja se pitanje –zašto je uloga istrage prepuštena pozorištu?
U jednom trenutku iznosi se i originalan materijal – snimljeni razgovori sa vatrogasnom službom – u kom predstava dobija najjeziviji odjek realnosti. Glumci govore u ime intervjuisanih (preživelih, svedoka, roditelja i prijatelja nastradalih), tako da predstava prelazi u neku vrstu kolaža raznih iskustava. Ne proživljavaju već predstavljaju, ali sa ogromnom količinom empatije i osećanja. Gotovo niko od njih ne igra samo jednu ulogu, prelazi iz jedne u drugu ulogu su suptilni i nenaznačeni, ali ipak ne stvaraju konfuziju kod publike.
Rediteljski postupak teži da iskoristi telo glumca umesto da na scenu dovodi nepotrebnu rekvizitu i time stvara određenu vrstu igre, a u isto vreme publici daje potreban zaklon od realnosti prikazanog. Glumac Marko Savić, u ulozi vatre penje se po na podu nacrtanom stepeništu, širi se, napreduje i – pod svoje uzima druge, koji mu se pridružuju lupkanjem po podu – realnom imitacijom pucketanja vatre.
Scenografija je svedena i u službi rediteljske zamisli. Mesto zločina crta se kredom po podu, policijska traka u jednom trenutku deli scenu na dva plana, scena se lako transformiše. Predstava je podeljena, stilski i vremenski, na dva dela – svaki se bavi po jednim požarom. Međutim, kako i sama rediteljka kaže da su ova dva događaja zapravo ista tragedija, oni se i u predstavi prepliću tako što je otvara priča o „Tamarinom zakonu” (koji je građanskom inicijativom donet tek nakon što je izgoreo Kontrast), da bi se retrospektivno vratila na prvu tragediju – Laundž. Rupe u zakonu koje su dovele do požara, „Tamarinim zakonom” su delom popunjene. Iako predstava postoji kao određeni spomenik žrtvama, upućivanje na greške sistema i opasnost u kojoj se svi nalazimo bio je krajnji cilj autora, pa tako i podsećanje na uspeh ove građanske inicijative na samom početku možda govori da vreme za pokretanje promene nije prošlo.
Iako nema klasičnu strukturu, te se i ne može govoriti o kulminaciji u pravom smislu te reči, scena u kojoj predstava najneposrednije prenosi sav užas zbog kog je nastala, nije monolog roditelja, već predočavanje haosa birokratije o koji svakodnevno lupamo čela dok ga neki drugi koriste da nestanu u anonimnosti i izbegnu preuzimanje odgovornosti. Hrpe papira koje preplavljuju scenu stvaraju osećaj izgubljenosti, nekompetentnosti čoveka da se nosi sa svim zahtevima sistema, ali i njegovu manjkavost koja u mnoštvu pravnih akata dozvoljava propuste. Upravo ovaj „birokartski” deo predstave svedoči o sveobuhvatnosti i dubini istraživanja autora, koji su morali dobro da istupe iz redovne uloge dramskog umetika, preuzimajući na sebe poslove državnih organa koji su zakazali. Prvi deo je, možda, mogao da se završi ovom i vizuelno efektnom scenom. Međutim, on se završava monologom Lidije Stevanović koja govori u ime roditelja nastradalih. Ovo je možda i najslabiji deo jer predstavlja završnicu jedne celine i umesto da nas efektno ostavi u osećanju licne ugroženosti on ponovo budi empatiju, a tempo i energija predstave padaju.
Karakter kamerne scene, upaljena svetla u publici, naglašena upućenost glumaca na publiku, doprinosi osećaju zajedništva – svi smo uključeni u ono što nam se odvija pred očima i treba da stvorimo odnos prema tome kao zajednica. Ako se pitate može li umetnost nešto da promeni, neophodno je da pogledate Požar.
Potrebno je vratiti ovu temu u svest građana zato što nepostojanje standarda – pravnih, bezbednosnih, moralnih utiče na sve i svja i krajnje je vreme da se o tome priča. Sistem ne funkcioniše kao celina i njegovi organi mogu zauvek da prebacuju krivicu jedni na druge i da se odriču odgovornosti (da li ovo nekome zaista zvuči nerealno?). Nismo zaštićeni ni na koji način i jedini razlog zašto već ne paničimo jeste što toga nismo svesni. Ipak, predstava ni u jednom trenutku ne sklizne u traženje odmazde, niti u patetiku – ona jednostavno nudi priču o jednom aspektu stvarnosti, koji ne sme biti zaboravljen…
Na samom kraju predstave glumci plaču dok izgovaraju moguću budućnost četrnaestoro umrlih i viču da bi preko plača ostali razgovetni. Nestaju u oblaku dima protivpožarnog aparata. Nastaje muk – ceo minut tišine.
Odlomak iz teksta: Mina Petrić, 28. septembra 2016.
