ОМНИБУС ОПЕРА

Ђан Kарло Меноти: ТЕЛЕФОН или ЉУБАВ У ТРОЈЕ
Самјуел Барбер: ПАРТИЈА БРИЏА
Паул Хиндемит: ТАМО И НАТРАГ

Диригент: Александар Којић
Редитељ: Ксенија Крнајски, к.г.
Сценограф: Саша Сенковић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Сценски покрет: Андреја Кулешевић
Дизајн светла: Марко Радановић

Ђан Kарло Меноти
ТЕЛЕФОН или ЉУБАВ У ТРОЈЕ

Текст превео: Слободан Турлаков
Адаптација текста: Ира Проданов Крајишник

Улоге:

Луси
Дарија Олајош Чизмић

Бен
Жељко Р. Андрић


Самјуел Барбер
ПАРТИЈА БРИЏА
Текст превела: Маја Оршић Магдић
Адаптација текста: Ира Проданов Крајишник и Ксенија Крнајски

Улоге:

Давид, бизнисмен
Жељко Р. Андрић

Џералдина, његова жена
Јелена Кончар

Бил, адвокат
Игор Ксионжик

Сали, његова жена
Виолета Срећковић


Паул Хиндемит
ТАМО И НАТРАГ

Текст превела: Маја Оршић Магдић
Адаптација текста: Ксенија Крнајски и Бојана Денић

Улоге:

Роберт
Саша Штулић

Хелена, његова жена
Данијела Јовановић

Доктор
Горан Крнета

Медицински радник
Владимир Зорјан

Мудрац (Репортер)
Бранислав Цвијић

Љубавник
Бојан Раднов (балетски играч)


Оркестар: виолина I – Владимир Ћуковић, виолина II – Јованка Мазалица, виола – Јелена Филиповић, виолончело – Кристина Токоди, контрабас – Милан Миланов, клавир I – Слободанка Стевић, Александар Глигић, клавир II – Марина Рајновић / Страхиња Ђокић, флаута – Саша Стевановић, обоа – Вера Драгаш, кларинет – Роберт Борбељ, фагот – Немања Михаиловић, труба – Слободан Драгаш, тромбон – Стеван Драгаш, хорна – Јелена Гусић, алт саксофон – Филип Орловић, удараљке – Јелена Рашковић, Золтан Вегше


Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Марина Микић
Концертмајстор: Владимир Ћуковић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Суфлер: Александра Мајтан
Титл: Иван Свирчевић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват

Премијера: 17. децембар 2015. године, на сцени „Пера Добриновић“, 20.00

Представа се изводи на српском језику.
Трајање oкo педесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

За представе Телефон и Партија бриџа: “By arrangement with G. Schirmer, INC. publisher and copyright owner”.
За представу Тамо и натраг: “By arrangement with Schott Music”.

…као жива уметност која савременим језиком говори о савременом човеку.

Ако је музика „кристална кугла“, „огледало друштва“, „оружје моћи“, „заобилазни пут да се човеку говори о његовом делу“, онда је смела одлука да се на сцену Опере Српског народног позоришта постави савремена опера прави начин да се суочимо с реалношћу. Наравно, будући да је реч о музици, на уметнички начин, који због тога није мање озбиљан или болан. Заштићени чињеницом да смо ипак у гледалишту, имамо прилику да пратимо дела која представљају својеврсну „фузију“ оперских садржаја из прошлости, а да истовремено разумемо да су опуси, који су пред нама, пророчанске поруке аутора. Јер овде они настоје да оперу „отму“ из простора музеја и археологије, те да је представе као живу уметност која савременим језиком говори о савременом човеку. Критикујући нашу зависност од технолошких помагала, критикујући наше животе у којима често кријемо више различитих живота (чак и од нас самих), у којима се драматични догађаји нижу толиком брзином да више немамо довољно снажан емотивни потенцијал да све испратимо истински, до краја, композитори чија су дела пред нама гоне нас да преиспитамо своју реалност, своје делање и опомињу нас на површност која нам прети.

Ансамбл Опере СНП, без намере да напусти чудесан свет оперских великана старије музичке историје, провоцира ново читање опере и преиспитује сопствене могућности уметничког деловања.

Ира Проданов Крајишник, директор Опере СНП


Ову представу, поред љубитеља опере, посвећујемо онима који оперу још нису пробали, генерацији која расте…

Јако волим изазове. Српско народно позориште је за мене постало место на које се сваких неколико година враћам по и због њих. Пре дванаест година одавде су ме звали да поставим Стеријину Покондирену тикву. Био је то мој први редитељски сусрет са класиком, а позоришту прва реинкарнација чувеног наслова великог домаћег писца после тридесет година.

После смо овде на дрзак и ониричан начин радили великог Ибзена, потом велику Агату Кристи.

Сада имам узбуђење и част да први пут режирам опере три позната композитора 20. века и сарађујем с оперским кремом овог града, јухуу!

Меноти, Барбер и Хиндемит су на окупу већ зачудна екипа. Први је стекао славу, јер је успео да укрсти традиционалну италијанску оперу са савременим темама 20. века. Други, да својом музичком елеганцијом и истанчаним укусом широком аудиторијуму сервира уметност. Трећи, да има мозак математичара, а у срцу хармонију света (асоцијација на Die Harmonie der Welt, Хиндемитову оперу, као и Harmonice Mundi, књигу/ теорију Јохана Кеплера).

Телефон, Партија бриџа и Тамо и натраг у истој вечери – то вам је као да сте сели на пиће са другарицом из обданишта, другом из средње школе и колегом с факултета. Отвориће се потпуно различите приче, али ће вам цело вече бити забавно.

Ову представу, поред љубитеља опере, посвећујемо онима који оперу још нису пробали, генерацији која расте или је већ одрасла с идејом да је „то“ нешто старинско и неприродно. Опера је, бар за мене, једна паралелна реалност, свет у којем је у реду осећати највеће страсти и њих размењивати на сав глас, у којем се јунаци ничега не стиде и у којем се живот до последњег даха и умирање са осећањем космоса у плућима подразумевају. Звучи к’о да причам о наркотицима?

Па, навуците се.

Ксенија Крнајски, к. г. редитељ


Иако стваране у различито време, ове опере поседују заједничке нити па су стога погодне за извођење током исте вечери…

Оперски „Омнибус“ (Телефон, Партија бриџа, Тамо и натраг) упризорен први пут на сцени Српског народног позоришта, представља синтезу три минијатурна оперска дела. Аутори ових кратких опера (Ђан Карло Меноти, Сaмјуел Барбер и Паул Хиндемит) припадају реду искусних оперских стваралаца. Жеља за стварањем сажетијих сценских форми као и избор њихових сижеа, откривају нам нове потребе љубитеља опере, нове потребе савременог човека у ширем смислу као и другачије креативне искораке самих стваралаца. Идеја да опера може да буде кратка, десетак минута, делује готово невероватно па самим тим интригира и привлачи.
Иако стваране у различито време, ове опере поседују заједничке нити па су стога погодне за извођење током исте вечери.

Опера Српског народног позоришта овим шири свој досадашњи репертоар и показује тежње ка новим сценским изразима и путевима оперске уметности.

Александар Којић, диригент Српског народног позоришта

Ђан Карло Меноти (Gian Carlo Menotti, 1911-2007), амерички композитор италијанског порекла, један од ретких аутора класичне музике који су „владали“ Бродвејем, комуникацију с публиком сматрао је својим императивом. Наклоњен пре свега музичко-сценским делима за која је сам писао либрета, бирао је лаке, необавезне теме из свакодневног живота којима је, кроз наизглед комичан тон провоцирао проблеме међуљудских односа, проблеме комуникације, морала, настраности, оданости, сујеверја, речју свега са чиме се сусреће и бори савремени Човек. Овај контроверзни музички стваралац био је, поред тога, активни културни радник, покретач музичких фестивала и предани промотер оперске уметности широм света.

Телефон или Љубав у троје је мала комична опера у једном чину, са само два лика, Луси и Бен. Телефон игра толико важну улогу у Лусином животу да га Бен доживљава као најозбиљнијег ривала. Радња се одиграва у Лусином стану и заплет почиње у тренутку када Бен одлучује да је запроси док истовремено телефон звони. Музика овог дела је непретенциозна, лагана и каприциозна, блиска мјузиклу, али у њој не мањка технички захтевних момената за извођаче.

Премијера: 1947. Њујорк (САД); најновије 2015. Берлин (Немачка); прво извођење у Српском народном позоришту у Новом Саду.


Самјуел Барбер (Samuel Osborne Barber, 1910-1981), стваралац који је себи Адађом за гудаче обезбедио бесмртност у свету музике, био је први амерички композитор који је посетио Русију и спријатељио се са Шостаковичем. Велики ерудита овенчан Пулицеровом и Гугенхајмовом наградом, у свом опусу неговао је неромантични стилски израз. Радо сарађујући са својим партнером, Ђан Карлом Менотијем, Барбер је оставио иза себе разноврстан опус у којем се истичу махом вокално-инструментална дела.

Партија бриџа, музички лагана, али не и површна једночинка, софистициран је пример неправедно занемарених кабаретских сцена. Ликови су, у ствари, сатирично приказани Барберови и Менотијеви пријатељи. Четири солистичка наступа („преступа“) одсликавају баналност, али и трагичност њихових живота: пословни Дејвид, његова супруга Џералдина, адвокат Бил и његова супруга Сали, два су брачна пара која се током једне вечери досађују, док играју бриџ. Они фантазирају незадовољни својим приватним животима, преплићући теме љубави, љубоморе, брачне невере и бисексуалности. Аутор либрета, Ђан Карло Меноти, овим је текстом шаљиво представио интерперсоналну комуникацију, бирајући карактеристичну игру у паровима у којој би међусобно разумевање партнера требало да буде пресудно за успех игре.

Премијера: 1959. Сполето (Италија); најновија 2013. Загреб и 2014. Theatre Olympia, Даблин (Ирска); прво извођење у Српском народном позоришту у Новом Саду.


Паул Хиндемит (Paul Hindemith, 1895-1963), један од најзнаменитијих композитора музике 20. века, у почетку привучен експресионистичким струјањима у музици, временом се опредељује за неокласицизам. Никад не прихвативши Шенбергов конструктивистички приступ стварању, утемељио је сопствени систем тоналних односа који је резонирао са Кеплеровом научном мисли, као и сопствену, оригиналну теорију анализе музичког дела, а свој музички језик усмерио је на оживљавање музичке прошлости, превасходно елемената барока. Тиме је показао да прошлост „није уточиште, већ скуп безбројних потенцијала, проблема и могућности, изазова машти и вештини савременог уметника“ (Л. Б. Мејер). Кроз тај процес, међутим, провејава и његова потреба да, као предани културни радник и активни концертни извођач, наступи као ангажовани уметник који брани образ немачке нације укаљан нацизмом. Наиме, својим историцистичким приступом у којем је величао Баха, Хиндемит је – позивајући се превасходно на овог мајстора барока – подсетио да је немачка нација оплеменила уметношћу свет и да је уметност изнад сваке политике. Необичну природу овог аутора откривају и његови ликовни радови – цртани коментари – којима је на зидовима, партитурама, разгледницама и дописима, настојао да својим пријатељима и блиским сарадницима унесе живост у свакодневицу.

Тамо и натраг је једночина опера палиндромичне музичке структуре, која исмева оперске и позоришне стереотипе. Упркос шаљивом ефекту играња радње у „оба смера“, ово дело поставља пред певаче и оркестар технички захтевне деонице у само дванаест минута свог трајања. Ликови овог оперског „инцидента“ су Роберт, Хелена, његова супруга, доктор, медицински техничар и Мудрац (у овој поставци, ТВ репортер). Ток радње одвија се муњевитом брзином и тако представља пародију на стандардне сцене из гвозденог оперског репертоара – превару, љубомору, убиство и самоубиство. Музиком која има и облигатне клавире наглашава се кабаретски стил. Централни део опере чини монолог Мудраца који као какав deus ex machina преокреће радњу у супротном смеру ка „идиличном“ почетку.

Премијера: 1927. Баден-Баден (Немачка); најновије извођење 2013. Загреб; прво извођење у Српском народном позоришту у Новом Саду.

КСЕНИЈА КРНАЈСКИ

Рођена 1977. године у Новом Саду. Дипломирала је позоришну режију 2001. године на Академији уметности „Браћа Карић“, у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Члан је редакције позоришног часописа „Сцена” (2004–2008), дугогодишњи је сарадник пројекта НАДА, који се бави унапређивањем и промоцијом савременог драмског текста и члан је жирија награде Борислав Михајловић Михиз за драмско стваралаштво.

Добитница је награде за најбољу режију на фестивалу позоришта за децу ФЕСТИЋ, за Лек од бресквиног лишћа Малог позоришта „Душко Радовић”.

Режије у Српском народном позоришту: Покондирена тиква Јована Стерије Поповића (премијера 10. фебруар 2004), Авети Хенрика Ибзена (премијера 27. октобар 2006), Најављено убиство Агате Кристи (премијера 20. март 2012).
Остале режије у позориштима Србије: Полароиди Марка Рејвенхила и Животињско царство Роланда Шимелфенига у Народном позоришту у Београду, Дрита Данице Николић Николић (Пулс театар Лазаревац и Народно позориште Ниш), Порша Коклан Марине Кар, Пинокио Слободана Обрадовића и Лек од бресквиног лишћа Зорице Кубуровић/Маје Пелевић у Малом позоришту „Душко Радовић“ у Београду, Београд-Берлин Маје Пелевић (Звездара театар), Будите Лејди на један дан Маје Пелевић и Језички рулет Даре Карвила у Битеф театру, Под плавим небом Дејвида Елдриџа (Народно позориште, Суботица), Четири мале жене Љиљане Јокић Каспар/Светислава Јованова (Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин), Све о женама Мира Гаврана (Дом културе Ваљево), Тотални Мраз Маје Пелевић (Бошко Буха, Београд).

У иностранству: „Говорница“ Јагоша Марковића /омнибус/ (Театар народне армије, Софија, Бугарска), The Last Sirene Иана Вилсона, опера (Корк, Ирска)

Режије јавних читања: Далеко Керил Черчил, Београд-Берлин Маје Пелевић, Румунија 21 Штефана Пеке, све у Народном позоришту, у Београду.

АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.

Фотографије: Срђан Ђурић