Отварамо „Позориште“ из јануара месеца 1896. године. Овај лист излази већ дведесет година, улази у двадесет и прву. Уређује га и даље Антоније Хаџић. Текст на првој страни носи наслов „Позорница као морална установа“, а реч је о једном Шилеровом предавању одржаном у Манхајму. На бројним страницама и настављајући се у наступајућим бројевима, читамо о уметности и религији као стубовима друштвеног и духовног напретка.
Сазнајемо шта је све на репертоару нашег позоришта, од најновијих превода комада који се играју по европским позорницама до Сеоске лоле, представе за коју пише да је „представа за народ с обаљеним ценама“. Ту су и Шилерови Разбојници, затим Хетман, Нијоба, а онда водвиљи Досадан свет, Булинарови, Женска влада…
Ту је и зналачка критика о глумцу Густаву Салвинију у улогама Хамлета и Отела. Овај глумац је био син чувеног Томаза Салвинија и посетио је те године Београд.
Јован Ђорђевић, први управник Српског народног позоришта објављује, такође, у више наставака текст под насловом „Грађа за историју Српског народног позоришта“.
Привукао нам је пажњу текст непознатог аутора под насловом „Нешто о нашој уметности“. „Добро васпитани народи као и појединци, у стању су само да у животу послуже корисно оним узвишеним, општим и непоколебљивим основима морала на којима друштво од искони, почива. Само код добро васпитаних народа, у стању су да процветају оне племените биљке које ми називамо грађанским врлинама. Дух тако васпитаног народа, то је расадник који оплемењава и утврђује темељ правој просвети и правоме напретку. Физичка крепост, ученост, то су повољни услови за живот и напредак друштва, али снажан или учен човек, ако није и добро васпитан, није ништа друго, него опасан члан породице, који не преза, да на олтар својих страсти, својих уживања, жртвује и главу свога рођеног оца. И баш те прилике чине, да је он сто пута опаснији. У њему је угушена свака искра морала, саучешћа према бедноме, љубави према породици и отаџбини, наклоност к општој љубави, коју само васпитање усађује у душу човекову.“
Није овде реч само о поучном тексту, већ о правој психолочкој и социолошкој вивисекцији друштва, стања света, а све да бисмо схватили позориште, посебно трагични жанр. Племенити смисао трагичног поступка који увек има виши циљ над индивидуалним, је у суштини тема овог непознатог нам аутора, тема које је добро, с времена на време, подсетити се.
У њој је смисао настанка и постојања позоришта, целокупне античке трагедије. Аутор нам објашњава личну жртву зарад општег добра, узвишеност осећања пред ниским страстима, значај откривања моралних истина, али и уочава да је „ласкати страстима масе и појединаца, подло или бесавесно“, што је неоспорно запажање о томе чему служи и позориште и сама култура и колико је оно бесмислено, да не кажемо „подло и бесавесно”, када нема виши циљ.
„Свакоме народу и у свако доба потребни су, дакле, чланови крепкога духа, људи који су у стању савлађивати страсти своје, за љубав општег мира и благостања, али маленим и политички разједињеним народима то је у толико већма потребније. Без великих жртава појединаца општи се идеали не реалишу никад.“
Зашто је писан и објављен овај текст, откривамо негде при крају када писац каже да „за последњих година у нашем јавном животу почиње наступати прилична анархија у погледу друштвеног морала… служба народу своме свела се на обичне фразе, а врлине грађанске прогањају се као какво зло.“
Подсетимо се само, да је реч о 1896. години!
Н.Ј.