Димитрије Ружић као Лир у „Краљ Лир“ од Шекспира

Године 1901. извесни С.П, по неком, такође непознатом немачком извору, објављује у листу Позориште, број 21, текст под насловом „Историчко мишљење о глумачким болестима“. Текст делује на први поглед, чудно, посебно из угла данашњег посматрача, али никако га не треба занемарити! Тешка су времена у Српском народном позоришту. Претходне године, 1900. умро је један од оснивача и први управник, Јован Ђорђевић. Новца има мало. Позориште редовно објављује извештаје о својим приходима и расходима, као и позиве за добровољним прилозима богатим и угледним грађанима. У једном тексту се чак говори о томе како нека Чехиња, кућна помоћница у Кикинди, шаље целу своју плату за обнову изгорелог позоришта у Прагу, а наши богати људи дају мало, недовољно…

Али вратимо се на глумачке болести. Извесни немачки лекар, др Мај, иначе Шилеров пријатељ, врло је ценио глумачку уметност али је и глумце звао „мученицима својих живаца.“

Доктор Мај је, иначе, објавио чланак под називом „О лечењу глумачке болести“ у ком наглашава да је нервни систем носилац глумачких напора и зато може да страда. „Глумци су већином добри, осетљиви људи, они су лекари морала, они раде на просвети, на образованости, на оплемењивању срца и врлине, они су бич страстима, они су држави корисни грађани у вршењу културне јој мисије“, писао је Мај. „Глумац кад игра, треба живо да изнесе страсти које приказује. Нерви глумчеви морају, дакле, да се заталасају и затрепере оним начином, како то поједина страст у суштини и особини захтева, јер гледалац мора осећати топлину љубавника, велико дело јунаково и тугу несрећна човека“. Глумце велике страсти преносе у посебно стање, а оно неизмерно слаби живце јер се насилно напрежу.

Није овде и сада занимљив ни доктор Мај, нити писац који нам преноси његове речи, већ поглед на глумца и глумачку уметност с краја 19. и почетка 20. века. То је тема која нам је данас занимљива.

Говоримо о времену веризма, великих хероја и хероина сцене који су у целој Европи, од Москве до Рима, били познати управо по аутентичности, веродостојности својих осећања у некој улози. Када читамо критике из тог времена, о писцу и делу се говори посебно, они се критикују тада када глумац у главној роли, а доказан као велики, није аутентичан у својим осећањима јер му пишчев материјал то не допушта. Бројни глумци су се такмичили ко ће боље да буде болестан, да умре на сцени, да доживи нервни слом. Глумци су на крају 19. и с почетка 20. века без посебне научене технике, трошили свој организам неумереним и жестоким страстима, сматрали су многи и критичари и теоретичари. Зато није било неумесно и да наш лист Позориште објави текст о глумачким болестима са списком шта све треба чинити и какву врсту живота водити, почевши од избегавања свих претеривања и неумерености; после тешке улоге појести добру говеђу чорбу и попити чашу доброг црног вина; јести зрело воће а не салате; јести здрав доручак; за ручак избегавати све што шкоди меланхолицима, „све врсте кобасица са осталим свињским месом заједно ваља да се уклоне са стола глумчева“; „јестива са шећером су опасна“; „на сто глумчев не сме се више од три чиније имати, све остало је сувишно и шкоди стомаку и џепу“… „Миран сан прави је мелем за живце позоришних мученика“; лети се купати хладном водом и пити воду с ледом; клонити се разблудна и разуздана живота; шкодљива је и шминка… предугачак је овај списак!

„Наша је дужност да глумцима, тим душевним лекарима помогнемо“, узвикује наш С.П, „јер и они непосредно утичу на здравље суграђана тиме што порок исмевају а врелине уздижу!“

Н.Ј.