revolucija-otkazana-header

ПОДЕЛАРЕЧ АУТОРАИНТЕРВЈУКРИТИКАФОТОВИДЕО

Револуција – ОТКАЗАНА!


Копродукција: Српско народно позориште – Форум за нови плес, Пер.Арт и Студентски културни центар Нови Сад

Режија и концепт: Саша Асентић
Драматургија и концепт: Ана Вујановић
Кореографија: Александaр Ашур (Alexandre Achour) и Оливера Ковачевић Црњански
Видео: Марта Попивода
Костим и сценографија: Марина Сремац
Уметничка сарадња: Јелена Алемпијевић и Иван Правдић
Монтажа видеа: Наташа Дамјановић

Извођачи:
Јелена Алемпијевић, Саша Асентић, Александaр Ашур, Соња Батић, Јелена Дангузов, Иван Ђурић, Оливера Ковачевић Црњански, Андреја Кулешевић, Ина Маџар, Маја Марковић, Сања Павић, Иван Правдић, Бојан Раднов, Иста Степанов и Сара Тошић

Мајстор светла: Тихомир Бороја
Мајстор тона: Душан Јовановић
Видео бим техничари: Ђорђе Верначки и Срђан Миловановић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Инспицијенткиња: Тања Цвијић
Организација: Наташа Мурге Савић, Оливера Ковачевић Црњански и Немања Вуковић

Подршка: Tanzfonds Erbe – иницијатива Немачке савезне фондације за културу, Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање и Министарство културе и информисања Републике Србије

Истраживачку фазу рада и продукцију представе подржао Kampnagel (Хамбург).
Захваљујемо се: Љиљани Берковић, Фросини Димовској и Вишњи Буршић

Премијера: 17. септембар 2015, сцена „Јован Ђорђевић“, 20.00

Представа траје један сат.

Представа се не препоручује млађима од 16 година.


podrska

Револуција – ОТКАЗАНА!

revolucija-otkazana1
Фотографија: Франк Егел

Да ли је уметност „огледало у којем се друштво зрцали или чекић којим се оно обликује?“ Чак и ако је некада била чекић, „историја се понавља, први пут као трагедија, затим као фарса“. У току тог понављања, једном је било речено да „револуција неће бити приказана на телевизији“, а затим је била приказана, да бисмо након тога дошли ми с питањем: Да ли је револуција (само) представа или ниједна представа није револуција? Декларативно „да“ или „не“ нас не задовољавају. Наша основна преокупација је где и како да поставимо изведбу као уметничку форму и позоришне ствараоце и извођаче као уметнике у полемичком простору између тих одговора. Данас, неко се још може питати: „Ако срежемо буџет за уметност и културу, за шта се онда боримо?“ Ипак, ако је „хиљаде радника стајало иза ‘Грађевинара’ из Братска“, а само црно небо иза чланова групе Шта да се ради? (Chto delat?), као уметници морамо се данас поново запитати: ко стоји иза нас?


Револуција – ОТКАЗАНА! је јавни догађај, представа, коју жанровски одређујемо као културно-уметнички програм. Читав пројекат је започет истраживањем рада комунистичког кореографа-радника Ханса Жана Вајта (Hans Jean Weidt) и његове групе Црвени плесачи (Die Rote Tänzer), а завршава се изведбом која позива публику на критичко и донекле иронично историјско путовање кроз недавне револуције у европском друштву, истражујући улоге плеса и перформанса у тим преломним моментима. Револуција је овде схваћена као тачка пресека између рада (производње) и рата (насилних, обично оружаних сукоба), које уједно узимамо и као два праисторијска корена плеса. Иако у том смислу изгледају блиски, револуција и плес као да се никада не срећу – плес и, нешто шире, уметничка изведба, стално обиграва око револуције, али почиње да узмиче чим досегне револуционарни врхунац.

Напомена
Можда бисмо – уместо да се питамо о томе ко стоји иза нас, уметника – могли да се питамо иза кога ми да станемо. Једно могуће решење било би да се уметност стави у службу револуције, а да при том не одбаци своје естетске и симболичке квалитете. Но, да ли је то могуће; да ли је могуће да се уметност прикључи неком ширем револуционарном друштвеном покрету а ОСТАНЕ УМЕТНОСТ? И ако јесте, који би то покрет данас био?

„Револуција…” ће бити изведена

revolucija-otkazana2
Фотографија: Александар Рамадановић

У креативној радионици Форума за нови плес Балета Српског народног позоришта почеле су пробе представе која још увек има радни назив „Револуција неће бити изведена”.

Пројекат се реализује у сарадњи са Пер.Артом, организацијом која промовише савремени плес и перформанс, а подршка је стигла и од Студентског културног центра Нови Сад, као и Танзфондс Ербе – Немачке савезне фондације за културу. „Револуцију…” припремају извођачи Јелена Алемпијевић, Саша Асентић, Александар Ашур, Соња Батић, Јелена Дангузов, Андреја Кулешевић, Маја Марковић, Ина Маџар, Сања Павић, Иван Правдић, Бојан Раднов, Иста Степанов и Сара Тошић, а већ се сада зна и да ће након премијере у СНП, 17. септембра, представа гостовати у Темишвару на Перформинг артс фестивалу.


„Револуцију…” су њени аутори – Саша Асентић, кореограф и перформер, чије је уметничко деловање све више везано за Немачку, и драматург Ана Вујановић, једна од оснивачица Теорије која хода из Београда – осмислили као историјско путовање кроз друштвене преврате који су се у Европи догодили у протеклих стотину година, са посебним фокусом на улогу плеса и перформанса те начин на који су критичке уметничке праксе, више или мање, успевале да прате поменуте „револуције”. Идеја је, заправо, да се на потпуно нови начин промишља улога плеса у најтурбулентнијим друштвеним догађајима, али истовремено и укаже на чињеницу да на плес и плесаче итекако утиче живот изван балетске сале.

– Када размишљам о томе који је то следећи пројекат на којем би Форум могао да ради, а „Револуција… ” је осми, у први план стављам шта је то ново што може бити донето – и када је реч о садржају, и начину рада, и продукционом оквиру – каже за „Дневник” Оливера Ковачевић Црњански, уметнички руководилац Форума. – Знам да сам успела тек када, по окончању пројекта, сами плесачи кажу да су богатији за ново искуство које могу да искористе и на класичном репеортоару – али не у смислу усвајања нових техника савременог плеса, јер то и није приоритетни циљ Форума, него пре свега на плану доживљаја себе на сцени, као и свега што се добија кроз начин рада с људима који имају потпуно другачије уметничке бекграунде.

Тако се у „Револуцији” појављује неколико кореографских сегмената. Сваки од њих подразумева другачији принцип рада, а за ову разноликост је управо заслужан шаролик ауторски тим. Уз Сашу Асентића и Ану Вујановић, итекако важну улогу има видео уметница Марта Попивода, ауторка видео материјала, који је веома битан сегмент „Револуције…”. Њен доклументарац “Југославија, како је идеологија покретала наше колективно тело” приказан је и на Берлиналу. Кореографију, заједно са Оливером Ковачевић Црњански, припрема Александар Ашур, млади и перспективни француски кореограф који живи и ради у Берлину.

– Управо су сусрети с тако различитим уметничким искуствима веома битни за играче са којима радимо – наводи Оливера Ковачевић Црњански. – Истовремено, изузетно је значајно и што смо у Форуму успоставили такву сарадњу с ауторима да приликом стварања представе омогућавамо и самим плесачима да максимално искажу свој вишеструки креативни потенцијал. Јер њихов задатак овде није само да просто репородукују кореографове или редитељеве замисли, него их подстичемо да и размишљају и износе идеје које се после, кроз заједнички рад, претачу у коначну кореографију с којом идемо пред публику.

Форуму је ово друга сарадња са Сашом Асентићем, након „Фрагмената”, који су премијерно изведени 2005. Коментаришући развојни пут Форума за нови плес у протеклих десет година, овај познати кореограф и перформер истиче као највидљивију, најпозитивнију и најзначајнију чињеницу да је све више плесачица и плесача спремно да учествују у пројектима који далеко излазе из оквира класичног репертоара Балета Српског народног позоришта.

– Пре десет година је у „Фрагментима” било нас четворо, а сада у „Револуцији” учествује 13 плесачица и плесача, што је преседан и у оквирима међународне савремене плесне сцене, не рачунајући професионалне компаније, чији су буџети тешки милионе евра. Битно је да је Форум као јединствена појава у региону, јер ни у једној другој националној позоришној кући не постоји програм за савремени плес, током ових година кроз едукативне програме и продукције савременог плеса успео да изгради групу плесача, и у СНП-у и ван њега, који су спремни да раде не само на новим представама, него и да самостално покрећу иницијативе и обогаћују домаћу плесну сцену.

Учесници пројеката Форума за нови плес бивају изабрани кроз интерне аудиције које су осмишљене као радионице, тако да и играчи који не буду ангажовани за реализацију представа имају користи јер су прошли кроз процес рада значајно другачији од оног на који су навикли.

– Изузетно је важно разумевати контекст у коме се ради те успоставити јасну комуникацију с људима са којима радимо, да би им тај нови, другачији поглед на кореографију био адекватно пренет – наводи Асентић. – То је не само предлуслов да би био реализован замишљени уметнички концепт, него и да би сами учесници били задовољни и испуњени сарадњом на пројекту. Јер они својим телима „износе” кореографију, и од њих у великој мери зависи хоће ли и како идеју представе, проблем којим се представа бави, јавност перцепирати. Новосадску публику очекује нешто потпуно ново, другачије – не само у садржинском и извођачком, него и у продукцијском смислу. Уверен сам да ћемо „Револуцијом…” моћи да се поносимо…

Мирослав Стајић, Дневник, 24. август 2015.

Нови језик (савремене) уметности

Уметност нам омогућава да видимо оно што иначе не би могли. Кроз уметност видимо другим очима.Овако гласи узорак одговора публике на питање о уметности, које постављају актери представе „Револуција – отказана!”, изведене првог дана 66. фестивала професионалних позоришта Војводине, који се ове године одржава у Сомбору.

Селекција кореографа, плесача и педагога Денеша Дебреија, показала је да савремена позоришна уметност често укида рампу између извођача и гледалаца, „терајући” их на активнији однос, размену, што би се у класичној теорији позоришта назвало укидањем четвртог зида, такозване рампе. То покреће нову динамику у старим питањима асоцијативности, идентификације, саосећајности, у техникама, методама, средствима производње илузије и уверења да је на сцени реалност, истина. У представи „Револуција – отказана!” Саше Асентића (Форум за нови плес СНП-а/ Пер.Арт/ СКЦ Нови Сад) та реалност се тиче везе уметности и друштвено-политичких промена кроз три сегмента историје 20. века. У првом видимо (и играмо) у сценама које припадају социјалистичком покрету и заносу (певање Интернационале, марширање).

Затим следи сегмент рударских, дакле социјалних побуна у Енглеској, као одговор на радикалну капиталистичку политику Маргарет Тачер. На крају, публика је суочена са антиглобалистичким демонстрацијама у Сијетлу, односно развија се дијалог о свести појединца и групе у потреби за артикулисањем и активним деловањем у обликовању света око нас. Све време, извођачи приказују, али и буквално воде публику кроз представу у једном тренутку названу и културно-уметничким програмом – усмеравају је – што на више нивоа открива механизам, везу уметности и идеологије, истине и пропаганде.

Управо манипулативност материјалом којим располаже позоришна уметност, оним на сцени и оним у публици, тема је друге представе назване баш тако – „Манипулације”. Настала под креативним водством Бојана Јаблановеца, представа је плод сарадње неколико позоришта и позоришних кућа из Словеније, Мађарске, Румуније и Србије. Када се у представи цитира бивши мађарски премијер који је једном приликом јавно изјавио да смо зајебали ствари, и то не мало, него много, не остаје много простора за оптимизам, па се у једном поетско-критичком пасажу сви људи приказују као голи мајмуни.

Чак ни „Хајматбух” Каће Челан, у режији Горчина Стојановића, није представа класичних позоришних средстава. Приказујући живот у околини Сомбора након Другог светског рата, када су локални Немци затварани у логоре и сумњичени за сарадњу са окупаторима, представа садржи документе (списак логораша), а наратив није строго усмерен на интерпретацију драмског текста.

У симболички отвореној форми, глумци играју са посебним односима у смислу физичке и говорне радње. Чешће стоје и не гледају се, говорећи више у публику, него једни другима. На много начина, овај поступак учинио је узбудљивијим мелодрамске тонове које садржи текст Каће Челан. Да се радило о класичном уживљавању и илустровању радње, питање је да ли би и данас, у споменутом контексту савремене уметности, резултат био подједнако вредан.

Игор Бурић, Дневник, 15. април 2016.


Публика умешана у револуцију

Предства Револуција – ОТКАЗАНА! за публику почиње практично чим крочи у позориште, односно када се затвори улаз. Беле мајице и плаве панталоне на глумцима, уз које промичу и нијансе црвене боје, ваљда још делују на подсвест па публика пажљиво слуша упутства и дели се у групе, свака добија неки задатак и следи полазак на сцену. Сви раде што је наређено… и представа је већ увелико у току а публика у потпуности увучена у њу. Тако изгледа почетак. Шта је то у чему је публика учествовала, говори коаутор и редитељ Саша Асентић:

– Револуција – ОТКАЗАНА! је јавни догађај, представа, коју жанровски одређујемо као културно-уметнички програм. Читав пројекат је започет истраживањем рада комунистичког кореографа – радника Ханса Жана Вајта (Hans Jean Weidt) и његове групе Црвени плесачи (Die Rote Tänzer), а завршава се изведбом која позива публику на критичко и донекле иронично историјско путовање кроз недавне револуције у европском друштву, истражујући улоге плеса и перформанса у тим преломним моментима – рекао је укратко коаутор и редитељ представе Саша Асентић. Питали смо га и какав одјек је до сада имала ова интерактивна представа, с обзиром на њену неконвенционалност?

– Представу смо до сада изводили у Новом Саду, Темишвару и Хамбургу, дакле у потпуно различитим срединама, но сваки пут показало се да су публици потребне овакве представе које стварају простор у којем публика може да учествује у критичком промишљању друштва, гдје људи у публици могу да преиспитају своју улогу не само у позоришту, него и ону коју имају као грађани у друштву, као и да се сви заједно запитамо какву бисмо умјетност данас требало да стварамо уколико желимо да она буде и умјетнички и друштвено релевантна.

Свако извођење, чак и у истој средини, је увијек другачије и ново, јер управо зависи од саме публике и њене реакције, али оно што је посебно занимљиво на извођењима у Србији, јест видјети шта су друштвени проблеми и како публика види њихова рјешења, са ким би се као грађани солидарисали, против кога би протестовали, али и како би реаговали у ситуацијиама различитих облика насиља и егзистенцијалне неизвјесности, којима смо нажалост сви изложени и од којих нас држава не штити.

Можда је најбољи показатељ за „одјек“ и мишљење публике о представи то што смо сваки пут након извођења у Новом Саду и Сомбору добили бројне поруке од појединаца из публике у којима изражавају своје утиске о представи, значај искуства које су доживјели током представе, као и жељу да представа опстане на позоришној сцени у Србији – испричао је Саша Асентић.

Тивадар Фараго

Фотографије: Александар Рамадановић

Фотографије: М. Ђурђевић