Концертно извођење поводом обележавања 100 година од смрти Исидора Бајића (1878-1915)

Либрето: Бранислав Нушић
Редакција: Александар Којић

Диригент: Александар Којић
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Режијска поставка: Катарина Матеовић Тасић
Инспицијенти: Дејан Теодоровић, Тања Цвијић, Јарослава Бенка Влчек
Сценограф: Саша Сенковић
Дизајн светла: Марко Радановић
Дисплеј: Иван Свирчевић

Премијера: 26. септембар 2015, сцена „Јован Ђорђевић“, 20.00

Представа траје један сат.

Рођен је у Кули 16. августа 1878. године. Гимназију је завршио у Новом Саду, где је већ као ђак помагао професору Јовану Грчићу у музичким пословима. У шестом разреду почео је да компонује, а у осмом је дириговао ученичким хором. По повратку из Будимпеште где је најпре студирао права, а затим Музичку академију, постао је редовни наставник појања и певања у Великој српској православној гимназији у Новом Саду (данас Гимназија „Јован Јовановић Змај“) и на том месту радио од 1901. до 1915. године. Учио је ђаке и свирању на виолини, клавиру и тамбури, формирао гудачки и тамбурашки оркестар, дириговао гимназијским хором и помагао даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима. Концерти које је приређивао, нарочито Светосавске беседе, превазилазили су ниво и оквир аматерских школских приредби.

Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је „Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији“ (1912). Основао је Музичку школу у Новом Саду 1909. године, после „Школе пјенија“ Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију таквог типа на тлу Војводине.

У скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тог времена (Бранково коло, Летопис Матице српске, Застава, Слога) објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије („Певање као педагошко средство и корист његова“, „Српска црквена, народна и играчка музика“, „Како треба чувати и неговати глас“, „Како треба учити музику у препарандији и богословији“, „Наше црквено појање“ и друге). Низ чланака о Савезу српских певачких друштава проузроковали су оштру јавну полемику са Петром Коњовићем. Покренуо је нотну едицију „Српска музичка библиотека“ и часопис „Српски музички лист“ (у историји српског издаваштва, хронолошки трећи музички часопис у Срба). Написао је и објавио два уџбеника: „Клавир и учење клавира“ (1901) и „Теорија правилног нотног певања“ (1904).

Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама за клавир, хорским делима, комадима с певањем и опери Кнез Иво од Семберије. Српско црквено појање упоређивао је са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова, у лето 1911. године. Обраћао се лично преосвећеном господину Лукијану Богдановићу, православном српском епископу будимском, у вези с предлогом за редиговање српског црквеног појања (1907).

У композиторском стваралаштву обухватио је жанрове који су могли да нађу примену у складу са музичким укусом и нивоом извођаштва свог времена: соло песме (циклус Песме љубави, Албум песама у духу српских народних песмама, Српске народне песме из Мокрањчевих руковети, Сељанчице, Јесен стиже дуњо моја); клавирске композиције (Албум композиција, За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу, Српска рапсодија); камерна дела (Песма без речи, Pizzicato polka, Романса); оркестарска дела (Магла пала, Елегија, Опроштајни поздрав Драги Ружицки); хорске композиције (Песма о песми, Ловачки збор, Божествена Литургија, Гусларева смрт, Из мога даковања, Из моје градине); комаде с певањем (Ђидо, Ракија, Мена, Дивљуша). Опера Кнез Иво од Семберије, хронолошки пета компонована, а друга изведена српска романтичарска опера са националним мотивима, према истоименој историјској драми Бранислава Нушића праизведбу је имала 6/19. јануара 1911. године у „Опери на булевару“ у Београду, под управом аутора. Дело је у Новом Саду премијерно изведено 29. јануара 1911, последња премијерна изведба била је 27. јуна 1996., поводом обележавања осамдесет пет година од првог извођења опере.

Исидор Бајић умро је у Новом Саду 15. септембра 1915. године. Имао је само 37 година.

КНЕЗ ИВО ОД СЕМБЕРИЈЕ

У богатом композиторском опусу Исидора Бајића (1878-1915), музичко-сценски жанрови заступљени су делима за позоришне комаде с певањем (Мена, Горски вијенац, Сеоска лола, Ракија, Дивљуша, Чучук Стана, Ускочкиња, Шаран, Пркос) и већим драмским подухватима, оперетама Жртва љубави и Седам гладних година, те једином опером Кнез Иво од Семберије.

Настала у првој деценији 20. века, Бајићева опера је хронолошки пета компонована, а друга по реду изведена српска опера. Пре ње, једино је опера На уранку Станислава Биничког доживела јавно извођење 1903. године.

Кнез Иво од Семберије рађен је према краткој, једночиној драми Бранислава Нушића, с трагичним завршетком, инспирисаној историјским ликом Ивана Кнежевића и истинитим догађајем који се збио у селу Попово, у Бијељинској нахији кнежевине Семберије 1806. године. Музичку драматургију пре свега карактерише супротстављање српског и турског табора и брижљива карактеризација главних ликова: кнеза Иве, његове мајке Боје и турског бега Кулина, уз значајну улогу хора као тумача драмске радње. У оперу су укључени национални музички елементи, црпљени из народне духовне и световне баштине – фрагменти Тебе појем, песма Еј, ко ти купи, коло Српкиња, игра Чочек. Ове нумере су уједно и њени најпопуларнији делови, често самостално извођени у различитим аранжманима.

Стилски, Бајићева опера осцилира између обогаћене концепције традиционалне опере са затвореним нумерама и скромно скициране музичке драме. Иако су очигледне стилске недоследности, дело је драгоцено и неопходна је карика у развоју српске опере. Музика је питка и слушљива, либрето актуелан, а извесне слабости у оркестрацији и хармонском језику, те неспретности у комбиновању оперских и елемената музичке драме су логичне јер за овако комплексно музичко-сценско дело Бајић није имао ни искуства, нити правог узора у српској оперској традицији. Кнез Иво о Семберије је први пут изведен у Београду, у “Oпери на Булевару“ Жарка Савића, 6/19. јануара 1911. године. Убрзо затим, тадашњи управник Српског народног позоришта Пера Добриновић, предао је управу Жарку Савићу, који је “тик пре тог догађаја приредио у Новом Саду неку оперну стаџону у којој је лицем на Богојављење 1911. изнео Бајићева Кнеза Иву од Семберије”. Била је то премијера Бајићеве једночинке у Новом Саду, на чијој је музичкој сцени опера Кнез Иво од Семберије шест пута постављана као премијера. Опера је доживела 45 извођења – 35 сценских и 10 концертних.

У време интензивног рада српске интелигенције на развијању пробуђене националне свести путем културе, у време све веће употребе фолклора као садржаја или инспирације за стварање нових уметничких дела, на прелазу из 19. у 20. век велики допринос на тлу Војводине и Србије дали су музичари, пре свега композитори. Име и делатност Исидора Бајића незаобилазни су у развоју музичке уметности, културе и образовања у Војводини и Новом Саду. Имамо моралну и професионалну обавезу да то чувамо и негујемо.

Данијела Кличковић

АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.

После ко зна колико пута поновљених упозорења на неоправдано занемаривање домаћег оперског стваралаштва, ствари се у овом погледу, како се чини, ипак крећу набоље.

Својеврсну потврду оваквог уверења пружила је и суботња премијера опере „Кнез Иво од Семберије“ Исидора Бајића на сцени Српског народног позоришта, којом је новосадска оперска кућа отворила нову сезону. Популарна Бајићева опера имала је до сада више веома успешних поставки на овдашњој сцени, (претходна је била 1996. године), а повод за ново премијерно извођење „Кнеза Иве“, овога пута у концертној верзији, било је обележавање стогодишњице од смрти њеног аутора.

Опера „Кнез Иво од Семберије“ заузима посебно место у нашој музичкој историји, као једно од најранијих оперских дела српских аутора, као што јој припада и истакнута позиција у укупном музичком опусу Исидора Бајића, који се уз соло-песме, клавирске композиције и камерну музику, више пута огледао у жанру сценске музике, као аутор песама за такозване „комаде са певањем“ и само једном пишући оперу, са израженом позноромантичарском склоношћу према традицији и фолклору, која је први пут извођена у Београду и у Новом Саду, јануара 1911. године. Написана на либрето Бранислава Нушића, инспирисана истинитим догађајем из времена Првог српског устанка, Бајићева опера носи све карактеристичне одлике ауторовог композиторског израза, доминантно опредељеног тежњом да својом музиком и укупним стваралаштвом допринесе утемељењу српског националног музичког стила. И аутор је свакако успео у таквим својим интенцијама, остваривши непретенциозно и у детаљима недоречено, али ипак занимљиво и заокружено оперско дело привлачне мелодике, које и данас веома успешно комуницира са слушаоцима, као што је то показала и ова премијера.

Суботња премијера „Кнеза Иве од Семберије“ окупила је у сали СНП велики број новосадских љубитеља музике, који су имали прилике да чују једну солидно припремљену, узорну интерпретацију овога нашег популарног оперског дела, којом се Новосадска опера на достојан начин прикључила обележавању стогодишњице од смрти великог и заслужног композитора. Већ од првих тактова увертире, која је под прецизним диригентским вођством Александра Којића зазвучала моћно и упечатљиво, у ефектно изграђеним смењивањима тонских амбијената и злослутним сучељавањима мотива српске духовне и народне музике и извијених оријенталних мелизама турског фоклора, остварена је сугестивна музичка атмосфера која је наговештавала потоњи трагички драмски заплет дела. Премда је овога пута, у концертном извођењу опере, разуме се, изостао битан елемент сценске радње, диригент и солисти у надахнутој сарадњи, заједно са члановима оркестра и хора пружили су присутним слушаоцима узбудљив уметнички доживљај, који је у први план ставио несумњиве и високе квалитете Бајићеве музике, у непрестаном лавирању од разигране једноставности мелодија песама и игара толико блиских фолклору да су и саме ушле у народну музичку традицију, до комплексних преплета оркестарских и хорских деоница, које као да су у појединим моментима наслућивале тонска сенчења и међуигре Бајићу савременог музичког импресионизма или потоња експресионистичка звучна истраживања Јосипа Славенског у његовој „Симфонији оријента“.

Пресудни допринос укупном успеху представе пружили су сјајни тумачи главних улога, пре свих одмерени, у сведеном вокалном изразу ипак врло убедљиви баритон Васа Стајкић у насловној улози кнеза Иве, који жртвује све што има да би спасао злосретно српско робље, као и тенор Александар Саша Петровић у ноншалантно и ефектно донетој роли окрутног Турчина Кулин-бега, као и мецосопран Марина Павловић Бараћ у изузетно успелом, дубоко проживљеном тумачењу мајке кнеза Иве, која жртвује и сопствени живот за спас заточениих Срба, својим наступом снажно акцентујући ову потресну музичку драму. У улози свештеника наступио је Горан Крнета, ролу турског гласника тумачио је Жељко Р. Андрић, у улози мујезина наступио је Александар Толимир.

Међу сарадницима у припреми представе треба поменути и диригенткињу Весну Кесић Крсмановић која је припремила хор, Катарину Матеовић Тасић која је осмислила режијску поставку, као и сценографа Сашу Сенковића.

Борислав Хложан