Још једна глумица Српског народног позоришта, чувена и непревазиђена трагедкиња, Милица, Милка Марковић била је уметничко дете, буквално одрасло у позоришту. Отац јој је био композитор Аксентије Максимовић, познат по томе што је избачен из Карловачке гимназије пошто је компоновао песму Где је Српска Војводина. Милка Марковић је чувена и по својој фамилији с мајчине стране, наиме, припадала је породици попа Луке Поповића из Иванде који је седморо своје деце, пет кћери и два сина пустио да буду глумци, сви чланови Српског народног позоришта. Софија Поповић, попа Лукина кћи, била је Миличина мајка.
Милица је била изузетно образована, завршила је Вишу девојачку школу у Сомбору, говорила је француски, немачки и мађарски језик и преводила са сва три ова језика. Глуму је учила у Бечу, Минхену, Прагу, Дрездену, Берлину, Келну, Мајнцу, Паризу, Риму и Милану. Тако бар наводи Лука Дотлић, иако не знамо колико је тачно боравила у овим градовима и на каквим школама била. Милка је један од ретких наших позоришних уметника која је на сцени гледала Сару Бернар и Елеонору Дузе. О овим представама је надахнуто писала репортаже у часопису Позориште.
Оно што је најзначајније за њену позоришну каријеру, иако тако није она лично мислила, било је то што је Милка Марковић прва жена редитељ код нас. Поверено јој је више режија у којима је имала великог успеха. Прву режију потписала је 1911. године, био је то комад Љубав, И. Н. Потапенка. Режирала је укупно шеснаест комада. Остале режије поверене су јој после Првог светског рата, у Милкиној шестој деценији живота. Изузетног позоришног искустгва велике глумице, а великог образовања, упустила се у ову нову професију стоички, иако људски скрхана двема личним трагедијама . Наиме, пред сам Велики рат умро јој је син Стеван, иначе студент композиције Париског конзерваторијума, а муж, такође глумац Српског народног позоришта, Михаило, Мика Марковић, извршио је самоубиство у Женеви, 1916, где се нашао у избеглиштву.
Режирала је између осталог, комаде: Авети, Голгота, Заједнички живот, Крадљивац, Морски гребен, Смрт мајке Југовића, Хасанагиница.
Нажалост о овим режија скоро да није забележено ништа.
Милка Марковић је као глумица остварила 225 улога. И поменимо још један њен велики таленат. Свирала је изванредно клавир и певала, а после Првог светског рата је на клавиру пратила музичке представе и радила са млађим глумцима као корепетитор, пратећи глумце, али и учећи их певању.
Лаза Костић помиње Милку Марковићку у својој књизи О Ј.Ј.Змају. „Она је у лик који тумачи могла заронити у оне дубине где се осмејак састаје са сузом.“
И рекао је велики песник у овој реченици више од бројних критика.
Милка Марковић је пензију чекала пуних седам година. Сећале су је се бројне генерације и глумаца и публике. Била је мезимица новосадске публике, али је и њој као и другим глумицама о којима смо писали, као усуд овог посла , морало да се догоди да се као удовица и мајка која је сахранила дете, још и напати стара, сама, остављена, беспомоћна и јако сиромашна. Требало је седам година преживети док није дочекала пензију.
Милош Црњански је 1919. забележио да је Милка Марковић као авет промицала новосадским улицама. „У том гласу беше цела драма, драма жена, у том гласу меком и тешком… глас,увек пун драме која је вечна, драме жене која рађа… Ви који сте некад љубили руку и гледали је страсно и називали је наша Дузе – видите ли је сад са удовичком торбом на улици кишовитој, јесењој“, писао је Црњански.
Милка Марковић умрла је 1930. година и сахрањена је на Алмашком гробљу у Новом Саду.
Н. Ј.