Објављено:
894
прегледа

ГОСТИ: ДАМА С КАМЕЛИЈАМА, Народно позориште, Београд

Трагедија пропале девојке, жалосна историја несрећне љубави ове, већ се скоро кроз педесет година на свршетку петога чина једнодушно оплакује, оплакује сузама најразличитијих језика светских, оплакује сузама из очију без разлике пола и старости, оплакује на позорници, јер се у животу Маргаритама за право не даје. Могло би се слободно рећи, да је ово најоплакиванија драма деветнаестога столећа.

18. фебруар у 19.00, сцена „Joвaн Ђoрђeвић“

Коришћен превод Душана Л. Ђокића
Редитељ: Југ Радивојевић
Аутор адаптације: Жељко Хубач
Драматург: Спасоје Ж. Миловановић
Музика и аранжмани: Корнелије Ковач
Сценограф: Борис Максимовић
Костимограф: Бојана Никитовић
Сценски покрет поставио: Игор Дамњановић

Подела:
Маргарита Готје: МАРИЈА ВИЦКОВИЋ
Арман Дивал: МИЛОШ БИКОВИЋ
Жорж Дивал: НЕБОЈША ДУГАЛИЋ
Приданс: СТЕЛА ЋЕТКОВИЋ
Нанин: КАЛИНА КОВАЧЕВИЋ
Варвиљ: ДИМИТРИЈЕ ИЛИЋ
Гастон Рије: АНДРЕЈА МАРИЧИЋ
Гроф Де Жире: СЛОБОДАН БЕШТИЋ
Нишета: МИЛЕНА ЂОРЂЕВИЋ
Густав: ЛЕПОМИР ИВКОВИЋ
Олимпија: БОЈАНА СТЕФАНОВИЋ


Цене улазница:
Партер: 1.000,00 динара
Балкон: 800,00 динара

Александар Дима Син
(27. јул 1824 – 27. новембар 1895)

Александар Дима Син (Alexandre Dumas, fils), француски књижевник и драмски писац. Био је ванбрачни син чувеног Александра Диме (Три мускетара, Гроф Монте Кристо). Отац га је званично признао тек 1831. године, и то ће га обележити трајно, као и његова дела. Тадашњи закони су омогућавали оцу да одузме дете од мајке, тако да га је отац послао у интернат. Његова искуства у школи и на универзитету била су веома болна, не само због статуса ванбрачног детета, него и због свог (по оцу) делимично хаићанског порекла. Напустио је универзитет и одлучио да се окуша као књижевник. Почео је поезијом, али је тај покушај неславно пропао. Наставио је са писањем, окушао се са романима, међутим ни ту није имао успеха.
Током 1844. године се преселио код оца. Тада је упознао Мари Диплеси, чувену париску куртизану. Ова љубавна прича између куртизане, коју су издржавали богати клијенти, и сиромашног и љубоморног Диме, трајала је око две године и била је унапред осуђена на пропаст. Мари Диплеси је умрла од туберкулозе, док је Дима био на путу. Из ове љубавне приче је настао славни роман. Дама с камелијама, по којем је Дима Син и најпознатији. Роман је адаптирао у драму – Камила, која је постигла огроман успех и, између осталог, послужио и као основа за Вердијеву Травијату. После Даме с камелијама, скоро потпуно је престао са писањем романа.
Дама с камелијама има мноштво филмских и телевизијских адаптација у целом свету. Можда је најчувенија верзија Џорџа Кјукора из 1936. године, у којој главне улоге играју Грета Гарбо и Роберт Тејлор. Код нас је драма извођена у позориштима, а 1968. је снимљена и телевизијска драма у режији Миленка Маричића.
Александар Дима Син је 1874. године примљен у Француску академију наука, а 1894. је добио и орден Легије части. Игром случаја, сахрањен је недалеко од Мари Диплеси.
Познатија дела: драме Полусвет, Незаконити син, Дениза; роман Афера Кле-мансо (такође екранизован)…
Према: Маја Шаховић, Александар Дима Син, www.unilib.bg.ac.rs


ЈУГ РАДИВОЈЕВИЋ

Ро­ђен је 1. мар­та 1972. го­ди­не у Бе­о­гра­ду. Основ­ну и ни­жу му­зич­ку шко­лу, као и гим­на­зи­ју, за­вр­шио је у Вра­њу. Пр­ва по­зо­ри­шна ис­ку­ства је сте­као на сце­ни врањ­ског по­зо­ри­шта још као де­чак. Ди­пло­ми­рао је на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, на од­се­ку По­зо­ри­шна и ра­дио ре­жи­ја, у кла­си проф. Све­то­за­ра Ра­па­ји­ћа, пред­ста­вом Ко­шта­на Бо­ре Стан­ко­ви­ћа у Ју­го­сло­вен­ском драм­ском по­зо­ри­шту у Бе­о­гра­ду. До са­да је из­ре­жи­рао 98 по­зо­ри­шних пред­ста­ва у зе­мљи и ино­стран­ству.


РЕЧ РЕ­ДИ­ТЕ­ЉА

Љу­бав или мр­жња, до­бро или зло, прав­да или не­прав­да, че­сти­тост или ли­це­мер­је, ху­ма­ност или за­вист, чи­ње­ње за до­бро или чи­ње­ње за зло, по­др­шка или под­ме­та­ње, ве­ра и на­да или не­ве­ра и па­кост, Бож­је у на­ма или ђа­во­ље, спа­ја­ње или раз­два­ја­ње, пут у ра­дост или пут у ту­гу, ра­дост у ра­до­сти или ра­дост у не­сре­ћи, те­жња за људ­ско или за не­људ­ско, по­зо­ри­ште или по­зо­ри­шне ло­же, исти­на на сце­ни или лаж у ку­ло­а­ри­ма, жуд­ња за ле­по­том или за мра­ком људ­ским, по­ма­га­ње или од­ма­га­ње, ства­ра­ње или ко­мен­та­ри­са­ње, кре­и­ра­ње или ни­по­да­шта­ва­ње, по­ште­ње или не­по­ште­ње, ра­ђа­ње или од­у­ми­ра­ње… и ово­га пу­та ода­бра­ће­те са­ми – баш као и ко­ли­ко ће­те во­ле­ти или не, ову на­шу пред­ста­ву… можда је у ло­жа­ма и ку­ло­а­ри­ма не­ће­те во­ле­ти, можда сте то већ од­лу­чи­ли, а можда се и опу­сти­те и по­ку­ша­те да по­бег­не­те са­ми од се­бе… мо­жда вам се не­што нео­че­ки­ва­но до­го­ди, не­где ду­бо­ко у ва­ма са­ми­ма… не мо­ра­те ни­ка­да ни­ко­ме при­зна­ти, не мо­ра­те ни се­би, ћу­ти­те, јер на кра­ју ипак оста­не са­мо ћу­та­ње, или ка­ко би то наш Но­бе­ло­вац во­лео да ка­же – све­ту је на­не­то мно­го ви­ше не­сре­ће од ре­че­ног не­го од пре­ћу­та­ног… за­то ппппсссстттттт………


О ДЕЛУ

Ста­ри­ји об­ра­ђи­ва­чи те­ме о по­ка­ја­ној блуд­ни­ци има­ли су пред очи­ма са­свим обрат­ну тен­ден­ци­ју. И у по­зна­том ро­ма­ну Ма­нон Ле­ско (Prévost d’ Exi­les, – 1733.), и у Кур­ти­зан­ка­ма (Pa­lis­sot, – 1775.) про­па­да­ју ова­кве гре­шни­це, по­ред све њи­хо­ве про­бу­ђе­не чи­сте љу­ба­ви. Пре Го­спо­ђе с Ка­ме­ли­ја­ма, да­ва­на је (1848.) Ожије­ро­ва ко­ме­ди­ја L’Aven­tu­ri­e­re, па чак се и ту још из­во­ди на по­зор­ни­цу кур­ти­зан­ка, ко­ја хо­ће да се по­пра­ви, али је дру­штво не при­ма.
Вик­тор Иго је пр­ви по­ку­шао и умео да про­бу­ди сим­па­ти­је за своју Ма­ри­ју Де­лор­мо­ву. Ње­му се да­кле има при­писа­ти по­че­так чи­та­ве на­ва­ле од го­спо­ђа са и без ка­ме­ли­ја, ко­је би из бродолома сво­га бур­но­га жи­во­та хте­ле да спа­су пре­о­ста­ло пар­чен­це чи­ста ср­ца. Тек је су­ро­ви пи­штољ­ски ме­так, ко­ји је обо­рио Олим­пи­ју у Ожи­је­ро­вој дра­ми Олим­пиј­на удад­ба (1855.), учи­нио крај овој ла­жној дир­љи­во­сти. Па и Ди­ма је доц­ни­је про­ме­нио ми­шље­ње, ко­је је за­сту­пао у сво­јој пр­вој дра­ми, и пре­ма гре­шни­ци­ма ова­ке вр­сте био је по­сле увек строг су­ди­ја.
Умет­нич­ка вред­ност Го­спо­ђе с Ка­ме­ли­ја­ма не ле­жи, да­кле, у са­мој иде­ји, ко­ју пи­сац об­ра­ђу­је, не­го у епи­зо­да­ма пу­ним жи­во­та и у сме­ло ски­ци­ра­ним по­ја­ва­ма из па­ри­ског по­лу­све­та.
Ано­ним, Го­спо­ђа с Ка­ме­ли­ја­ма
„По­зо­ри­шни лист“ (уред­ник Бра­ни­слав Ђ. Ну­шић), бр. 32 и 33,
Из­да­вач На­род­но по­зо­ри­ште у Бе­о­гра­ду, 1901.

Подели