Фото: Архив СНП

Драгињу Ружић смо више пута спомињали. Немогуће је било поменути било шта што се догађало у Позоришту, а не поменути њу, прву и једну од најбољих и највећих.

Драгиња је била једно од шесторо деце, такође већ више пута поменутог попа Луке Поповића.

Драгиња Ружић, рођена Поповић је прва српска професионална глумица. Пре ње је играло неколико глумица, као што су биле Марија Крчединац или Милица Иличић Биберовићка, али оне не играју непрекидно и нису нарочито запажене. Драгиња Ружић је на сцени непрекидно провела тридесет осам година и имала око осамстотина педесет улога!

Како се напомиње у Драгињиној биографији, била је врло образована, иако је завршила само основну школу. Али, поп Лука, образован и културан човек, водио је јако рачуна да сва његова деца стекну солидно образовање.

Ружићка се на сцени први пут појавила са дружином коју су основали српски дилетанти у Српском Чанаду. У овој дружини су већ играли, касније познати глумци, Димитрије Ружић, Андрија и Јован Путић, Васа Марковић, Никола Зорић, Јован Кнежевић и Ђура и Мила Рајковић. Појавила се на сцени средином 1860. и  како се напомиње у архивским документима, чували су ову младу глумицу као мало воде на длану, јер се јако мало девојака у то доба могло да осмели да крене у глумачке дружине, а ова је још била и посебно надарена. Драгињине прве улоге биле су Зелида у Стеријиним Ајдуцима и Смиљка у Владиславу.

Врло брзо је Драгиња прешла у тек основано Српско народно позориште, 16. јула 1861. Димитрије Ружић и она су се заволели још у Српском Чанаду. Венчали су се у манастиру Крушедолу 1862. Изгледа да је њихов дугогодишњи брак био један од ретких ако не и једини међу колегама глумцима из тог доба који је био толико складан, дуговечан и никада , бар јавно, није било размирица и скандала. Волели су се изгледа толико, да их ништа није могло пореметити, а према причању Пере Добриновића, Драгиња је врло позитивно утицала и на Димитријево усавршавање као глумца. Живели су глумачким животом и код куће, саветујући једно другог и допуњавајући се у свему.

Драгиња Ружић је била глумица широког дијапазона изражајности у доба када је већина глумаца била подељена у фахове. Она је могла да игра све. У неким списима су је чак називали не само уметницом, већ чаробницом, обзиром на њене огромне стваралачке способности. О њеној женствености и класичној лепоти се писало скоро заљубљено, твди један од сведока епохе. Антоније Хаџић, наш управник, је писао о севању њених лепих, ватрених, црних очију.

У Позоришту је била један од глумачких стубова. Тумачила је најважније улоге и примала највећу плату од 70 форинти.

Када је из Позоришта отпуштен њен зет Димитрије Коларовић због физичког сукоба са редитељем и глумцем Лазом Телечким, 1863. године, Драгиња и Димитрије Ружић су из протеста напустили Српско народно позориште и отишли да играју у Хрватско земаљско казалиште у Загреб. Вратили су се, ипак, брзо. По други пут Драгиња напушта Позориште и годину дана игра у Народном позоришту у Београду, 1872. године. Овај пут, не знамо тачно зашто. Нови Сад и Српско народно су ипак били њена највећа љубав, вратила се и остала ту до краја дуге каријере, као „дика и понос“.

Позориште је напустила нагло, 1898. године. Последња јој је улога била Јелисавета у Шилеровом комаду Сплетка и љубав. За ову последњу Драгињину представу композитор Исидор Бајић је компоновао музику „Опроштајни поздрав Драгињи Ружић“. Сви су били изненађени и дубоко потрешени. Отишла је неочекивано и необјашњиво у трнеутно када је највише хваљена и слављена. Песник Владислав Каћански јој је посветио своју најбољу љубавну песму, један рецензент је назвао царицом која ни за корак није сишла са зенита своје уметничке славе, а Лаза Костић је у свом стилу, духовито и сликовито изјавио: „Жао ми је позоринице, а вама честитам!“

Драгиња Ружић је умрла у Вуковару, 1905. године.

Н.Ј.