Koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta i Centra za razvoj vizuelne kulture

Dejan Dukovski
DUH KOJI HODA (Prometejev put)


Režija: Aleksandar Popovski
Prevod: Vera Vasilić
Muzika: Bariš Manisa (Bariş Manisa)
Song: Srđan Stojnović
Scenografi: Tadžiser Sevinć (Taciser Sevinç) i Saša Senković
Kostimograf: Marina Sremac
Scenski pokret: Ista Stepanov
Asistent režije: Momčilo Miljković

Lica:

Mara
Nenad Pećinar

Nikola
Dušan Jakišić

Kiril, Morfa
Milorad Kapor

Pop
Igor Pavlović

Žan
Strahinja Bojović

Kelner, Nikolaj, Mesar, Vuk
Radoje Čupić

Marija
Jovana Stipić

Aspasija
Gordana Đurđević Dimić

Žozefina
Višnja Obradović

Milena
Danica Grubački


Inspicijent: Vladimir Savin
Sufler: Srđan Stojnović
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Majstor svetla: Miroslav Čeman
Majstor tona: Vladimir Ognjenović

Premijera: 15. septembar 2015, scena „Pera Dobrinović“

Predstava traje sat i četrdeset minuta.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

Dejan Dukovski

Jedan od najboljih makedonskih dramskih pisaca mlađe generacije.

Vrlo uspešan i kao scenarista. Njegova drama Bure baruta, premijerno izvedena 1996. u Makedonskom narodnom teatru u Skoplju, postigla je evropski uspeh i osvojila mnoge nagrade na svetskim festivalima, i kao pozorišna predstava i kao film.

Dejan Dukovski je rođen u Skoplju 1969. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju, kod profesora Gorana Stefanovskog. Radio kao dramaturg na Televiziji Makedonija, a 1993. postaje asistent na FDU (Odeljenje za film i televizijski scenario). Godinu 1994. provodi u Americi, gde je stipendista programa „ArtsLink“. Od 1998. Je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti.

Njegov prvi dramski tekst: Balkanska, izveden je 1987. na sceni Narodnog pozorišta u Štipu, drama Balkanski vampir otvorila je 1989. festival Mlad otvoren teatar u Skoplju. Godine 1991. napisao je lutka igru za decu Roda Šiljan, a 1992. u Velesu i Skoplju izvedena je njegova drama Džin i sedam patuljaka. Drama Balkan nije mrtav bila je 1993. premijerno izvedena u Bitolju, a potom učestvovala na Bitefu. Drama Mamu mu jebem ko je prvi počeo, premijerno izvedena u Makedonskom narodnom teatru u Skoplju 1997, iste godine osvojila je Gran pri Bitefa, uspešno izvedena na Bonskom bijenalu i otvorila je festival MESS u Sarajevu, 1998.

Dejan Dukovski vrlo uspešno se bavio prevođenjem (Žena, Edvarda Bonda) i filmskom scenaristikom, Svetlo sivo, za studentski omnibus koji je nastao u koprodukciji FDU i produkcijske kuće „Pegaz“.

Dramski tekst Bure baruta, napisan 1995/96. preveden je na nemački, engleski, poljski, srpski, hrvatski, holandski, švedski, mađarski, ruski i objavljen u brojnim časopisima u Makedoniji i inostranstvu.

Drama je postavljena u Beogradu (Jugoslovensko dramsko pozorište), Hagu (Der national Toonel), Atini (Theatro Amore), Stokholmu (Theater Tribunalen), Getingenu (Junges Theater), Helsinkiju (Virus Theater), u Francuskoj (Comédie de Saint Etienne), Los Aneđelesu (Timescape Arts Group), Londonu (Gate Theater), Zagrebu (Kerempuh), Beču (mbh Theater), Gracu (Schauspielhaus), Tokiju…

Za reditelja Gorana Paskaljevića, Dejan Dukovski piše filmsku adaptaciju Bure baruta, a film je snimljen u francusko nemačko tursko makedonsko SCG koprodukciji i osvojio brojne nagrade na festivalima u Bitolju (Bronzana kamera 300), Antaliji i Haifi (Gran pri), Veneciji (FIPRESCI nagrada kritike) otvorio je festival u Solunu i festival Alpe-Adrija u Trstu.

Dejan Dukovski je autor scenarija za film Buka u glavi po romanu Draga Jančara, u režiji Andreja Kosaka.


Reč pisca

„Rešenje nam je pred nosom, ali ga ne vidimo. – Kakvo rešenje? – Rešenje za ovo sranje. – Mislite na ovo naše sranje ili na ovo naše – naše sranje?”

Tako počinje ova drama i lična epopeja glavnog lika Mara, inicirana prilično usranom situacijom u kojoj se nalazi. Njemu je sistematski činjena nepravda i on rešava da krene u borbu za svoja prava. Kreće u iracionalan pohod protiv korumpiranog sistema.

U rat, sam protiv svih. Njegovo glavno oružje je hipnotička moć ubeđivanja, a njegov metod je ubijanje. Krvavo gazi sve i svakog što mu stoji na putu, hodajući kao nosorog svojom stazom pravde, put slobode. Ko je Mara? Heroj? Ubica? Običan čovek doveden do elementarne opstrukcije zdravog razuma? Duh sa sekirom ili vihor revolucije koji kidiše na glavu režima… Možda samo ideja koju ima puno obespravljenih danas.

Aleksandar Popovski

Filmski i pozorišni reditelj. Rođen u Skoplju (Makedonija) 1969. Diplomirao je na Univerzitetu „Sv. Kiril i Metodije“ u Skoplju. Njegovi profesori su bili Slobodan Unkovski i Stole Popov. Rediteljski debi imao je 1992, predstavom po tekstu Dejana Dukovskog Džin i sedam patuljaka, u Gradskom teatru u Skoplju.

Tečno govori i piše makedonski, hrvatski, slovenački, srpski i engleski jezik.

Koristi se francuskim, bugarskim i ruskim jezikom.

Predstave (izbor): Lorka, Ljubav Perlipina i Belise (nezavisna produkcija, Skoplje); Tek tako, pod oblacima (Pozorište „Mala stanica“ Skoplje i Aarhus Theatre, Kopenhagen, Danska); D. Harms, Cirkus Printimpram (Pozorište „Mala Stanica“, Skoplje); Dejan Dukovski, Mamu mu ko je prvi počeo (Makedonski naroden teatar, Skoplje); Marius Ivaškevičius, Zatvoreni grad (Teatro Stabile Sloveno, Trst); Šekspir, San letnje noći (Gradsko kazalište „Gavella”, Zagreb); Metamorphoses, adaptacija i dramatizacija Ovidijevog dela (KUG, Grac); Slavko Grum, Događaj u mestu Goga (SNG, Celje); Elen Peg, Novi prijatelji (Nacionalni teatar severne Grčke, Solun); Ana Lasić, Antiridi (Slovensko narodno gledališče, Ljubljana); Molijer, Don Žuan (Dramski teatar, Skoplje i Ohridski letnji festival); B. Srbljanović, Alisa u zemlji čuda (Atelje 212); Čehov, Tri sestre (Naroden teatar, Bitolj); Šekspir, Bura (Turska drama Teatra manjina, Skoplje); Martin Mekdona, Jastučko (SNG, Celje); Čehov, Višnjik (NP, Beograd); G. Bihner, Dantonova smrt (Teatro stabile di innovazione del FVG, Udine); Drakula, po motivima romana Brema Stokera, adaptacija i dramatizacija Aleksandar Popovski i Dejan Dukovski (SNG, Maribor); Don Kihot, po motivima Servantesovog romana, adaptacija i dramatizcija T. Kosi/J.Vencelj/A. Popovski (SNG, Maribor); D. Dukovski, Balkan nije mrtav (Dramski teatar, Skoplje); D. Dukovski, Bure baruta (Satirično kazalište „Kerempuh“); Koltes, Roberto Cuko (Atelje 212); G. Stefanovski, Divlje meso (Dramski teatar, Skoplje); Volter, Kandid ili Optimizam (JDP, Sterijina nagrada za režiju 2009); M. Marković, Brodić za lutke (SNG, Ljubljana, najbolja predstava na Pozorju 2010); Šekspir, Hamlet (Universitat fur Musik und Darstellendekunst, Grac, Austrija); Strindberg, Gospođica Julija (Turska drama, Skoplje); Ibzen, Per Gint (Kazalište „Gavella“, Zagreb), Goran Stefanovski, Odisej, Koprodukcija Kazalište „Ulysses“, GDK “Gavella”, Atelje 212, Sterijino pozorje, Srpsko narodno pozorište, Teatar na navigatorot, Skopje; Kristofer Hempton, Dangerous Liasons, SNG Maribor; Mihail Bulgakov, Životot na Molier, MNT, Skopje; Vladimir Majakovski, Misterij Buffo, SNG Drama, Ljubljana (Nagrada na Danima komedije, Celje); Šekspir, Na Tri kralja, HNK, Zagreb; Žan Anuj, Antigona, GDK, “Gavella”, Zagreb; Boris Vijan, Les Bâtisseurs d’Empire, „Hayal Perdesi“ produkcija za Istanbul International Theatre Festival; Danil Harms, Živio Harms!, SDK “Kerempuh”, Zagreb; Aus dem bürgerlichen Heldenleben, Carl Sternheim, MGL Ljubljana; Goran Vojnović, Taksi, City Teatar, Ljubljana; Goran Stefanovski, Figurae Veneris Historiae, SNG Drama, Ljubljana.

Filmska režija: “Light Gray” – omnibus – (Mitrevski – Popovski – Janićiević) produkcija TRFZ “PEGAZ”,1993; “Goodbye 20TH Century” (Popovski – Mitrevski) produkcija “Mirko & Slavko – First Partizan Production”, 1998; “Metamorphoses”, kratki film, Partysans/Kino oko/New Moment, 2008; “Balkan is not Dead”, koprodukcija Kino Oko produkcija/ Testament Films, Beograd, 2012.

Akademski i pedagoški rad: 2007 – “Metamorfoze”, saradnja Akademije dramskih umetnosti, Univerzitet “Sv. Kiril i Metodij”, Skoplje, Universität für Musik und Darstelendekunst, Grac 2009 – “Hamlet”, Universität für Musik und Darstelendekunst, Grac. Nacionalni Teatar severne Grčke, Solun: Workshop u Solunu.


Reč reditelja

Potreba da radimo ovu prestavu je nastala od potrebe da sebi objasnim kako individualac može da funkcioniše u svetu koji smo stvorili u poslednjih petnaest godina. Kad govorim o tom svetu, mislim na svet koji je odredio sebi kapitalistički liberalizam kao primarnu ideologiju, nacionalizam kao državnu politiku, kriminal i religiju kao dominantan stav i pogled na stvari. U tom svetu hoda Hamlet, čovek koji jasno vidi prevaru. U 90-im je bilo sasvim jasno ko je pozitivac a ko negativac. Novi vek je sve izjednačio, oni su prešli na našu stranu, uzeli naš govor, odeću, ponašanje. Postali su miroljubive demokrate u vučjoj koži. Naše polje borbe se suzilo i morali smo da tražimo nova polja delovanja.

Tako je nastala priča o čoveku koji kreće u borbu protiv tog sistema. Utopijska melodrama o mogućem Hamletu koji, umesto da razmišlja, deluje. Umesto da sumnja, on odlučuje da ubije i Kralja i Kraljicu i sve koji mu stoje na putu da oslobodi i očisti ovaj svet od nepravde. Postoji nepravda, kaže on, i to je to. Neko je morao da počisti.

Tadžiser Sevinć (Taciser Sevinç), scenografkinja

Studirala je scenografiju, kostimografiju i dizajn svetla na Odseku za scenski dizajn Univerziteta Mimar Sinan Fine Arts. Nakon diplomiranja (2004), radila je kao scenograf i kostimograf u Istanbul Municipal Theatre, a 2003. nominovana je za nagradu Afife, za najbolji kostim u predstavi Ričard Treći.
Učestvovala je (2005. i 2008), sa pozorištem Savas ve Kadin na festivalima u Sarajevu i Skoplju (Žena kao bojno polje u ratu u Bosni i Hercegovini). Između 2005. i 2008, radi kao dizajner enterijera, 3D modelar i fotograf i dizajnira butike, poslovne prostore i kuće, kao i izložbe i sajamske štandove.
Od 2008. radi kao scenograf i kostimograf u Istanbul Municipal Theatre, a kao slobodni umetnik radila je i za nekoliko privatnih pozorišta.
Od 2006. radi i scenografiju za film i tv produkcije, kao i tv reklame.
S Aleksandrom Popovskim radila je u pozorištu „Hayal Perdesi”, scenografiju za predstavu po tekstu Borisa Vijana – „Les Bâtisseurs d` Empire”, 2014.


Bariš Manisa (Bariş Manisa), kompozitor

Rođen 1977. Diplomirao kompoziciju i teoriju muzike na Tehničkom univerzitetu u Istambulu. Od 2005. do 2009. predavao teoriju muzike na I. T. U. i na Univerzitetu Bilgi. Komponuje je muziku za pozorište i televizijske produkcije. Osnovao je muzičku produkcijsku kuću Dogz, 2014. Dela: „Surname”, „Birthdy Party”, „Isimsiz” (Istanbul City Theatre), „Lost In Yorkers” (Tiyatro Kare), „The Empire Builders” (Hayal Perdesi), „Puppet Theatre” (National TV), „Stories from the Earth” (TRT), „Apiterapi” (TRT).
Komponovao je muziku za predstavu „Les Bâtisseurs d` Empire“, po tekstu Borisa Vijana, u režiji Aleksandra Popovskog, u Theatre „Hayal Perdesi“, u Istanbulu.

Marina Sremac, kostimografkinja

Diplomirala (1990) na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, na odseku za kostimografiju, a postdiplomske interdisciplinarne studije (2001), završila na Odseku za scenski dizajn Univerziteta umetnosti u Beogradu. Od novembra 1997. radi kao kostimograf u Srpskom narodnom pozorištu. Kao kostimograf i scenograf radila u mnogim pozorištima u zemlji (Narodno pozorište, Sombor, Narodno pozorište, Subotica, Kikinda, Vršac, Narodno pozorište „Toša Jovanović”, Zrenjanin, Pozorište mladih, Novi Sad, Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház, Atelje 212, kao i Persephone Theatre, Saskatoon, Kanada). Sarađivala, pored ostalih, i sa rediteljima: Kokanom Mladenovićem, Tomijem Janežičem, Ksenijom Krnajski, Dušanom Petrovićem, Đurđom Tešić, Slađanom Kilibardom, Markom Kaćanskim, Zoltanom Kamondijem, Andrašem Urbanom, Anđelkom Nikolić, Borisom Liješevićem…
Dobitnica je dve Sterijine nagrade za kostimografiju (Nahod Simeon Milene Marković, u režiji Tomija Janežiča, SNP i Pomorandžina kora Maje Pelević, u režiji Kokana Mladenovića, SNP) i nagrade za najbolje kostime na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu za predstavu Ja ili neko drugi, Maje Pelević, u režiji Kokana Mladenovića, SNP.

Saša Senković, scenograf

Rođen 1964. u Temerinu.
Diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1991) na Odseku skulpture u klasi prof. Ljubomira Denkovića, a specijalizaciju završio na Katedri za scenografiju na Pozorišnoj akademiji u Pragu.
Na istoj akademiji završio magistarske studije u klasi profesora Jana Dušeka. Učestvovao na više od deset grupnih i realizovao dve samostalne izložbe crteža i skulptura. Dobitnik je nagrade za skulpturu na izložbi umetničkih akademija Jugoslavije u Sarajevu.
Od 1992. je šef izrade scenske opreme i tehnike SNP-a. Od 1991. do 1998. samostalno realizuje projekte koji pokrivaju potrebe i produkciju svih pozorišta u Novom Sadu: SNP, Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház, Pozorište mladih. Od 1999. do 2003. radio kao vajar izvođač za Narodni Divadlo (Narodno pozorište) u Pragu. Paralelno radi na realizaciji scenskih objekata za filmski studio Barandov, Pozorište Kalich u Pragu itd. Od 2004. do 2011. radi za Pozorište mladih u Novom Sadu kao scenograf i šef pozorišne radionice.

Dejan Dukovski: KADA LUDILO POSTANE STVARNOST

Kada me neko pita odakle sam, najlakše mi je da kažem da sam iz pozorišta – rekao je u jednom intervjuu pre nekoliko godina Dejan Dukovski (1969), jedan od najuspešnijih makedonskih dramskih pisaca, sa evropskom adresom, karijerom i reputacijom. Njegova drama “Bure baruta” sredinom devedesetih otvorila mu je vrata uspeha u svetu. Prvo kao pozorišna predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog, zatim na više desetina evropskih scena, da bi u filmskoj verziji, sa rediteljem Goranom Paskaljevićem dobila reputaciju jednog od antologijskih dela naše kinematografije.

Po dramskim tekstovima Dukovskog, među kojima su najpoznatiji „Balkan nije mrtav”, „Mamu mu jebem ko je prvi počeo”, „Drakula”, „Druga strana”, „Prazan grad” i drugi, prevođenim na brojne jezike, stvarane su vrlo uspešne pozorišne predstave i filmovi širom Evrope.

Nova drama Dejana Dukovskog „Duh koji hoda” imaće praizvedbu 15. septembra u Srpskom narodnom pozorištu. Reditelj je Aleksandar Popovski, još jedno od značajnijih imena pozorišnog sveta ovog regiona koji se za tekst Dukovskog odlučio iz potrebe da „sebi objasni kako jedan individualac može da fukcioniše u svetu koji smo stvorili poslednjih petnaest godina”.

* Publika Srpskog narodnog pozorišta biće uskoro u prilici da premijerno vidi još jedan vaš komad koji predstavlja pravu dijagnozu sadašnjeg vremena i da pitanja koje pokreće pepozna i kao svoj duboki, intimni problem. Ko je taj vaš junak Aleksandar Mara koga ste predstavili kao onog koji „krvavo gazi sve i svakog što mu stoji na putu”?

– Mara je čovek bez lica, u stvari čovek sa hiljadu lica. On je neko kome je naneta nepravda, koja mu duboko razara život i on rešava da razori nepravdu. Ustvari da razori nepravedni sistem. On je taj koji postavlja dijagnozu. Njegova misija je prilično ludačka, pa možda je on samo jedan ludak čije ludilo postaje stvarnost… Mara dolazi iz sveta pozorišta kao super heroj iz sveta fikcije i na svoj vrlo specifičan način spašava svet. Traži svoje motive u Šekspiru. Oslanja se na Hamletovu pravičnost i razboritost, živi u svojoj pozorišnoj iluziji, ali za razliku od Hamleta vrlo je konkretan u fizičkim namerama i učincima.

Okrutno, putem hipnoze i fizičkog eliminisanja menja svoju situaciju i svet na bolje. Ali ne može biti heroj, ili jeste heroj prljavih ruku. Mara je surov i zao kao svet koji ga okružuje.

On je samo proizvod ili nusprodukt tog sveta korumpiranih moćnika i tirana. U stvari, običan čovek.

* Sa rediteljem Aleksandrom Popovskim ste ostvarili velike uspehe, i u pozorištu i na filmu, koliko je za pisca važno da ima pravog „tumača” svog dela, pogotovo kada je reč o praizvedbi kojačesto određuje budućnost jednog dela?

– Meni je izuzetno važno i drago da opet sa Acom radimo praizvedbu mog komada. Zajedno smo bili „neki novi klinci”. On zna moj sens i ja njegov. Zna da nadogradi moje ideje, a mene inspirišu njegove. Aca je vrlo talentovan režiser. Sada i veoma iskusan. Zajednička energija u istom pravcu je vrlo značajna u pozorištu. Naravno da je uloga tumača ili režisera od presudnog značaja generalno za svaku predstavu, a pogotovo za praizvedbu jednog komada.

Naravno da je isto toliko važna i cela ekipa, a u ovom slučaju to je vrhunska ekipa… Od produkcije do glumaca koji su sjajni. Ja sam u životu imao sreće da radim sa velikim režiserskim imenima kao što je Aca, ili Unkovski, Gotčev, Paskaljević… E sad, jednom prilikom je Jovan Ćirilov rekao, imamo pravi komad, najboljeg režisera i glumce, a sad nam treba još nešto…

* Koliko je na vaše formiranje kao dramskog pisca uticala činjenica da je vaš profesor bio Goran Stefanovski i koji su to autori evropske dramaturgije zatim bili za vas nspirativni?

– Puno toga sam naučio od Gorana. Bio sam primljen u prvu Goranovu klasu sa svojih sedamnaest godina i meni je on bio kao drugi tata. Osim što je velik dramski pisac Goran je i fantastičan pedagog. On je na neki način formirao suštinu mog pozorišnog razumevanja. Ne samo kao dramsku tehniku, nego i način gledanja sveta oko sebe. Od njega sam naučio da cenim Šekspira, a zatim i čitam engleske dramske pisce kao Bonda, Pintera… Učio sam naravno i od naših tada zajedničkih autora kao što su Dušan Kovačević, Dušan Jovanovića, Slobodan Šnajder, da ne zaboravim Acu Popovića… Uopšte cela ta jugoslovenska scena je veoma uticala na mene.

A mislim da je bila veoma značajna uopšte i u svetu. Kasnije sam imao priliku da prilično pratim nemačko pozorište…

* Pripadate krugu dramskih autora sa ovih prostora koje je prepoznalo savremeno evropsko pozorište. Šta je po vašem osećaju ono što vaš dramski rukopis čini univerzalnim i svuda razumljivim?

– Pa, valjda par stvari koje se svuda razumeju. Nije seks i nasilje, toga ima puno… Valjda ono drugo između. Ne znam, humor koji je teško definisati, možda i sama dramatičnost konteksta u kom su nastali… Na kraju krajeva i sreća da se nešto pojavi u pravo vreme i na pravom mestu.

Iskreno i ne znam, a ono što sigurno znam je da kad se „Bure baruta” pojavilo u Beogradu, tekst je bio prihvaćen kao domaći i prestava je ponosno predstavljana napolju. Iako se tad zemlja već počela raspadati, još uvek je postojao neki zajednički kulturni duh. Kao duh koji hoda.

Jovan Ćirilov je tad maksimalno doprineo da se moj rad prestavi u svetu.

* Da li je moguće ponovo uspostaviti neki zajednički kulturni ili bar pozorišni prostor u regionu i kako vi vidite budućnost ovakve saradnje?

– Bilo bi glupo da ne bude tako. Ustvari glupo je što se uopšte raspao. Mi smo se u svakom pogledu razjedinili, da bi se sad opet morali sjediniti. Želimo iste stvari, bolju budućnost…

Razumemo se prilično, u svakom slučaju bolje nego recimo sa Fincima… Ja i dalje ne osećam da sam prešao u drugu državu kad pređem granicu između nas i vas… U svakom slučaju tržišta su mala i glupo je ne iskoristiti to.

Nina Popov (Intervju preuzet iz novosadskog „Dnevnika“)

FESTIVAL „BUCINI DANI“ (jun 2017)

Radoje Čupić – „Zlatno zrno“ za sjajnu glumačku bravuru za ulogu Vuka


TREĆI „NOVI TVRĐAVA TEATAR“ (jul 2016)

Odluka žirija trećeg „Novog Tvrđava teatra“ u sastavu Miroslav Miki Radonjić, Emina Elor i Igor Burić:
Najbolji glumac: Radoje Čupić


19. TEATARFEST „PETAR KOČIĆ“ U BANJALUCI (maj 2016)

Međunarodni žiri u sastavu: Nebojša Bradić, član, Duško Ljuština, član, Dževdet Tuzlić, član i Slađana Zrnić, predsednica Žirija, doneo je sledeće odluke:

Nagrada za NAJBOLJU PREDSTAVU U CELINI u kojoj do izražaja dolaze velika iskrenosti i talenat, dramaturške veštine, zavidan osećaj za stil i žanr, te glumačka igra celokupnog ansambla koji vlada modernim izrazom i ima jasnu društvenu svest o ulozi pozorišta u društvu.

Nagrada za najbolju scenografiju dodeljuje se Tadžiser Sevinć i Saši Senkoviću za veoma upečatljivo i funkcionalno rešenje scenskog prostora, te podršku scenskoj igri i kreativnim vizuelnim elementima.

Nagrada za najbolju režiju dodeljuje se Aleksandru Popovskom koji je znalački postavio komad i likove, te odlično pogodio transparentnu komiku „smeha iz groba“.

Nagrada za najbolji dramski tekst dodeljuje se Dejanu Dukovskom koji umetnički analizira modele društvenih oblika ponašanja, najdublje tragične teme i tajne ljudske duše, koja pati dok se smeje sebi i svetu.

Nagradu za najbolju predstavu dodelio je i Žiri Radio-televizije Republike Srpske.


SIGNIFICANT AND VIRTUOUS THEATRE PERFORMANCES

(Toward the ninth edition of the International Theater Festival SKUPIFESTIVAL held in Skopje from October 27 to November 1, 2015.)

At this year’s ninth edition of ITF SkupiFestival participating theaters were from eight different European countries and they have presented the same number of performances.
…
The play „The Walking Ghost” or “The Path of Prometheus” by Dejan Dukovski, directed by Aleksandar Popovski and produced by SNP Novi Sad was welcomed and followed with great curiosity and interest of the audience, which to the last place filled the venue „Frosina“ in Youth Cultural Center, Skopje. This interest was of course well founded by performing team led by the tandem Dukovski-Popovski and the actors from Novi Sad. This text and this performance are coming in response to current social and political situation in a broader context, if not with universal dimensions. Recourse here is focused on the role of the so-called „Little man“ in the given circumstances, i.e. survival in corrupt and criminalized system. A man named Alexander – Mara – alias Hamlet decides to rebel. But this revolt is not a Hamlet’s revolt against the eternal and the already anthological hesitation which prevents him to act, but the opposite. He or Mara takes justice into his own hands and together with his gun he goes on a quest of killing tyrants and bullies. „The Walking Ghost” is a theater within a theater, witnessed by the numerous lines and scenes, whose base is Shakespearean tragedy, although here it is transformed into a utopian melodrama. The plot begins with the conflict between Mara and banker who comes to confiscate his house. The alarm rings and so the dance of evil begins, which is realized in several scenes that are easily recognizable to the audience as subject of identification. After all, one can only imagine or guess how many of us at a given moment are fed up in the same way and are potential candidates for the character of Mara. The director Popovski emphasizes the theatralization of the action with the stage elements which are displaced by the actors themselves. (We should mention that the stage designer is Tadzhister Sevinc, Istanbul). The audience had the pleasure to enjoy the excellent acting performances of Nenad Pecinar in the leading role of Mara, then Dusan Jaksic, Igor Pavlovic, Radoje Cupic, Visnja Obradovic and others. We hope that „The Walking Ghost“ after the premiere in Novi Sad and tour in Skopje will have a long journey because the world we live in is so imperfect, malicious and evil … Indeed, „The Ghost“ has a lot of work in front of him.
…
The jury on the ninth edition of ITF Skupi Festival (Todor Kuzmanov, Rozi Kostani, Sulejman Rushiti) unanimously decided to declare the performance “The Walking Ghost” by the author Dejan Dukovski, directed by Aleksandar Popovski and produced by Serbian National Theater Novi Sad, a winner to the GRAND PRIX prize for best performance.

„The Walking Ghost“ was seen by the jury as a theatrical performance that features an actuality and commitment in representing the moral dilemmas of the man in the modern world. The play is directed meticulously and analytically, creating a solid theatrical structure based on the drama text, accompanied by acting is on high professional level.
…
Author of the text: Todor Kuzmanov – theater critic.

Duh koji donosi nadu

„Duh koji hoda“ Dejana Dukovskog je fragmentaran, višejezičan, autorefleksivan komad, porodična i društvena drama pobune u koju su utkani sastojci parodije, trilera, fantastike, apsurda. Tekst je utemeljen u filmskom i pozorišnom nasleđu – protagonista se direktno dovodi u vezu s likom iz filma „Taksista“, a radnja povremeno samosvesno odražava dešavanja iz Šekspirovog „Hamleta“, ističući preplitanja pozorišta i života, kao i Šekspirov pogled na svet kao pozornicu. Glasvni lik je Mara, finansijski skršen šekspirolog, u dugovima do guše, konkretna i metaforička figura smoždene kulture, odnosno kolosalne društvene nebrige za kulturne vrednosti. Ipak, on donosi nadu, imajući u vidu njegovo prometejstvo, beskompromisnu borbu za ispravljanje bolnih društvenih nepravdi.

Reditelj Aleksandar Popovski je tekst Dukovskog na scenu postavio u začudnom, stilizovanom, poetskom obličju. Uvedeni su elementi kabarea, songovi koji su doneli važne poetske dimenzije, pri čemu su stvorili važan kontrast prema brutalnosti dešavanja. A finalni song u predstavi obezbeđuje i hepi end, iako obojen ironijom, znatno upadljiviji nego u dramskom tekstu. U vezi sa time se može reći da je on donekle označio i značenjsku nadgradnju teksta, optimistički rediteljski komentar na Marove počinjene zločine.

Scena je uglavnom pusta, jednostavna i mobilna drvena građa se razmešta po potrebi. U različitim scenama ona stilizovano označava različite prostore, na primer porodični dom, kada predstavlja police, ili groblje, kada određuje mrtvačke sanduke (scenografija Tadžiser Sevinć i Saša Senković). Ovo funkcionalno scenografsko rešenje nas je podsetilo na raniju predstavu Popovskog, „Brod za lutke“ (SNG, Ljubljana, 2009). Likovi su preovlađujuće groteskni, imaju predimenzionirane mane. Kiril bankar je preterano grubi egzekutor sistema (Milorad Kapor), Pop je krajnje koristoljubiv i pragmatičan biznismen (Igor Pavlović), a Žozefina laka žena koja se tretira kao džukela, poslušna je i snishodljiva, objekat više nego subjekat delanja (Višnja Obradović). Radoje Čupić je posebno upečatljivo, dijabolično predstavio više likova, otelotvorenja sistemskog zla u različitim varijacijama. Likovi koje on igra su beskrupulozni, surovi predstavnici sistema, Kelner, Nikolaj, Mesar, Vuk, sa kojima se protagonista fizički direktno obračunava. Protagonistu Maru realističnije igra Nenad Pećinar, što je značenjski utemeljeno, imajući u vidu smisao lika, njegovu odlučnost u okruženju ravnodušnih, zaplašenih, umrtvljenih pojedinaca. I njegova Marija (Jovana Stipić) ima opipljivije ljudske dimenzije, otelotvorenje je ženskih principa ljubavi i osećajnosti, u svetu ogrubelom od divljačke borbe za opstanak…

Ana Tasić, Politika, 16. novembar 2016.

Pucanj u srce kojeg nema

Izvanredan novi komad Dukovskog, koji je Popovski besprekomo postavio, s inspirisanim ansamblom SNP bez slabog mesta: da je bolje, ne bi valjalo

Pozorišne sezone nam nekako počinju s Bitefom, ali ova je počela neki dan pre Bitefa, a bogme i mnogo bolje od velike većine onoga što smo gledali na njegovom glavnom programu… U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (u koprodukciji s Centrom za razvoj vizuelne kulture) praizveden je komad Duh koji hoda (ili Prometejev put) Dejana Dukovskog, a u režiji Aleksandra Popovskog.

Gle, gle, Džeger i Ričards makedonske drame i pozorišta, pa još ekskluzivno u našem sokaku? Šalu na stranu, više je puta dokazano da se njih dvojica sjajno razumeju, ili tačnije, da Popovski, kao malo ko, ima ključ za bezbedan ulaz u neretko zamršene svetove junaka Dejana Dukovskog, pisca kojem je kanda nekako dosadno da piše „konvencionalne“ pozorišne komade, a još dosadnije mu je da se bavi akademskim neoavangardisanjem ili, da ne čuje zlo, nekim „postdramskim“ kerefekama, nego umesto svega toga stvara začudne dramske melanže impulsivne i impresivne jezičke energije, ali ponekad i tako zakučasto strukturirane da se manje vešt – ili naprosto, manje upućen – reditelj u  njima lako izgubi, a onda u bespuće povede i celu predstavu…

Kako god, Duh koji hoda je – pomalo iznenađujuće, možda – jedan nešto „disciplinovaniji“ Dukovski od onog razbarušenog ludiste na kojeg smo navikli, to je komad s centralnom fabulativnom linijom koju dosledno prati, što bi se reklo „s glavom i repom“, ali ta je uslovno rečeno promena ostvarena unutar vrlo prepoznatljive poetike zaigranog Skopljanca koji je devedesetih u post-JU dramaturgiju uveo jedno novo, snažno, do danas zapravo retko i dragoceno samopoimanje balkanskog bureta baruta nekad i sad: dovoljno udaljeno i od autokolonizujućeg samoprezira „nedovoljno evropskog“ Balkana, ali i od autoegzotizujućeg samoobožavanja kodifikovane balkanske „drugosti“ shvaćene kao kvazikulturološki izgovor za svakovrsnu neodgovornost prema sebi i drugima.

Protagonista Duha koji hoda, Aleksandar zvan Mara, dramaturg je, čak šekspirolog, dakle bavi se „neprofitabilnim zanimanjem“, kako to lepo definiše njegov bankar, objašnjavajući mu da će – ništa lično, no hard feelings!- banka morati da mu oduzme kuću. Bankar je, megjutoa, i sam rascepljena ličnost, opslužuje sistem koji duboko prezire: prepoznajući u Mari buntovnika, daje mu pištolj kojim će ovaj – u hamletovskoj potrazi za Krivcem – posmicati redom razne negativce, sve više i više pozicionirane točkiće u mehanizmu sistemski organizovane pljačke koje je i sam žrtva, ali pri tome neće dospeti do srca Sistema niti do vrha Piramide: pitanje je, uostalom, je li to baš piramida i ima li Sistem centar ili srce, može li se on naprosto uništiti, ili je toliko apstraktan i sveobuhvatan da je i usled toga i neranjiv, nezavisan od sudbine izvršilaca…

Pitanje dovoljno obespokojavajuće, ali ima i gore: sve i da postigne željeno u „stvaranju boljeg sveta“ za svoje dete, šta će to značiti tom istom detetu, koje suštinski gubi oca? Na to nema dobrog odgovora, i to je Marina tragedija, mada će on dati sve od sebe da odbaci i to iskušenje.

Ovo je, dakako, samo strela koju sam hitnuo kroz okasni motiv komada, a oko njega se roji izvanredna galerija likova koji su zapravo njegovo sočno meso: oko Mare (pouzdani Nenad Pećinar) njegova je devastirana porodica, roditelji (Dušan Jakišić i Gordana Đurđević Dimić) koji žale za izgubljenim boljim i humanijim svetom, rezignirana žena (Jovana Stipić) koja ga voli i koja ga gubi, napuš(t)ena kćer (Danica Grubački, zapažen entry!) koja se večitom odrvenjenošću od gandže-smejalice brani od grubosti sveta, pogubljeni brat (Strahinja Bojović)… Na drugoj strani, tu su podzemni i nadzemni lupeži, akteri koruptivnog kartela – koji, sam po sebi, nije aberacija sistema nego sistem sam – i prateća im menažerija, od dežurne sponzoruše (besprekorno ugođeno seksi Višnja Obradović) pa do popa (Igor Pavlović), koji ni sam, kao ni institucija koju predstavlja, nije bolji od sponzoruše, samo je bolje zaštićen…

Popovski je – kako je i red za praizvedbu, a posle kako bude! – sledio komad bez osobitih intervencija, ali i činio sve što je potrebno da ovi izazovni likovi zažive: rezultat je snažna, moćna predstava koja od prvog do poslednjeg prizora „radi“ kao švajcarska vekerica, sa ansamblom u kojem nema slabog mesta. Ipak, noseći stub ove predstave je izvanredni Radoje Čupić, briljantan u ulozi nekolikih negativaca i u još nekim minijaturama, jednoj boljoj od druge; kako je samo divno gledati vanserijskog glumca u rukama reditelja koji i zna i ume!

I šta još? Svedena a funkcionalna scenografija s kojom se glumci gombaju na neopterećujući način, kostimi koji rade za predstavu a ne mimo nje, takođe i muzika… Duh koji hoda je duhovito, razigrano i suštinski ozbiljno pozorište kakvo voli gledalac kojem je dosta i „tradicionalističkog“ i „post-neo“etc, prenemaganja, ono koje nas se duboko tiče i koje na besprekornom i neupitnom „zanatu“ gradi i priziva, te na koncu bogme i stvori ono nešto što se zove visoka, snažna umetnička ekspresija, istinski teatarski doživljaj. A sve to na osnovu jednog od najboljih, te po mnogo čemu najzrelijeg teksta Dejana Dukovskog, tog ozbiljnog dramskog mislioca pod samozaštitnom maskom lucprdastog rokenrol anarhiste.

Teofil Pančić, Vreme, 1. oktobar 2015.

Fotografije: Miomir Polzović


Fotografije: Aleksandar Ramadanović