Dr Zoran Đerić
v.d. upravnika SNP-a
Dame i gospodo, uvaženi gosti, dragi pozorišnici,
Bezbroj puta je ukazivano na proizvodni karakter pozorišta, naročito u vremenima krize, kao i na činjenicu da je nedovoljno vrednovan i podržavan umetnički rad. Razmatrajući pozorišnu kulturu Vojvodine i Srbije, tokom prethodnih sezona, a posebno onih koje su bile obeležene pandemijom korone, kao vodeća tendencija navodila se zapitanost nad tim šta teatar jeste, šta bi on trebalo i mogao da bude. „Ovakva autorefleksija se najčešće i dovodi u vezu sa periodima krize, kada se kritički promišljaju tradicija, norme i praksa“ (Vlatko Ilić).
Sudeći po novinskim člancima, izveštajima selektora pozorišnih festivala i pozorišnim delatnicima, nije samo kriza pozorišta u Vojvodini, nego i u Srbiji, u regionu, i u celoj Evropi. Korona, rat u Ukrajini, već su postali tema pozorišnih komada koji se postavljaju na evropskim scenama.
I ovogodišnja poruka za Svetski dan pozorišta, koju je napisala Samiha Ajub, iz Egipta, govori o patnji „zbog ogromnog pritiska i pomešanih osećanja povodom stanja u kojem se svet danas nalazi“, o konfliktima, ratovima i prirodnim katastrofama „koje su imale razarajuće efekte, ne samo na naš materijalni svet, već i na naš duhovni svet i naš unutrašnji mir“.
Postoje, naravno, i krize, koje dolaze iznutra, iz samog pozorišta, a njih pokreće svojevrsni pozorišni mehanizam, u kojem su podjednako bitni svi činioci – najpre oni umetnički: pisci, glumci, reditelji, scenografi, kostimografi, autori muzike, svetla itd, a potom i svi drugi: tehnika, administracija, marketing, uprava…
Jedno od prvih pitanja koje su mi postavljali novinari odnosilo se upravo na to što se dešavalo u našem pozorištu u prethodnom periodu.
Nisam dugo bio „odsutan“, malo duže od godinu dana, ali sam, kao i većina, od zaposlenih i stalno angažovanih, slušao različite glasine, ponekad i neprijatan bruj nezadovoljstva rukovodstvom naše najstarije pozorišne kuće. Ponajviše je toga bilo u Operi, koja je i najmnogoljudnija. To ne znači da se nije radilo, naprotiv, radilo se punom parom, ali je bilo nepotrebnih troškova, preambicioznih projekata i angažovanja saradnika sa strane koji su koštali mnogo, a, često, nisu bili ni najbolje ni neophodno rešenje. Pritom, valja imati u vidu, da se i ove godine, do kraja sezone, proslavlja 75 godina od osnivanja Opere u SNP-u. Istina, još 1920/21. godine pozorište je imalo Operetu, a nešto kasnije i Operu, ali je zvanično ova umetnička jedinica osnovana tek 1947. godine. Zato su prve vidljive promene bile upravo u Operi. Na čelo ove umetničke jedinice imenovao sam Željka R. Andrića, prvaka Opere, odličnog umetnika, ali i energičnog čoveka, koji će, verujem, držati kormilo na njenoj poljuljanoj palubi.
Za svog zamenika, imenovao sam Sonju Damjanović, prvakinju Drame, koja će, uveren sam, svojim prefinjenim umetničkim senzibilitetom, na jednoj strani, i staloženošću i odmerenošću, na drugoj, doprineti stabilizaciji uznemirenih duhova, ali i podržati kreativne zanose, kako umetnika, tako i svih zaposlenih u našem pozorištu.
Uz direktore umetničkih jedinica, tehnike, i svih drugih službi, nastojaćemo da se sve odvija prema ranije zacrtanom planu, što se premijera tiče, kao i rekonstrukcije obe scene – popravka rotacije na sceni „Jovan Đorđević“ i svetlosno-zvučnog parka na sceni „Pera Dobrinović“. U toku su i drugi radovi, vezani za klimu, odnosno terasu i nadstrešnicu. To je ono što je vidljivo, tj. viće vidljivo. Ono drugo, nevidljivo, ali ne i nepostojeće, probleme koji su se nagomilali, rešavaćemo svakodnevno, nastojeći da nas ne uspore u realizaciji naših planova i obaveza.
I ovu, 162. godinu ćemo proslaviti, pre svega, radno. 17. marta je bila premijera „Jevanđelja po F. M. Dostojevskom“, u režiji Jerneja Lorencija. Dostojevskog je malo smatrati proročkim, on je, svakako, jedan od najvećih ruskih i svetskih proznih pisaca. Iako nije napisao nijednu dramu (ako izuzmemo jednočinku „Oficir i nihilistkinja“, koju sam preveo i objavio u časopisu „Scena“, 2021. godine, obeležavajući 200 godina od rođenja F. M. Dostojevskog), Dostojevski je jedan od najizvođenijih autora na pozorišnim scenama u svetu. Nije slučajno što je to tako, jer delo Dostojevskog sadrži najveću i večitu ljudsku dramu – pitanje vere u Boga, ili naklonjenost Đavolu, pitanja Dobra i Zla, Ljubavi i Mržnje itd.
Večeras će, premijerno, biti izvedena opera „Evgenije Onjegin“, koju je, po delu najznačajnijeg ruskog pesnika, Aleksandra Puškina, komponovao veliki Čajkovski.
Proslava Dana pozorišta ima i svoj obavezni svečani deo – dodelu godišnjih nagrada i pohvala, kao i dve zlatne medalje „Jovan Đorđević“ – istaknutim umetnicama ove kuće – prvakinji Drame Lidiji Stevanović i prvakinji Baleta Ani Đurić. Prethodno je otvorena izložba posvećena 75. godišnjici Opere. Do kraja godine će biti objavljena i monografija, koju priprema Ivana Ilić Kiš.
Dopustite mi da pomenem i jedan veliki, a nedavno realizovan poduhvat našeg pozorišta. Reč je Enciklopediji Srpskog narodnog pozorišta, koja je objavljena u tri toma. Za nju smo 7. marta ove godine dobili nagradu za izdavački poduhvat, na Sajmu knjiga. Inače, Novosadski sajam ove godine obeležava 100 godina od postojanja, tim je veći značaj našeg učešća u tom velikom jubileju. Što se preostalog negovanja baštine i praćenja rada naših umetničkih jedinica tiče, nastavlja da izlazi list „Pozorište“, kao i knjige iz biblioteke „Iz istorije našeg pozorišta“. Sva naša izdanja su dostupna i u elektronskoj formi, promovišemo ih na pozorišnim festivalima u Srbiji i regionu. Postoji, znači, interesovanje za njih, ne samo teatrologa i ljudi iz pozorišta, već i drugih koji žele da se upoznaju sa istorijom srpskog pozorišta, ali i aktuelnim repertoarom, kroz intervjue sa umetnicima, glumcima, operskih pevačima, baletskim igračima, rediteljima, dirigentima, koreografima i svim drugim koji doprinose realizaciji pozorišnih zamisli. Sve to čini pozorišni život i dalje privlačnim, čak intrigantnim.
Na kraju, moram da podvučem da Srpsko narodno pozorište ima izuzetnu podršku svog osnivača – Pokrajinske vlade, kao i Ministarstva kulture Republike Srbije, a za pojedine projekte i Uprave za kulturu Grada Novog Sada, zato ono ne može da ima samo viziju, jer ona podrazumeva, pre svega, nešto nerealno, pa i nemoguće, već mora da ima i jasnu sliku šta je njegov zadatak i cilj. Zadataka ima više, ali se oni, u suštini, nisu promenili od osnivanja, od 1861. godine: „Ovde se ne radi o privatnoj zabavi jedne varoši, o ličnim interesima nekoliko ljudi. Ovde je govor o višim duhovnim interesima jednog naroda, o narodnoj svesti, narodnom ponosu i karakteru, o narodnom jeziku i literaturi, jednom reči o onome, što je narodu najmilije, najsvetlije. Narodno pozorište sve ovo čuva, brani, neguje, oblagorođava“ (Jovan Đorđević, osnivač i prvi upravnik SNP-a). Krajnji cilj pozorišta je, naravno, predstava (dramska, operska, baletska), u kojoj će se pokazati svi kreativni potencijali pojedinih umetničkih jedinica.
Zato molim sve nagrađene i pohvaljene, kao i sve druge zaposlene u našem Pozorištu, da nam pomognu u ispunjavanju davno postavljenih zadataka i novih ciljeva, jer podršku osnivača i društva imamo, kao i brojne publike. Nadam se da snaga postoji, u pojedincima, kao i u kolektivu, da sve to opravdamo.
Srećan Dan pozorišta!
