Копродукција СНП-а и Агенције „БЕБА 021″

Режија: Беба Балашевић

Сценографија: Мира Јовановић

Костимографија: Оливера Балашевић

Дизајн светла: Марко Радановић

Играју:

Јована Балашевић као госпођа Смит
Душан Мајкић као господин Смит
Тања Пјевац као госпођа Мартин
Никола Илић као господин Мартин
Петар Јовановић као Ватрогасац
Соња Бишевац као Мери

Премијера: сцена „Пера Добриновић“, 10. децембар 2009.

Представа траје: један сат и петнаест минута.

Ћелава певачица је једини мој комад који је критика сматрала чисто комичним. Међутим, и ту ми се чинило да је комично израз чудноватог. А чудновато, по мени, може изронити из најбезбојнијег, из прозе једноличних дана само ако кренем за њим све до иза граница видљивог.

Осетити апсурдност свакодневице, апсурдност језика, осетити њихову невероватност, то значи да смо је превазишли; а да бисмо је превазишли треба потпуно у њу уронити. Комично је чудноватност у чистом стању: ништа вас јаче не може изненадити од баналности. И ето вам надреалног света на дохвату руке, у ћаскањима свакодневним.

П. С. Идеју за Ћелаву певачицу Јонеско је добио када је, одлучивши да научи енглески, 1948, са грамофонске плоче (лингафона) чуо бесмислене, баналне фразе које размењују жена и мушкарац: о времену, о томе где живе, колико деце имају… У једном тренутку запањено је констатовао: они су, мора бити, муж и жена!

Отуђеност, одсуство комуникације, испражњеност језика, баналност… Остало је историја (књижевности и позоришта).

Ежен Јонеско


Ежен Јонеско о страху од смрти

… што моји комади покушавају да изразе најдубље, јесте жеља – страх од смрти, то је жеља за бесмртношћу.
(Интервју с Бранком Богавац)

Одувек ме је смрт опседала. Од своје четврте године, откада сам сазнао да ћу умрети, страва ме више није напуштала. То је било као да сам одједном схватио да се ништа не може учинити да би се она избегла (…); ја пишем и зато да бих разгласио свој страх од умирања, своје понижење што морам да умрем.
(Из Дневника у мрвицама)

„Зашто се бојиш смрти?, пита ме Б, то је проблем појединца, и ситничарски.“ А тако и јесте, човек је ситничар: проблем смрти је људски проблем. Крава не мисли на смрт. Крава није ситничарка.
(Садашњост прошла. Прошлост садашња)

Беба Балашевић
Завршила компаративну књижевност и филмску и позоришну режију у свом родном граду, Новом Саду.

Представа Чекајући Годоа, коју је радила као студент треће године, доживела је десетине извођења у Српском народном позоришту, на гостовањима у војвођанским позориштима и на хинтер бини београдског Сава центра.

Као помоћник режије радила је на редитељском дебију свог оца Као рани мраз, дугометражној играној балади коју очекује премијера.

Ћелава певачица Ежена Јонеска њена је прва професионална представа.

Речи редитељке…

Речи су… Па, сад… Треба бити опрезан с њима. Лако нас поведу у разговор који маскира праве теме и предајемо се томе без пуно опирања. Тако је изгледа лакше. Вечерали смо чорбу, рибу, кромпир са сланином… А зидови пуцају, бракови престају, везе се загуше одлуком да прећутимо праву ствар. Сто година ове зиме од рођења човека коме је то засметало и који се речима служио духовито и лако у жељи да нас подсети управо на њих…

Смешни смо себи кад нас видимо механизоване, још смешнији када приметимо квар у том механизму.

Да ли разговарамо једни с другима, или једни против других?

Проћи ће још сто, и још сто и још пуно пута сто година, и ми ћемо се још свађати, и још смејати и још пуно пута ућутати, а ћелава певачица ће се и даље чешљати на исти начин…


Мира Траиловић о Јонеску и његовом театру

Револуционар у позоришту. Човек који је у позориште ушао с идејом разбијања свих владајућих норми, с идејом која вуче корене од Фејдоа и Стриндберга… Та идеја, међутим, тек је код Јонеска до краја формулисана.

Његов пут, веома интересантно, у тој мери се идејно реакционарно развио, тако да је Јонеско данас најантиреволуционарнија снага савременог позоришта.
(Интервју Бори Кривокапићу)