Објављено:
865
прегледа

COMMUNITAS НА ИСПИТУ – 48. БИТЕФ У НОВОМ САДУ

Након успешних извођења у Њујорку, Берлину и Атини представа COMMUNITAS НА ИСПИТУ (епизода Нови Сад&Београд) биће изведена на Битеф фестивалу у Новом Саду и Београду.

23. септембар, 20:00, Српско народно позориште, сцена Јован Ђорђевић, Нови Сад и 25. септембар, 20:00, Народно позориште, Велика сцена, Београд


COMMUNITAS НА ИСПИТУ је хибридни јавни догађај између позоришне представе, кореографије, друштвене игре и хепенинга. Изводи се у позоришту и реафирмише његову улогу у симболизацији друштвеног. Међутим, сцена овде постаје место у јавном простору где грађани расправљају о битним друштвеним питањима и промишљају могућу будућност друштва кроз фикционалне ситуације. Изведба се заснива на принципима друштвених игара и симулације, отворених за учешће свих чланова публике.С обзиром да зависи од учешћа публике, свака изведба је јединствен догађај (епизода).

Аутори: Ана Вујановић и Саша Асентић
Текстуални предлог: Ана Вујановић
Кореографски предлог: Саша Асентић у сарадњи са Аном Вујановић, Christine De Smedt и Оливером Ковачевић-Црњански

Извођачи: публика и модератори

Сценски простор: Наташа Мурге Савић и Синиша Илић
Развијање ЛАРПа: Борис Радујко
Модератори: Олга Димитријевић, Борис Радујко, Милена Богавац, Саша Асентић и Татјана Туцић
Инцпицијент: Оливера Ковачевић Црњански
Извршна продукција: Наташа Мурге Савић и Драгана Јововић

Продукција: Пер Арт и ТкХ (Теорија која хода) у копродукцији са Српским народним позориштем

Извођење представе у Београду и Новом Саду финансијски је подржано је од стране Министарства културе и информисања Републике Србије и Покрајинског секретаријата за културу и јавно информисање АП Војводине.

Истраживачки боравци: Akademie Schloss Solitude (Штутгарт) и New York Live Arts – The Suitcase Fund (Њујорк).

Саша Асентић (Берлин/Нови Сад) је независни аутор, кореограф и културни радник. Његов рад био је представљен на бројним фестивалима и уметничким центрима попут Њујорка, Берлина, Париза, Беча и у другим градовима широм Европе. Сарађује са Аном Вујановић, Xavier Le Roy, Eszter Salamon и Оливером Ковачевић Црњански. Основао је Пер.Арт организацију која се бави продукцијом и промоцијом извођачких уметности у Србији, а 1999. основао је програм за уметнике са интелектуалном ометеношћу Уметност и инклузија. Био је директор плесног бијенала Balkan Dance Platform 2009. и фестивала савременог плеса Нов.Плес (2010-2013) у Новом Саду, као и ко-куратор фестивала IN-presentable (2009) у Мадриду. Тренутно је на уметничкој резиденцији на Академие Akademie Schloss Solitude у Штутгарту.

Ана Вујановић (Берлин/Београд) је независна културна радница у области извођачких уметности и културе. Докторка је театрологије. Чланица је уредничког колектива ТкХ [Теорија која Хода] платформе и уредница ТкХ, часописа за теорију савремених извођачких уметности. Држи предавања у оквиру бројних универзитета и независних образовних програма у Европи. Као драматуршкиња, коауторка и и уметничка сарадница, ангажована је у плесу, театру, перформансу и видеу/филму. Редовно објављује у часописима и зборницима, а ауторка је четири књиге, од којих је последња Public Sphere by Performance, са Б. Цвејић. http://www.anavujanovic.info/

„Тешко је говорити о нечему што се тек помаља на хоризонту нових театарских тенденција у којима се саучесништво у позоришном чину не посматра као револуција, него као природна супституција за класично, најчешће одвећ пасивно и досадно ‘учешће’ у глумчевој патњи лика, односа, ситуације… У ово ново смо надасве гурнути, што је готово метафизичко искуство налик родјењу у којем бивамо поново измишљени. Тако смо у могућности не само да сазнамо принципе глуме, драме, спектакла, него и принципе властите осећајности, са нагласком на друштвено, колективно, могућности и жеље за уклапањем или иступањем, променом.“
Игор Бурић, Више од игре, Дневник, мај 2012.

„Оно што узбуђује код Асентића и Вујановић јесте то што се не ослањају на романтичан појам позоришта као инхерентно револуционарног простора. Они такође не одбијају да признају политички потенцијал позорнице из страха од наивности или зарад естетичке софистицираности. Напротив, признају да „људска бића никад не доживљавају стварност непосредно већ кроз симболе, дискурсе и друштвено изграђене приповести“ и признају позориште као простор у којем би се те приповести могле плодно и прозирно срести.“
Emily Hoffman, Movement Research Performance Journal

Подели