Ансамбл из 1905. (у средини управник Антоније Хаџић)

Стижемо већ и до IV године објављивања листа „Позориште“. И даље га уређује Антоније Хаџић. Од броја 1, па у неколико наредних бројева, опет непотписан текст, највероватније Хаџићев, о старој и новој глумачкој школи.

Зашто нам је ово занимљиво и важно?

Прво зато што данас видимо колико је крајем 19. века, значи на самом почетку развоја Српског народног позоришта, било важно образовање глумаца, колико је педагогија била део политике тадашње Управе и колико је све то и данас актуелно. Видимо колико је Управи позоришта било јасно да институција овог типа може лако и брзо да се уруши и падне на ниво аматеризма, а колико треба зналачког рада и времена да би напредовала.

Цитираћу само једну Хаџићеву мисао из 1874. године: „Весело трошарење с једне стране, књижевна нерадња с друге, а с треће сплеткарење сваке врсте изнутра и споља доведоше позориште још млађано до јектике, те леже на самртну постељу… Ето, дијагнозе! А лек увек исти: може се штедљивије газдовати, више нових комада спремити (више добрих комада спремити, додали бисмо данас), интригама крај учинити.“

Али вратимо се на глумачку школу, дакле на највећу Хаџићеву бригу. Антоније Хаџић тврди да такозвани стари или природни правац глуме, нажалост, има мало представника, а још мање младих „подражатеља“. Сваки глумац почиње своју улогу што простије, пуштајући је да органски под теретом афеката и призора сама из себе расте и да се пење скоро неприметним кораком до оне трагичке или комичке висине коју јој је песник наменио. Глумци који се овога правца држе, знају да само помоћу другова својих могу извести потпуну слику драматске радње, да су они, дакле, само део, ма како изврстан био, целе уметничке радње која треба једног вечера да потресе и облагороди осећаје публике. Баш простом, једноставном представом учине велики глумци најсилније уметничке утиске.

Овако је то објашњавао Хаџић.

Читајући ову мисао, разумемо колико је тачно и модерно схватање глуме било 1875. године у једном Новом Саду који је био далеко од центара великих културних збивања у Европи, а Константин Сергејевич Станиславски тек био мали дечак!

„Такозвана нова уметничка школа која се назива и реалистичком и која, нажалост, сада тако много присталица има, захтева да глумац или глумица у улози својој не изнесе на видик обичну, просту људску особину, која их свима другим људима сличнима прави, него да означи оне особине човечије као најглавније, које га деле од свију других људи, које су необичне…, које означују нешто засебно… Овакви уметници још с почетка полете у таку висину да им се позорница испод ногу изгуби. Они играју своју партију соло, за себе…”

Врло јасно аутор нам овде говори и о жанру и стилу, као и о неуједначености глумачког израза, што се, руку на срце, више тиче редитеља него глумаца.

Али ако се вратимо у епоху, дакле реализма и пре тога романтизма у европском позоришту, аутор нас луцидно упозорава на кључну улогу представљачке уметности и враћа Аристотелу, на примеру историјских карактера:
„Драма не треба да каже да су историјске личности онакве какве су, јер то ми већ знамо; она треба да каже зашто су те личности такве постале, она треба да их пред нашим очима онаквима ствара, за какве у историји већ важе!“

Хвала Антонију Хаџићу за ову лекцију!

Н.Ј.