Режија: Радослав Миленковић
Адаптација: Барбара Хорват и Радослав Миленковић
Сценографија: Јурај Фабри
Костимографија: Јасна Бадњаревић
Избор музике: Радослав Миленковић
Сценски говор: Дејан Средојевић
Асистент режије: Јелена Антонијевић

Играју:

Г-дин Лазић: Радослав Миленковић
Г-ђа Лазић: Гордана Јошић
Дана: Јована Мишковић
Заре: Аљоша Ђидић
Ружица: Марија Меденица
Марковић: Александар Гајин
Сушић: Мирослав Фабри
Душко Поповић: Марко Савковић
Арсићка: Александра И. Плескоњић
Живановићка: Сања Микитишин
Спасићка: Лидија Стевановић
Јанковићка: Бојана Милановић Поповић
Петровићка: Јована Стипић Радошевић
Јелићка: Јелена Антонијевић
Сушићка: Горица Регодић
Ковалјевска: Љубица Ракић
Агент: Пеђа Марјановић
Софи, служавка код Лазића: Сања Ристић Крајнов
Јован, послужитељ: Димитрије Аранђеловић

Продуцент: Елизабета Фабри
Асистент сценографа: Надица Даниловaц
Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Тодор Савин

Премијера: 10. децембар 2010, сцена „Пера Добриновић”

Представа траје један сат и педесет минута с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

Рођен 1864. године у Београду, као Алкибијад Нуша. Своје цинцарско име посрбиће у двадесетој години. Права је студирао у Грацу, а завршио у Београду.

Ратовао је против Бугара (1885) и Турака (1912). Допао је пожаревачке тамнице 1887. године због песме Два раба, чија је сатирична оштрица била усмерена противу династије (а не стомачног затвора)! Осуђен је на две, а пуштен после годину дана. На робији је писао приче доцније окупљене у књигу Листићи и комедију Протекција.

Службовао је у Министарству иностраних послова, у конзулатима Србије у Битољу (тамо се оженио), Серезу, Солуну, Скопљу и Приштини. На самом прагу XX века, из дипломатске службе прелази у просветну. Постаје секретар Министарства просвете. У бурној каријери, у којој је више пута бивао пензионисан и поново активиран, бавио се и новинарством, уређивао Преодницу, Звезду, као и неколико хумористичких листова. Указом је постављан за начелника Уметничког одељења Министарства просвете и библиотекара Народне скупштине (када већ није био биран за посланика)!

Ипак, најкреативнији део свог живота дао је позоришту: био је драматург и управник у театрима Београда, Новог Сада, Скопља и Сарајева. Редовни члан Српске академије наука постао је 1933, а годину дана доцније и председник Удружења југословенских драмских писаца.

Прву комедију Народни посланик написао је у деветнаестој години и јавно је прочитао у кући гласовите песничке породице Илића.

Највећи српски комедиограф после Јована Стерије Поповића неговао је све облике драмске књижевности: писао је драме са темама из националне историје Кнез Иво од Семберије (1902) и Хаџи Лоја (1908), трагедију Наход (1923), драмске комаде Тако је морало бити (1900), Пучина (1902), Свет (1906), Велика недеља (1920)…

Ипак, данас је најпознатији по комедијама Протекција (1889), Пут око света (1910), Госпођа министарка (1931), Мистер Долар (1932), Београд некад и сад (1938), Ожалошћена породица (1934), Ујеж (1935), Др (1936), Покојник (1937)…

Писао је и хумореске, фељтоне, приповетке, романе, путописе, књиге за децу (Хајдуци, 1934), као и дела аутобиографског и мемоарског карактера.

Умро је у родном Београду, почетком 1938. године.

РАДОСЛАВ МИЛЕНКОВИЋ

Рођен 1958. у Новом Саду.
Летња школа пантомиме код Ладислава Фиалке (Дубровник, 1978)
Летња школа сценског покрета Жака Лекока (Париз, 1979)
1980. дипломирао глуму на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Бранка Плеше
1990. дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Дејана Мијача
1982. са Сретеном Мокровићем основао у Загребу Театар ММ
1984 – 1987. члан глумачког ансамбла Театра &ТД. у Загребу
1987. до 2005. члан глумачког ансамбла Југословенског драмског позоришта у Београду
Од 2005. редитељ у Српском народном позоришту у Новом Саду
1989 – 1993. бавио се педагошким радом на Академији уметности у Новом Саду (предмети: глума, дикција)
1995 – 1996. директор Драме Српског народног позоришта у Новом Саду
2006 – 2007. уметнички саветник Народног позоришта „Тоша Јовановић” у Зрењанину
Од 2009. бави се педагошким радом на Високој школи драмских уметности у Капошвару (Мађарска)
Од 2010. уметнички саветник Установе културе „Вук Караџић“ у Београду
У позориштима Србије, Мађарске, Шведске, Хрватске и Македоније  режирао драме Славомира Мрожека, Павела Кохоута, Петера Вајса, Мјуреја Шизгала, Самјуела Бекета, Марше Норман, Рожеа Витрака, Алфреда Жарија, Аугуста Стриндберга, А. Н. Островског, Максима Горког, Људмиле Разумовске, Николаја Кољаде, Људмиле Петрушевске, Едена фон Хорвата, Мартина Мекдоне, Франца Ксавера Креца, Владимира Набокова, Жан-Пола Сартра, Албера Камија, Александра Галина, Ежена Јонеска, Олега Богајева, Марине Кар, Шарлоте Џонс, Мајкла Фрејна, Ж. Б. П. Молијера, Питера Шефера, Едварда Бонда, Јануша Гловацког, Волтера, А.П. Чехова, Михаила Булгакова, Федерика Гарсије Лорке, Виљема Шекспира, Марина Држића, Александра Поповића, Горана Стефановског, Небојше Ромчевића, Милоша Кречковића, Радоја Домановића, Матије Бећковића…
Љубин и Ђорђев син.
Арсенијев и Наталијин отац.


„Сваку узвишену идеју увек прати и њено изопачење. Комедија се увек бави тим изопачењем. У земљи Србији, где је тако нагао и вртоглав скок из обојака у смокинг и тако кратка дистанца од чучавца до јавне говорнице на коју се пењу такозвани јавни радници, комедија не може избећи трагичну страну смешног као ни комичну страну трагичног. Представа УЈЕЖ, трага за таквим амалгамом, на каквом, уосталом, почива сваки пажње вредан уметнички наум.”

Р. Миленковић