bog-masakra

БОГ МАСАКРА

(Le Dieu du Carnage)
Јасмина Реза

комедија

Режиja: Петар Јовановић

Подела:
Тања Пјевац
Огњен Петковић
Бојана Тушуп
Страхиња Бојовић

Плус театар


„Бог масакра” Плус театра на репертоару Позоришта младих

bog-masakra-fotoЈасмина Реза је свакако направила добар посао пишући драму “Бог масакра” (2006), која је од недавно и на репертоару Позоришта младих у Новом Саду (копродукција са Плус театром).

Прецизније, реч је о комедији, у Француској омиљеном и добро утабаном жанру, што је списатељици могло само да отежа задатак. Ипак, остварила је двоструку победу. Задовољна је била и критика и публика, комад је преведен на енглески, на ком је чак доживео и једну “холивудску” екранизацију.

“Бог масакра” је комедија ситуације. Два пара се као родитељи сусрећу да би поразговарали о суштински безазленом инциденту који се догодио међу њиховом децом, да би, како разговор одмиче, њихов однос постајао све дубиознији, до потпуног враћања на почетак и тучу, која се сада појављује на видику међу њима. За један део заплета кључан је отац “насилника”, Ален, адвокат у сред скандала са једним од лекова фармацеутске компаније коју заступа. Због тога му телефон нон-стоп звони и људе око њега доводи до лудила. Други део сцене резервисан је за мајку “жртве”, Веронику, која је агилни борац за људска права и достојанство, и управо пише књигу о покољу у Дарфуру…

Ни Аленова жена Анета, ни Вероникин муж Мишел нису цвећке. Иако као оно што се зове обични и нормални људи испочетка играју другоразредну улогу у спектакуларном окршају незаинтересованог оца и презаинтересоване мајке, и њихови ће се живци истањити, па ће показати своје право домаћинско наличје.
Сада већ може бити јасно да је Јасмина Реза пажњу свом драмском делу прибавила бриљантно слажући нивое и слојеве који се протежу од свакодневице до високе политике. Све тече природно и неусиљено, од избора ликова, преко односа међу њима, до ситуације у коју ће запасти. Бити дете, супружник, родитељ, мање или више успешан члан друштва, средити стан или кућу, није исто што и средити живот, читав свет. У “Богу масакра”, то је повезано са целим цивилизацијским ходом којем се љуштура може променити, угладити, али изнутра је увек реч о истој врсти накарадног дивљаштва, нелагоде у коју нас доводе базични инстикти или просуђивања.

Без пуно комичког претеривања или давања значаја конктексту очигледно универзалне актуелности, редитељ Петар Јовановић и глумци Бојана Тушуп (Вероника), Страхиња Бојовић (Мишел), Тања Пјевац (Анета), Огњен Петковић (Ален) су у Позоришту младих успешно поставили комад на сцену. Суздржано и ненаметљиво освајајући сцену као ликови, у позитивне домете се може сврстати и успела градација сценске динамике, што је, како комад одмиче и одлаже свој неочекивани расплет, један од његових највећих захтева. Као таква, представа “Бог масакра” у Позоришту младих држи пажњу и сигурно је да нуди добру и квалитетну забаву свакоме ко би из брачне и родитељске визуре да протресе горуће теме нашег времена.

Игор Бурић, Дневник, 01.02.2015.

Ноћ позоришта: Новосађани премијерно уз „Бога масакра“

Манифестација Ноћ позоришта обележена је у многим градовима Србије бројним изложбама, тематским вечерима, панелима и извођењима представа, које су славиле Драму и Талијине храмове. У Новом Саду је, између осталог, синоћ била премијерно одржана представа „Бог масакра“ на Малој сцени Позоришта младих, у копродукцији Плус театра и Позоришта младих, која тематизује бројне актуелне проблеме и изазове са којима се сусрећу млади и средовечни брачни парови данашњице.
Наиме, рађена по тексту једне од најпревођенијих глумица и француских драматуршкиња,Јасмине Реза, представа „Бог масакра“ на сцени представља четири лица, односно два брачна пара који су се саставили како би расправили инцидент који се десио између њихових десетогодишњих синова. Цивилизовани, урбани, европских манира и начела, парови одлучују да у складу са својим ставовима изгладе односе између два дечака. Разговор им је високо позициониран, разуман и свака страна је свесна свог, али и проблема друге стране, али, како то и бива, на жалост, радња скреће у неочекиваном правцу.
Четверац на сцени: Тања Пјевац, Огњен Петковић, Бојана Тушуп и Страхиња Бојовић, вешто вођени редитељем Петром Јовановићем успели су својом директном и отвореном изведбом без претераног шмирања да дочарају сву храброст и прецизност Резијеве да се у текстуалном и драмском смислу ухвати у коштац са проблемима сваког савременог друштва, у којима је у фокусу мала заједница каква је породица. Спиритус мовенс Плус Театра, глумац Страхиња Бојовић, објашњава за „Свет“, шта га је понукало да се упусти у ову сурово-комичну ситуациону драму: „Трагајући за текстом који би Плус театар поставио, у разговору са нашим знаменитим театрологом, а од недавна и директором Стеријиног позорја, Микијем Радоњићем, дошли смо до закључка да је драма Јасмине Резе толико актуелна и ангажована у овом времену транзиције и разобличавања свих образовно-педагошких и породичних вредности, да се нисмо пуно двоумили и размишљали о томе да ли бисмо требали и у драмском кључу да покушамо да актуализујемо ову проблематику. Знате, и моја супруга Ружица је глимца као и ја, а и обоје смо родитељи тзв. нове генерације. Такође, и сама ауторка Реза је глумица, што нам је у многоме помогло приликом рада и поставке саме представе, као и чињеница да смо и родитељи, због чега је неке од нас ова представа и лично дотакла јер су то те ситуације које сналазе савремене породице“,отворен је Бојовић.

Представа је од синоћ, на редовном репертоару Позоришта младих, где је сви заинтересовани и могу погледати.

Теодора Ж. Јанковић, 16.11.2014, www.svet.rs


Ђаво је у свакоме: Бог масакра – наказност савремене малограђанштине

У Новом Саду је прошлог месеца одиграна премијерно представа „Бог масакра“, француске списатељице Јасмине Резе. Представа је имала толики успех да ју је на Бродвеју изводио легендарни и нажалост сада већ покојни Џејмс Галдолфини, а 2011. је Роман Полански направио филмску верзију базирану, такође, у Њујорку, под простим и скраћеним називом „Масакр“ (Carnage), са Џоди Фостер, Кристофом Валцом и Кејт Винслет у главим улогама. „Бог масакра“ није никаква представа о покољима, упркос сугестивном и провокативном називу који изазива језиве слике. То је, наиме, једна метафора коју пред крај представе изговара један од ликова, а односи се на све зло у људима које испливава у ратовима, у свађама, због сујета и жеље за доминацијом. Радња представе одиграва се у једном париском стану, у породици више средње класе, када један брачни пар долази у госте код њима непознатог брачног пара да би се извинили за тучу њихових синова у којима је син „домаћег брачног пара“ извукао дебљи крај са лошим последицама по број својих зуба. Све креће као пристојан сусрет пристиојних људи из пристојне земље, али лагано ескалира корак по корак, сублимирајући се у зло које излази из свих нас када га призивамо. Необичне, духовите реплике и константне промене „алијанси“ и савезништава између четири лика чине да је радња динамична и интелигентна. Разговарамо са Страхињом Бојовићем, једним од главних глумаца, на чију је иницијативу представа и постављена.

Како сте дошли на идеју да поставите представу „Бог масакра“ на српском на сцену Позоришта младих?

– Идеја да се представа постави потекла је, као и увек у „Плус Театру“, од мене, али онај тежи део одабира самог комада потекао је од Мирослава Микија Радоњића садашњег директора Стеријиног позорја.

Колико је за тебе тешко представити локалну верзију ове драме? Колико је уопште тешко локализовати драму која је, заправо, универзална, и може се дешавати било где?

– Прва идеја да се комад адаптира и у потпуности локализује на сву срећу није била могућа због заштите ауторског дела од таквих промена. Касније смо схватили да је то заправо непотребно из простог разлога што је друштвени систем о којем говоримо у представи укорењен у западном друштву, док смо ми прилично далеко од тога, али је и код нас препознатљив – као мало упозорење.

Колико су на тебе утицале филмска верзија, Carnage Романа Поланског и бродвејска верзија са Џејмсом Гандолфинијем?

– Сва срећа – не много. Тежи део био је одвојити се од утиска који нам је филм створио, а затим кренути из почетка и од себе. Бродвејска верзија је, бар мени, била као нека референтна тачка на основу које сам могао да проверавам наш процес рада и поступке у представи.

Представа потцртава вишеструке промене расположења и микроиздајства и пренадуване сујете које карактеришу данашњу цивилизацију. Колико мислиш да ће се публика „продрмати“ овим игроказом?

– Одговор на ово питање дајем после премијера којој сте и ви пристуствовали и били сведоци реакција публике које су, морам да кажем, прилично изненадиле читаву екипу. Нисмо очекивали да ће се публика толико препознати и на тај начин реаговати на дешавања на сцени. Овај комад може бити драма, може бити комедија, а играње на тој жици је заправо оно што овај комад тражи. Врло смо задовољни резултатом.

Многи се жале на „досадну сцену“ у Србији, али мало ко доводи свеже и актуелне представе. Колико је тешко организовати један овакав узбудљив нови комад на сцени Србије?

– У Србији постоје, још увек, одређени услови за људе који желе да раде. Међутим, и даље не постоји озбиљна посвећеност и праћење квалитета рада, а сходно томе и подршка истом. Доста ствари се ради стихијски, без плана и посвећености. Претходни успех нечијег рада нема готово никаквог утицаја на даљи след догађаја и подршку. Сходно томе врло је тешко сваки пут почињати изнова, доказивати да умете нешто да урадите и на крају се све сведе на срећу или на оно бити у право време на правом месту. Можда грешим, а ако не грешим доказ за то биће даља брига за ову представу, не само нас, него и читавог система без којег, признајем, тешко можемо даље.

Са Тањом Пјевац си успешно сарађивао више пута, а посебно је бриљантан био комад „Вече са Тинијем“ где је она одиграла „мали милион“ различитих ликова. Како је настала глумачка постава за „Бога масакра“?

– Да, Тања је одлична глумица без сталног ангажмана, као и Бојана Тушуп, Огњен Петковић и редитељ Петар Јовановић. Врло је изазовно радити са оваквом екипом посвећеника неухлебљених у систем. Имају већу жељу за радом. Иако смо Тања, Бојана и ја са исте класе, ова подела није, као што уме да буде обичај, настала као резултат пријатељства и услуге, већ управо у циљу што боље дефинисаних ликова. Не видим друге глумце осим њих у овој подели, а Петар Јовановић, са којим нисам имао прилике пре да радим, је одушевио екипу својим радом, духовитошћу и односом према овој представи. Мислим да је одушевио и публику, а надам се да ћемо и неки следећи пројекат радити заједно.

Шта планираш да урадиш са овом представом? Какав ће њен живот бити даље, са гостовањима, фестивалима?

– Планова је пуно, могућности су ограничене. Пре свега се надам добром односу Позоришта младих према представи, а такође планирамо гостовања и учешћа на фестивалима, али за то су потребна одређена финасијска средства. Стање у култури не иде у прилог онима који се њом баве, али сам сигуран да ће се појавити неко ко ће препознати квалитет и за, заиста, минимална улагања обезбедити да овај квалитетан догађај шири позитиван утисак о нама и ван Новог Сада. Поднели смо конкурсну пријаву за извођење ове представе у Српском културном центру у Паризу 2015. године и мислим да би, уколико нам се средства одобре, то било репрезентативно и на обострану корист и задовољство.

Summa summarum: можда је наша цивилизација дошла до многих висина у технологији, манирима и организацији друштва, али једно остаје исто: насиље је урођено свима нама, и били ми у грађанском рату у Африци или у добростојећем предграђу Париза, повремено Ђаво тријумфално почне да труби из нас, и зло се помаља уз фанфаре и наше перверзно самозадовољство. Желимо да будемо добри, али уживамо у насиљу. Уживамо у насиљу, али у суштини, јесмо добри. Људска бића су вечита загонетка и вечити колоплет добра и зла, вазда занимљива.

П.С. Утисак са премијере: боље је и од Поланског и од било ког извођења које смо видели. Незаинтересованост, пасивна агресивност, кучкастост и шоњава помирљивост сваког од четири лика, респективно, достигла је врхунац у изведби четворо поменутих глумаца!

Жикица Милошевић