Objavljeno:
850
pregleda

In memoriam: Vojislav Voja Soldatović, reditelj

Foto: Nenad Bogdanović

Vojislav Voja Soldatović – reditelj (Novi Sad, 9. XI 1945 – Novi Sad, 22. VII 2021). Otac Sava bio je novinar, mati Vera rođ. Šećerov biolog, stric Jovan vajar. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a Akademiju za gledališče, radio, film in televizijo u Ljubljani 1968. na odseku režije, u klasi Slavka Jana (diplomsku predstavu Nisam Ajfelova kula E. Oproju priredio je u SNP 27. XII 1968). Već kao desetogodišnjak pojavio se u svojoj prvoj ulozi na Radio Novom Sadu (u radio-drami Pobuna u Elemiru Nikole Radoševića). Godine 1958. igrao je u dva filma (Tragom krvave tajne Borivoja Mirosavljevića i Gospođa ministarka Žorža Skrigina). Na dečjoj sceni dramske sekcije KUD „Svetozar Marković“ nastupao je u predstavama Biberče Ljubiše Đokića i Zeka, Zrika i jagnje Branka Mihaljevića, a za ulogu Zrike nagrađen je na Majskim igrama u Bečeju (1960). Kao dečak pojavio se i na sceni SNP 1961. odigravši uloge: Đilja u Pirandelovoj komediji Čovek, životinja i vrlina, Jorga-Lukasa u Direnmatovim Fizičarima i Dečaka u Lorkinoj Donji Rositi. Kao reditelj debitovao je predstavom ljubljanske Akademije Sluga dvaju gospodara K. Goldonija 1967. Član SNP bio je od 15. VIII 1967. do 15. VIII 1971. u svojstvu književnog referenta i reditelja-asistenta. Od 16. VIII 1971. do 31. XII 1991. bio je angažovan kao reditelj u SNG u Mariboru, gde je režirao vrlo širok repertoar – blizu sto pozorišnih režija, od čega petnaestak praizvedaba slovenačkih autora. Od 1. I 1991. do 31. VIII 1999. radio je u Pozorištu mladih u Novom Sadu: šest i po godina je bio upravnik, koji je uspostavio Veliku scenu, konsolidovao ansambl i obogatio repertoar, a istovremeno je i režirao i na živoj i na lutkarskoj sceni (Hej, dođite da pričamo o ljubavi, Gusarske priče, Pozorište u koferu, Žene, ah te žene, Žena je varljiva). Kao operski reditelj debitovao je 1991. u SNP komičnom operom G. Donicetija Viva la mamma, pa je i 30. godišnjicu umetničkog rada proslavio sa Donicetijem: Ljubavni napitak (1997). Od 1. IX 1999. je bio reditelj u Operi SNP do penzionisanja, 30. XII 2010. Boravio je na studijskim putovanjima u Parizu, Londonu, Pragu, Budimpešti, Vroclavu, Stratfordu, Avinjonu, Madridu i Almagru. Kao gost režirao je u mnogim jugoslovenskim profesionalnim teatrima (Ljubljana, Nova Gorica, Celje, Tuzla, Rijeka, Sarajevo, Novi Sad), a predstave koje je on režirao igrane su na gostovanjima u ČSSR, Italiji, Austriji, Mađarskoj i Rumuniji. Radoznao, vredan, snalažljiv, dinamičan i komunikativan, često se laćao i glumačkih zadataka, radio scenografije i skice kostima, pa čak i muziku za svoje predstave, prevodio, pisao i objavljivao (u novosadskim listovima „Indeks“, „Dnevnik“, „Pozorište“, „Scena“), režirao na radiju i televiziji. Tokom dugogodišnje saradnje sa radijskim i televizijskim kućama u Novom Sadu, Ljubljani i Mariboru realizovao je oko 200 režija; između ostalih je priredio i televizijske portrete reditelja i glumaca SNP (Jelica Bjeli, Stana Jatić, Borivoje Hanauska, Milenko Šuvaković, Tomislav Jovanović, Đura Papharhaji, Anđelija Vesnić-Vasiljević i Velimir Životić). Aktivan je i na pedagoškom polju: od 1994. do 2002. je na novosadskoj Pedagoškoj akademiji predavao predmet Scenska umetnost, od 1997. drži nastavu iz glume za studente operske umetnosti na Akademiji umetnosti, a neko vreme je sa E. Gvozdanovićem vodio i Operski studio. Prema sopstvenim rečima, za svoj razvoj i napredak zahvalan je Borivoju Hanauski i Milenku Šuvakoviću i „izvanrednoj profesorskoj garnituri ljubljanske Akademije“. Nagrađen je na Borštnikovom srečanju 1971. i 1974; 1980. je dobio Specijalno priznanje grada Kraljeva za kreaciju Iz krvi crvene, 1982. Plaketu JNA, 1983. Nagradu ustanka SR Slovenije, 1988. dva „Zlatna smijeha“ u Zagrebu, 1993. Oktobarsku nagradu grada Novog Sada, 1997. nagradu za režiju na Susretima pozorišta Vojvodine, 2000. Zlatnu medalju „Jovan Đorđević“, 2002. „Iskru kulture“, 2004. nagradu Zmajevih dečjih igara, 2016. Medalju časti Ekološkog pokreta Novog Sada… Penzionisan je 30. XII 2010.

Režije: Nisam Ajfelova kula, Vetar u granama sasafrasa, Klopka za bespomoćnog čoveka, Noć za Mariju, Novac je u banci, Češalj, Svetislav i Mileva (Nikolić), Moj tata socijalistički kulak, Tri žene, Viva la mamma, Baron Ciganin, Violinista na krovu, Ježeva kućica, Medvedova ženidba, Čovek od La Manče, Aleko, Naivna varka, Rigoleto, Ljubavni napitak, Ženski orkestar.

Lit: M. Kujundžić, Od ljubavi do profesije, Dnevnik, 29. XII 1968; S. Božović, Podela zvezda. Ljupka scenska igrarija o mladosti i snovima u predstavi „Nisam Ajfelova kula“, Večernje novosti, Beograd, 30. XII 1968; M. M, Ajfelova kula na ispitu, Dnevnik, 31. I 1969; M. Kujundžić, Kauboji i Indijanci, Dnevnik, 19. X 1969; A-m, Noć za Fišera i Soldatovića, Dnevnik, 8. X 1970; S. Božović, Kriminalistička komedija, Večernje novosti, 21. XII 1970; D. Popović, Đorđe Fišer: Noć za Mariju, U pozorištu, Novi Sad 1973, s. 146-149; M. Adamov, Najnovija operska premijera rađena s ljubavlju i optimizmom, Pozorište, Novi Sad, br. 6, s. 3-4; O. Pandi, Priča o ljudskom stradanju, univerzalna i lična, Radio Novi Sad, 19. X 1992; S. Košničar, Tajna rediteljskog postupka, Dnevnik, 23. II 1993; N. P., Atraktivni mjuzikl, Dnevnik, 17. I 1995; G. Krajačić, Don Kihot od senke i mašte, Naša Borba, 22. III 1995; P. Samardžija, Mlekadžija Tejvje u Temišvaru, Politika ekspres, 8. IV 1995; M. Stajić, Čudotvorna komična opera, Blic, 10-11. V 1997; P. Anagnosti, Eliksir suza i radosti, Borba, 13. V 1997; Voja Soldatović, reditelj, Novi Sad 2016.

Iz Enciklopedije Srpskog narodnog pozorišta, Vera Vasilić

Podeli