Objavljeno:
1261
pregleda

„Madam Baterflaj“, kritički osvrt

Foto: Srđan Doroški

Čak su i gromovi ustuknuli u petak uveče (14. maja) i (raskopani) Novi Sad upravo ispred Srpskog narodnog pozorišta dočekao je radoznale posetioce za balet „Madam Baterflaj“!

U koprodukciji novosadskog pozorišta i austrijskog Evropa baleta iz Sankt Peltena jedna doista internacionalna ekipa na čelu sa germanskim koreografom, rediteljem, autorom libreta i izbora muzike Peterom Brojerom uz saradnju austrijsko-slovenačkih i srpskih dizajnera i video-projekcija Markusom Geslerom, Sebastijanom Šeremetom, Dominikom Vajdom i Katarinom Stanivuković i sa izvrsnim baletskim umetnicima, posebno muškim, na čelu sa Englezom Samjuelom Bišopom i naslovnom junakinjom Anom Đurić (ovaj baletski par već se proslavio u sjajnoj postavci humorno-bravurozne „Vragolanke“ po muzici Ferdinanda Herolda). Ovog puta reč je o karakternom, psihološki tananom baletu koji oslikava dva dijametralno suprotna sveta misaono-mističnog Istoka i lakomisleno-razigranog Zapada.

U iscrpnom i odlično pripremljenom programu, koji je sačinila urednica Ivana Ilić Kiš i koja nas je podsetila na diskografsku kolekciju „Madam Baterflaj“ iz 1975. sa Mirelom Freni i Lučanom Pavarotijem, ali i poučila o filmskim verzijama od američkog nemog filma Sidnija Olkota iz 1915. – „Harakiri“, nemački nemi film Frica Langa, na brodvejski mjuzikl iz 1988. po tekstu Dejvida Hvanga (koji je izvođen više od 800 puta), pa i na novu „Madam Baterflaj“ japanskog kompozitora Šigeki Sejguse koja je nastala 2004. povodom stogodišnjice Pučinijevog remek-dela. Saznali smo i o koreografskim postavkama.

Ova nova je 56. celovečernji balet Petera Brojera i doista je nova! On je koreografski „ispričao“ i šta je poručnik Pinkerton radio tri godine u Americi, na uštrb prekrasnih dueta Ćo-Ćo-san i Suzuki, verovatno najlepših dueta ženskih glasova na operskoj sceni uopšte. Razume se, i ovde je najlirskija scena ljubavni duet glavnih ličnosti u Largu, u dalekom Ges-duru, u pjano-pjanisimu i kao kontrast bučna, masovna scena na početku drugog čina s američkom zastavom u pozadini, sa kostimima jarih boja i muzikom koja kao da je izašla iz Bernštajnovog „West side story“; ostvarena je prava lepota kontrasta, u svemu. Ponovni susret Ćo-Ćo-san i Pinkertona opet uspeva da prizove prekrasnu Pučinijevu muziku pa i nekadašnje ljubavne treptaje. Ali poznata je tragična sudbina 15-godišnje gejše iz Nagasakija. Brojer se nije usudio da promeni njen tok, ali je otkrio šta se u međuvremenu, dok ona čezne i pati, događalo sa nevernim Pinkertonom. Neki likovi (posebno muški) dobili su značajnije uloge. Takav je slučaj sa detetom Madam Baterflaj i Pinkertona koji je u operskoj priči plavokosi dečkić na kraju prve decenije, kome su povereni i koreografski zadaci. Uopšte je zanimljivo i šta se sve događalo sa ovom rolom. Od dr Milanke Cvetković, psihijatrice, posle prenosa iz „Metropolitena“ u „Sinepleksu“, obe smo se složile da nam je zasmetalo što se umesto deteta koristila lutka i ona mi je rekla da je u Americi zabranjeno da se deca uvode na scenu pa su u jednom trenutku pronašli kepeca koji je odglumio sina. On je bio rastom kao dete, ali je bio po psihi odrastao čovek, pa se prilikom materinskih izliva zaljubio u „Gospođu Leptiricu“ i, pošto mu ona nije uzvratila osećanje, ubio se. Od tog vremena u „Metu“ se koristi lutka! A kod nas je trogodišnjak prerastao uzrast i sa crnom perikom dovodi u sumnju i da li mu je Pinkerton uopšte otac?

Ipak, ni ova „umetnička sloboda“ nije narušila gotovo savršenu uvežbanost i rečitost ove, u svim segmentima dopadljive, gotovo očaravajuće baletske predstave „Madam Baterflaj“.

Gordana Krajačić

Objavljeno: Blic (Beograd), dodatak „Pop i kultura“, 18. maj 2021. (pravi naslov: „Madam Baterflaj“ i „Poslednjih pet godina“)

Podeli