Говоримо овде о једној од најбољих глумица које је икада имало Српско народно позориште, о једној од најбољих које је икада имало српско глумиште. Неправедно запостављеној, неправедно без великог спомена, иако су јој се за живота сви дивили и писали хвалоспеве.

У листу Позориште број 40 из 1895. године пише: „У суботу 8. (20.) априла ове године била је у нашем позоришту лепа, ретка светковина, прослава двадесетпетогодишњег глумовања наше скромне уметнице Јеце Добриновићке. Цвет нашег позоришног света који негује у свом срцу љубав и поштовање према глумачкој уметности српској, напунио је дупком позориште. Тим доласком својим хтео је свет наш да покаже ‘својој Јеци’ колико јој цени дар и мар, да јој покаже да је она међу својима своја, да је увери да му је наслада уживати у уметничким створовима ума и срца јој, хтео је, да је охрабри и осоколи да не клоне на трновитом путу глумачког живота који је пун весеља и радости али и туге и жалости.“

Управитељу, Антонију Хаџићу је припала част да Јецу окити сребрним ловоровим венцем. Цео ансамбл који је био на позорници је ускликнуо „Живела Јеца!“ Кажу да овакве прославе у позоришту није било. Више угледних гостију, међу којима и неки из Црне Горе, је излазило на сцену и Јелисавети давало дарове, честитало, публика је глумицу поздрављала овацијама, а ансамбл колега повицима да живи. Стигло је у наше позориште преко стотину брзојава и писама честитки.

Јелисавета Добриновић, рођена Поповић, била је једна од најзначајнијих српских глумица. Рођена као четврто дете свештеника Луке Поповића. Сетимо се да је шесторо поп Лукине деце отишло у глумце. Јецине старије сестре и брат већ су били глумци Српског народног позоришта када је стигла и она и започела у својој 27. години живота да се бави глумачком професијом. Сестре су биле чувене, Драгиња Ружић, Љубица Коларовић и Софија Максимовић, а брат Лаза Поповић. Не зна се ко бољи од ког.

Јелисаветина прва улога је била Ана у Змајевом Шарану. Антоније Хаџић, тадашњи управник позоришта је као визионар и човек невероватно тачног позоришног укуса, знања и интуиције, наговорио Јелисавету Поповић да дође у Нови Сад. Она је пристала уз захтев да игра увек старије жене. Зашто, не знамо, нигде то није записано. Јецина жеља је испуњена и факат, до краја каријере је играла старије жене, не само на почетку. Као да је тај избор био усуд и предосећање.

Јелисавета Поповић се, наиме, 1884. године венчала са дванаест година млађим Пером Добриновићем и тако постала Јеца Добриновићка, како је Нови Сад и позориште памте. Он је имао тридесет, а она четрдесет две године.

Јеца је по карактеру, за разлику од осталих сестара, била тиха, мирна, скромна. Позната по томе да се никада није бунила, замерала, да никада за тридесет година каријере није дошла у сукоб са колегама. Невероватно је марљиво и посвећено радила на свакој и најмањој улози, па је остала запамћена критика за њену улогу Крезубе бабе у Распикући, као улози узору за све уметнике. Јелисавета Добриновић је била свештеница у Талијином храму, писао је критичар Т. Остојић. Била је она глумица испред свог времена. Нико као она није знао да одигра жене из народа, простакуше, покондирене тикве, заједљиве, стрине, куме, сплеткашице, оштроконђе. Управо је она била прва и чувена Сара из Стеријине Покондирене тикве.

Публика ју је обожавала, али она никада није играла поводећи се смехом из публике и аплаузима. Њена мера у игри је била беспрекорна и није се мањала.

Поводом Јелисаветине смрти речено је да Српско народно позориште никада није имало природнију глумицу која је „створове своје маште, своје душе и свога ума увек знала задахнути правом психичком истинитошћу и то тако дивно, да јој је ход и глед, па и најмањи покрет увек био природан, истинит, увек у складу са ситуацијом и приказаним карактером.“ Овако је о Јеци Добриновићки у листу Позориште писао Антоније Хаџић, 1898. године, када је умрла.

Н.Ј.