dan-kada-smo-se-sreli-header

ПОДЕЛАО АУТОРУО РЕДИТЕЉУО ПРЕДСТАВИКРИТИКАФОТОВИДЕО
Божидар Кнежевић
ДАН КАДА СМО СЕ СРЕЛИ

(The Day We Met Each Other)


Режија и сценографија: Предраг Штрбац


Играју:

Есе
Соња Дамјановић

Еме
Милан Лазић

Глас
Агота Виткаи Кучера


Костим: Мирјана Стојановић Маурич
Композитор: Александар Бахун
Вокални сарадник: Агота Виткаи Кучера
Кореографски сарадник: Саша Крга
Дизајн светла: Марко Радановић
Дизајн тона: Душан Јовановић
Ликовни сарадник: Милош Вујановић
Фото, видео и адвертајзинг: Дејан Чавић


Хвала: Aтили Розмарингу, Драгану Ћулуму, Сузани Адеми, Наташи Тошовић Котарски, Владимиру Ћуковићу, Александру Саши Милосављевићу.

Копродукција: Српско народно позориште, Нови Сад / Лауреат, Нови Сад
Спонзор: ОТП Банка Србија

Премијера: 29. јануар 2015, Камерна сцена

Представа траје шездесет и две минуте.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

www.facebook.com/dankadasmosesreli

koprodukcija

БОЖИДАР КНЕЖЕВИЋ – бави се литературом и медијима.

b-knezevicАутор је драма: Порно (Српско народно позориште – Нови Сад, Битеф театар – Београд), Човек звани Че (Позориште младих – Нови Сад), Дан када смо се срели и адаптације драме Луиђија Пирандела Шест лица тражи писца (Српско народно позориште – Нови Сад, Југословенско драмско позориште – Београд, Народно позориште – Београд). Радио као драматург на пројекту Аутобиографија (Српско народно позориште – Нови Сад).

Написао је сценарио за мини тв серију Дупли Добрица&Доктор Делта. Учествовао је као косценариста у реализацији анимираног СФ филма Махнити, а по његовом сценарију рађен је стрип Порно (едиција 2uplodnocomics).

Косценариста је мултимедијалних фестивала „Play porno“ и „Big Serbian Mother“ у Битеф театру у Београду, аутор сценарија за перформанс на отварању 40. Битефа у Београду под називом Ако видиш Цезара – убиј га! и сценарија и режије за мултимедијалне перформансе Колебање линеарности у осам цртежа – La linea, Реч, последице, Скремблована Алиса, Hapy slave’s design (фестивал EXIT, MTV) као и сценарија свечаног отварања фестивала EXIT 2013.

Режисер и сценарист анимираног филма Alea iacta est (Коцка је бачена).

Има више од 70 књижевних награда (награда на конкурсу за радио драму Радио телевизије Војводина за радио драму Запалите Холивуд, више награда за кратку причу и поезију, Награда Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст за 2015. годину за дело Илустрована енциклопедија нестајања, итд)

Уметнички директор мултимедијалне уметничке трупе „Дупло дно“ и продуцентске куће „Инсомниа филм“. Живи у Новом Саду.

ПРЕДРАГ ШТРБАЦ

Predrag-Strbac1Дипломирао позоришну и радио-режију на Факултету драмских уметности у Београду.
Режирао више од четрдесет драмских представа по текстовима А. П. Чехова, В. Шекспира, Т. Вилијамса, Б. Србљановић, Б. Нушића, Н. Кољаде, Х. Ибзена, М. вон Мајенбурга, А. Н. Островског, Е. Волша, Д. Дуковског…

ИЗБОР ИЗ ДОСАДАШЊИХ РЕЖИЈА

ПИСМО ДИКТАТОРУ! Ф. Арабала – БИТЕФ театар, Београд, 1998.
КОКОШКА Н. Кољаде – НП Републике Српске, Бања Лука, 2001.
ТРАМВАЈ ЗВАНИ ЖЕЉА Т. Вилијамса – НП Републике Српске, Бања Лука, 2002.
ДИСКО СВИЊЕ Енде Волша – Српско народно позориште, Нови Сад, 2003.
РОМЕО И ЈУЛИЈА В. Шекспира – Српско народно позориште, Нови Сад, 2005.
РУЖНИ А. Гловацки по Х. К. Андерсеновом Ружном пачету – БЕЛЕФ 06/Мало позориште ‘Душко Радовић’, 2006.
ИВАНОВ А. П. Чехова – Српско народно позориште, Нови Сад, 2007.
ХАРМАН Маријуса фон Мајенбурга – Атеље 212, Београд, 2009.
НОРА Х. Ибзен – Народно позориште, Сомбор, 2010.
БАРБЕЛО Б. Србљановић – Српско народно позориште, Нови Сад, 2010.
ПРЕСРЕЋНИ ЉУДИ Ауторски пројекат – Српско народно позориште, Нови Сад, 2012.
ВИШЊИК А. П. Чехова – Театар Луцерн, Швајцарска, 2013.


Дан када смо се срели је, у свом основном значењу, „реална позоришна фантазија“ о сусрету са самим собом. Тај сусрет је, истовремено, и врло конкретан, јер је стилизација и интерпретација конкретних сусрета људи који чине овај пројекат, али и архетипски, јер је и креација настала из апстраховања сусрета као појма и категорије. (Али, без обзира да ли се бави личним или архетипским, Дан када смо се срели користи исти митско-магијски код у сценском формулисању свих својих сусрета, а управо му тај код „обезбеђује“ још један велики сусрет – са суштином уметничког израза.)

Дакле, и конкретан човек и људи. То није парадокс – парадокс је то што је човек шири појам од човечанства. А овим приступом тај парадокс је заобиђен.

Дан када смо се срели се, осим тог базног сусрета са самим собом, бави и осталим сусретима – са другим људима, са сваком појавом (конкретном или „апстрактном“), са сваким „ентитетом“ и сваким искуством за које постоји реч у речнику. Чак је и сама сценска конкретизација Дана када смо се срели неки облик мета-сусрета између (најмање) две уметности – Дан када смо се срели је синкретична форма изражавања у којој се срећу (и на специфичан начин постају једно) елементи глуме (драмског театра) и плеса (односно „кореографског“ покрета). И музике и светла, наравно. Да не буде забуне – Дан када смо се срели није мјузикл и није корео драма. А јесте нови облик сценског израза. И јесте позориште. Ново, високоестетизовано – али не и херметично. Прављено је за публику. За сусрет са публиком.


РЕЧНИК И ГРАМАТИКА ТЕЛА

Дан када смо се срели користи неку врсту сликовног писма које своје речи и синтагме исписује (слика) покретом – читаво тело постаје говорни апарат који без звука (сем звука тела – уздаха, кашља, крика и сл.) формулише врло конкретне појмове и групе појмова.

Граматика овог језика је посредна и функционише преко асоцијативне и ситуационе логике: појмове који су углавном у номинативу или инфинитиву, контекст веома лако смешта у род, број и падеж.

Сценски језик Дана када смо се срели је комуникацијски код, али пошто је у његовом стварању естетски критеријум био пресудан, он је, иако јесте информативан, заправо потпуно лишен информативне баналности – и потпуно је поезија.


Сол
Ја сам ОнајКојиПрелазиСвеГранице.
Ти си ОнаКојаДоносиСветлостИСлободу.
Или је обрнуто.
Знам да сам ту.
Одувек.
Баш као и Ти.
У ДануКадаСмоСеСрели.
Који је Сад и Увек.
Који је Трен и Вечност.
Ја сам Тебе нашао.
Сада, нађи Ти мене.

Луна
Ја сам ОнаКојаПрелазиСвеГранице.
Ти си ОнајКојиДоносиСветлостИСлободу.
Или је обрнуто.
Знам да сам ту.
Одувек.
Баш као и Ти.
У НоћиКадаСмоСеСрели.
Која је Сад и Увек.
Која је Трен и Вечност.
Ја сам Тебе нашла.
Сада, нађи Ти мене.

Архетипска фантазија реалности

Постављена као „реална позоришна фантазија о сусрету са самим собом“, представа Дан када смо се срели Божидара Кнежевића, у режији Предрага Штрпца, позоришни је пројекат у чијем настајању учествује више стваралаца из неколико уметничких области: глуме, игре, музике, покрета, текста, режије, гласа, који су у једном дужем периоду, на асоцијативном плану трагали за могућим одговорима на вечиту запитаност о смрти, пријатељству, љубави, срећи, злу, о космосу у нама и нама у космосу, користећи све видове уметничког изражавања.
Овај театарски експеримент као вид синкретичког, интерактивног прожимања више уметничких израза није новина, али ипак представља инвентивно и успешно превазилажење клишеа у позоришном изразу.
Дан када смо се срели је (како ауторска екипа истиче) сусрет са самим собом, помножен са „XY фактором“ индивидуалних психолошких суочавања са сопственом душом. Људи који су радили на пројекту (Милан Лазић – балетски играч, Соња Дамјановић – глумица, Саша Крга – кореграф, Агота Виткаи Кучера – глас, Александар Бахун – композитор…) створили су представу са наглашеним, архетипским испољавањем човековог бића.
Користећи вишеслојне комуникацијске кодове, почев од гестуалних, визелно-симболичних и говорних, чију уметничку надградњу чине музички и плесно-експресивни слојеви једне или више апстрактних ситуација, представа Дан када смо се срели манифестује лепоту поетске мисли и деликатно филозофско промишљање егзистенције, задирући у најтајновитије сегменте људске психе.
Глумица (Соња Дамјановић), плесач (Милан Лазић) и објекат-костим (креација Мирјане Стојанович Маурич) чине сценски троугао у којем се одвија дијалог (монолог) ентитета Есе и ентитета Еме о неутољивој човековој чежњи за испуњеношћу сопства и превладавањем страха од самоће.
Музичка матрица (експлицитни кардиограм емотивних стања) композитора Бахуна, следи изражајни распон поменутих ентитета, од лирско-меланхоличних до драмско-експресивних манифестација њихових расположења. Тако комуникацијска нит нараста од момента почетка представе не само између Есеа и Емеа, него и између њих и публике.
У овој представи имагинарног простора, метафоричне игре речи, геста и симбола, која преиспитује, између осталог, и феномен времена, ништа се не дешава и дешава се све.
Тотал представа не лишава се ни ликовних симбола гестуалног говора штампаних у програмској књижици (које је осмислио ликовни сарадник Милош Вујановић).
У стварању уметничке истине сви учесници на пројекту, пре свега писац Божидар Кнежевић, редитељ Предраг Штрбац, а затим и протагонисти, првак Балета СНП-а Милан Лазић и глумица Соња Дамјановић, успешно су испреплитали своје енергетске потенцијале створивши необично дело, којем место јесте у театру, али које и након последње сцене и аплауза остаје негде дубоко у посматрачу, призивајући личне асоцијације.
Необично, интригантно и надасве подстицајно.

Снежана Субић, поводом премијере (29. јануара 2015)


Дан када смо се срели као фантазија

Позоришна фантазија, настала као јединствен пројекат, односно копродукцијски спој Српског народног позоришта и агенције „Лауреат“ из Новог Сада, почива на више конкретних прича, што их двоје уметника (Соња Дамјановић, глумица и Милан Лазић, првак Балета) причају/плешу/показују емоције и богатство поетских слика (аутор текста Божидар Кнежевић) сценским говором, изразом, маштовитим гестовима, уједначеним покретом. У таквој представи, двојезичног наслова Дан када смо се срели / The Day We Met Each Other (режија Предраг Штрбац), где равноправно функционишу сви елементи сценске радње и театра покрета, аудио-визуелних појава (музику компоновао Александар Бахун, светло дизајнирао Марко Радановић), наративна сугестивност гласа (Агота Виткаи Кучера), гестови и плес (кореографски сарадник Саша Крга), равномерно утичу на продубљивање рецепције дела до оних просторних и временских димензија у којима се ова сценска прича о нама самима може препородити.
Спољашњом фокализацијом текста препознаје се раскош унутрашњег живота појединца, његовог бића јединственог попут звезде и бесконачног попут космоса, а причама о себи, о сусрету са самим собом, са блиским бићем или потпуним незнанцем, исказана је тежња за повезивањем, сусретањем и спајањем, тј. рађањем међуљудских односа, тежња коју свако носи у себи, препознаје је, никог не оставља равнодушним или изолованим. Она/Есе и он/Еме су се срели, негде, било где у свету, можда лево од Млечног пута, или у некој звезданој констелацији што је као крвоток исцртана црвеном бојом на белој подлози (сценографија Предраг Штрбац), али од тог дана нико од њих није више сам. Заједно могу све: да живе, да се воле, суоче са појавама, смрћу, рађањем, да међусобно поделе храну или велики црвено-бели капут скројен за двоје (костими Мирјана Стојанович Маурич), којим он њу штити, а каткад и покрива, док она спава. Чини се да је човеку довољан један сусрет са собом или са другим бићем да би сопствену стварност могао преобразити у облик који је мање болан и мање језив. На крају, важно је да, када се двоје сретну, могу стати у један капут – који је превелик за једног, али је таман за двоје. Тада настаје метасусрет.
Премда представа није била на репертоару годину и по дана (последњи пут у априлу 2016), она је свакако, на афективном нивоу, у сјајној комуникацији са публиком. Бурним аплаузом публика је поздравила Дан када смо се срели. И то се може сматрати сусретом.

Белешка о представи: И. Илић
(поводом извођења 23. октобра 2017, Камерна сцена, СНП)

Фотографије: Дејан Чавић
ВРХ СТРАНЕ