Objavljeno:
645
pregleda

In memoriam: Dimitrije Đurković (1925 – 2021)

Fotografija preuzeta sa naslovne stranice monografije Petra Marjanovića Dimitrije Đurković, autobiografija, pozorišna biografija i komentari, Pozorišni muzej Vojvodine, 2007.

IN MEMORIAM
DIMITRIJE ĐURKOVIĆ
(1925 – 2021)
dramski reditelj, profesor univerziteta, nekadašnji direktor Drame SNP
preminuo u nedelju, 5. septembra, u Beogradu

Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Bgdu (1944). Kao đak postao je 1938. član dečjeg Rodinog pozorišta. I sam je u gimnaziji i privatnom stanu organizovao pozorišne predstave, u kojima je bio pisac, reditelj i glumac. Posle oslobođenja radio je najpre kao novinar i filmski kritičar u „Politici“, Radio-Bgdu i u časopisu „Jugoslavija“ (1945-1952). Kad je osnovana Akademija za pozorišnu umetnost, postao je student prve generacije i na Odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna diplomirao 1952. Diplomsku predstavu, Dovitljivu devojku Lope de Vege, postavio je na sceni NP u Subotici. Prvi profesionalni angažman dobio je 1953. u kragujevačkom NP, gde je nastojao da sa još dva mlada reditelja, Milenkom Maričićem i Josipom Lešićem, uz podršku upravnika Ljubiše Ružića, stvara „novo pozorište“. U dve sezone režirao je četiri predstave, od kojih je poslednja (Nasledstvo Miodraga Đurđevića) izazvala protivrečne ocene i polemike u Klubu kulturnih radnika. Posle toga prešao je (1955) u SNP u NSadu, gde je sa velikim uspehom delovao do 1967 (i kasnije kao stalni gost), s tim što je dve sezone bio u beogradskom Savremenom pozorištu (1961-1963). U SNP je uživao puno poverenje upravnika Miloša Hadžića, koji je, po Đ. rečima, pripadao „velikim naslednicima Jovana Đorđevića“. U SNP je ostvario najznačajnije svoje režije i stekao ugled reditelja kojem se poveravaju najteži projekti. Kao reditelj posebno se interesovao za dela domaćih autora, naročito za tekstove koji istražuju i prezentuju Vojvodinu i XIX vek na ovom podneblju. Četiri g. je u SNP bio direktor Drame (1963-1967) i dve g. umetnički rukovodilac Veselog teatra „Ben Akiba“. Stvarao je različite oblike teatra: spektakl i kamernu igru, kabare i mjuzikl, „kutiju“ i kružni teatar, eksperiment i zabavu. Postavljao je uvek maksimalno ambiciozne ciljeve, opredeljujući se i za rizik, tako da je pored predstava vrhunskih domašaja imao i izvestan broj manje uspelih i neuspelih. Negujući kult pozorišne probe, za koji veruje da omogućava teatru da se preobraća iz kazivališta u prikazivalište, pripadao je onim retkim entuzijastima u umetnosti za koje je istraživački rad pun neizvesnosti važniji od proverenih puteva koji vode do rutinskih ostvarenja. Suština pozorišnog čina za njega je sukob kao neprekidno događanje u zajedničkom prostoru glumca i gledaoca. Zato je izuzetnu ulogu pridavao glumačkom ansamblu, sastavljanom od sposobnih i darovitih glumaca, spremnih da „igru“ uvek počnu od početka. Tražio je od njih potpunu saradnju i mnogo je polagao na pronalaženje i perfekciju čulnog znaka, pri čemu je, po njegovom uverenju, bitno da reditelj u borbi za kvalitet sačuva „vrelo srce i hladnu glavu“. Njegov pozorišni stav mogao bi se sažeto svesti na ove osnovne komponente: temeljna uloga glumca i gledaoca, motorna funkcija probe, jednaki tretman premijere i repriza, kritičnost i otpor surevnjivosti, jedinstvo timskog rada i autoriteta. Sedam njegovih predstava prikazano je na Jugoslovsnskim pozorišnim igrama u NSadu: dobio je četiri Sterijine nagrade (tri za režiju – Izbiračica, Haleluja, Familija Sofronija A. Kirića i jednu za scensku adaptaciju, Selo Sakule, a u Banatu). Dve nagrade za režiju dodeljene su mu na Susretima vojvođanskih pozorišta (Irkutska priča, Familija Sofronija A. Kirića), a dve rediteljske nagrade primio je od Udruženja dramskih umetnika Srbije (Irkutska priča; Selo Sakule, a u Banatu). Radio je i nekoliko režija u beogradskim teatrima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212) i u somborskom NP, a jula 1971. je u Katovicama, u Poljskoj, režirao Viktoriju Đorđa Lebovića. Pedagoški rad počeo je kao nastavnik glume u Srednjoj pozorišnoj školi u NSadu (1955-1957) i nastavnik za predmet Analiza teksta u Dramskom studiju SNP (1966-1968), a puni zamah ostvario je na univerzitetima u Bgdu i NSadu. Na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (potonjem Fakultetu dramskih umetnosti) izabran je 1969. za docenta pozorišne režije, 1974. za vanrednog profesora i 1979. za redovnog. U školskoj 1978/79. g. postao je, po pozivu, i profesor i šef klase prve g. režije na Akademiji umetnosti u NSadu. Nastojao je, dok se nije povukao u mirovinu, da se, u timskom radu nastavnika, u praksi ispituju problemi integralne režije (pozorište, film, televizija i radio, u okviru iste klase), ekipni rad i učenje osnovnih subjekata predstave, t. j. nastavni sistem u kojem zajednički uče i rade studenti glume i režije. G. 2007. je u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine objavljena monografija Dimitrije Đurković, koju je priredio Petar Marjanović.

REŽIJE: Pesma, Saputnici, Hajde da se igramo, Nebeski odred, Optimistička tragedija, Tišina šuma, Čarobnjak koji donosi kišu, Pukotina raja, Maturanti, Ženidba predsednika kućnog saveta, Izbiračica, Irkutska priča, Hamlet, Varalica u Bečeju, Večiti mladoženja, Narodni poslanik, Koštana, Haleluja, Plavi zec, Familija Sofronija A. Kirića, Gospođa ministarka, Mesečina za nesrećne, Viktorija, Zla žena, Plug i zvezde, Oskar, Selo Sakule, a u Banatu, Kaplar i car, Ta vaša priča, Bele rakete lete na Amsterdam, Galeb, Zanat gospođe Voren, Sentimentalna predstava, Zli dusi, Smrt trgovačkog putnika, Tvrdica ili Kir Janja, Heda Gabler.

(iz Enciklopedije SNP-a)

Podeli