У оквиру селекције 65. Стеријиног позорја, селетор Светислав Јованов одабрао је у такмичарској селекцији две представе Српског народног позоришта – „Смедерево 1941.“ и „Ко је убио Џенис Џоплин?“, а у оквиру посебног сегмента селекције за оф програм Друга сцена, представу „Повратак“ одабрала је помоћница селектора Ивона Јањић.
Образложење селектора:
1. СМЕДЕРЕВО 1941. – писац и режија Ана Ђорђевић; Српско народно позориште Нови Сад (Србија)
Полазећи од трагичног историјског догађаја (страдање ансамбла Српског народног позоришта у експлозији смедеревског стоваришта муниције, јуна 1941), чију хронологију само привидно следи, Ана Ђорђевић развија кроз сложени али модерно течни текстуални наратив, параболу о трима световима – историјском, интимном и позоришном. Надграђујући овакву ситуацију редитељском поставком у којој се пулсирајућа сведеност емоција убедљиво усклађује са симболичним акцентима, ауторка успева да кроз спајање, али и међусобну релативизацију поменутих светова предочи идеју о праштању као јединој могућности опстанка појединца и театра.
2. КО ЈЕ УБИО ЏЕНИС ЏОПЛИН? – писац Тијана Грумић, режија Соња Петровић; Српско народно позориште и Омладинска престоница Европе, ОПЕНС, Нови Сад (Србија)
Трагичност судбине легендарне рок-певачице постала је за ауторски тандем Тијана Грумић–Соња Петровић захвалан повод за метафоричко уобличење тезе о кризној тачки сваке (модерне) „изгубљене генерације“. С друге стране, експлозивна мешавина необузданости и креативности стварне (и медијски посредоване) Џенис Џоплин, послужила је ауторкама као узбудљиво полазиште за потресну, слојевиту сценску „рок-баладу“, унутар које својеврсна драматургија „уживо“ извођених песама култне интерпретаторке постаје и драмски равноправан елемент сценског збивања – не на последњем месту захваљујући изузетном глумачком и певачком потенцијалу двеју интерпретаторки Џенискиног лика.
Образложење помоћнице селектора:
3. ПОВРАТАК, режија Дејвид Глас, Српско народно позориште Нови Сад
У сарадњи са осам глумица и глумаца, Дејвид Глас испитује утицај насиља, нарочито колективне насилне прошлости, на живот потоњих генерација. Узимајући трауму и заоставштину као темељ овог приказа, ансамбл даје чисто визуелно, инвентивно остварење које обрађује сијасет узрока и последица појединачне и колективне агресије. Како је ова представа настала у двогодишњем процесу заједничког рада, она није некакав једноставно имплементиран концепт, већ пажљиви приказ дубоко утемељеног духа прошлости и садашњости.