Muzika je kao i medicina, mora da harmonizuje ljude

nodar-canbaIntervju sa kompozitorom baleta Pinokio Nodarom Čanbom iz Abhazije

Gost Srpskog narodnog pozorišta je kompozitor, dirigent, profesor, zaslužni umetnik Republike Abhazije, umetnik svetskog renomea – Nodar Viktorovič Čanba.

Nodar Viktorovič Čanba (Nodar Tchanba), kompozitor i dirigent

Nodar Viktorovič Čanba (Nodar Tchanba), kompozitor i dirigent

Stigao je u dvonedeljnu posetu Srpskom narodnom pozorištu, iz Južne Koreje, udaljene od Srbije više od 8 hiljada kilometara. U Seulu je zaposlen kao profesor horskog dirigovanja na tamošnjem univerzitetu Sang Mjun. Ovde je drugi put, nakon deset godina, u gradu koji ga je lepotom, atmosferom i ljudima, prvi put i osvojio. Posvećen porodici i muzici, skroman kada govori o svojim uspesima, objektivan u proceni kvaliteta i potencijala umetničkih ansambla sa kojima je sarađivao, tih, nenametljiv, hrišćanski obziran, izgradio je harmoniju u sebi, onakvu kakvu učitava u svojim delima.

S nestrpljenjem se očekuje praizvedba baleta Pinokio, u subotu, 28. aprila, uoči važnog dana za umetničku igru, Svetskog dana igre (29. aprila). U toku su celodnevne probe ansambla Baleta i orkestarske probe, kojima prisustvuje g. Čanba. To je bio povod da razgovaramo s njim o muzičkoj umetnosti, uzorima i očekivanjima nakon praizvedbe.


Drugi put ste u Srbiji, u Novom Sadu, nakon deset godina. Kakve su Vaše impresije o našem gradu, onda i sada?

Ponovo sam ovde jer mi se grad prvi put mnogo dopao. Primećujem promene, sada mi se čini da je još lepši i volim što sam ponovo u Srbiji. Mnogo putujem po svetu i naravno da je važan prvi utisak o gradu, o njegovoj lepoti, ali onu pravu, unutrašnju lepotu nose njegovi građani. Lepotu grada čini i negovanje tradicije koja je duboko ukorenjena, potpuno je prirodna i ona ovde zrači. Veoma cenim kada je svaki narod toga svestan i kada vidim da se tradicija poštuje. Tradicija i nasleđe su duh grada i njegovih građana. Živim u Francuskoj, a rođen sam u Abhaziji koja, takođe, ima duboke korene u tradiciji i mi poštujemo i sledimo našu tradiciju. I u Srbiji je tako. To je za mene veoma značajno.


Imali ste priliku da čujete orkestar SNP-a, pre, a i sada na probama.

Muzički instrumenti su u celom svetu isti, u Aziji, u Evropi, ovde, u Srbiji, muzičke škole su iste, ali se razlikuju ljudi. Bilo gde da se završi muzičko obrazovanje, na primer, flautista može da završi studije u Moskvi, čelista u Francuskoj, a drugi u Srbiji, ali kada negde treba da sviraju zajedno, oni će zajedno da stvore sliku muzike. To je ono što je važno. Svi muzičari, na sreću, imaju zajednički jezik na kom se vrlo lako sporazumeju, a to je muzika. Da, čuo sam orkestar pre deset godina i sada. Mislim da orkestar SNP-a ima vrlo dobar kvalitet i odličan potencijal, siguran sam da će uspeti da prenesu koloritnu muziku koju zahteva partitura za Pinokija. Vidim da su mnogobrojni članovi orkestra mladi koji su puni energije, znanja, entuzijazma, a to smatram najvažnijim u sviranju. Treba izbegavati ono „moram da sviram“, ali tamo gde postoji jedinstvo i jasna predstava o muzici, onda orkestar ima potencijal da muziku učini još boljom.

Često putujte, imate internacionalnu karijeru, bogato iskustvo i ogromno znanje, pišete i objavljujete radove. Kako je sve počelo, kako se razvijala Vaša ljubav prema muzici?

Za mene je bilo to veoma prirodno. Rođen sam u mnogočlanoj porodici, ja sam sedmo i najmlađe dete. U našoj porodici se pevala i negovala pesma, naročito narodna. Narod Abhazije ima veoma bogatu folklornu tradiciju u pevanju narodnih pesama. To je ogromna riznica predivnih narodnih pesama, koje se zbog svoje lepote neguju. Te pesme se mnogo razlikuju od, na primer, ruskih narodnih pesama, ili korejskih i francuskih. Abhazijske pesme su jedinstvene, zasnovane su na koheziji, to su pesme za solo glas, tenor, burdon, tj. niski bas. Iako smo svi u porodici, moj otac, majka, braća i sestre, negovali tradiciju pevanja narodne muzike i volimo klasičnu muziku, jedini sam u porodici koji se profesionalno bavim klasičnom muzikom. Na mene je uticao jedan abhazijski kompozitor koji je došao da izabere članove za školski hor. On je proverio moje muzičke sposobnosti, moj sluh i bio je iznenađen. Razgovarao je sa mojim roditeljima, a meni je rekao: „Ti moraš da studiraš muziku.“ Za mene je to bio sasvim prirodan sled događaja, završio sam muzičku školu, kasnije Konzervatorijum u Moskvi, doktorirao u oblasti istorije muzike.

Kao dirigent i umetnik koji je čest gost u koncertnim dvoranama i operskim kućama u Koreji i evropskim gradovima, možete li nam reći kakvi su tamošnji tehnički potencijali koncertnih dvorana i po čemu se razlikuje korejska publika od evropske?

U Koreji radim više od šesnaest godina. Za to dugo vreme dirigovao sam opere, simfonije od kojih najčešće Betovenovu Devetu simfoniju, Sen Sansovu Simfoniju u B-duru za orgulje, velike kompozicije. Radio sa mnogim orkestrima i sa mnogobrojnim horovima, nacionalnim horom, koji ima perfektan kvalitet. Mogu reći da korejski muzičari, i drugi muzičari sa kojima sam radio, nakon završetka studija, nastavljaju studije u Italiji, Francuskoj, Austriji i drugim evropskim muzičkim centrima, i nije teško da se razumemo, ali je uvek problem koji program treba odabrati, za koji se repertoar treba odlučiti. Na primer, ako odaberem za repertoar neko Betovenovo delo, ono je opštepoznato svim muzičarima i, naravno, publici. Ali ako odaberem za repertoar nekoliko abhazijskih narodnih pesmama, to su pesme koje muzičari ne poznaju i koje publika nikad nije čula. To su nepoznata dela i za njihovo izvođenje je bilo potrebno mnogo vremena da se ovlada partiturom. Znate, kada sam stigao prvi put u Seul, nisam znao koliko dobro seulska publika poznaje klasičnu muziku, njihovo osnovno obrazovanje može da se uporedi sa onim koje je tipično za publiku evropskih muzičkih centara. Bio sam prijatno iznenađen i činjenicom koliko perfektne uslove imaju, brojne koncertne dvorane, pozorišne sale, koliko imaju divnih i kvalitetnih horova, simfonijskih orkestara. Sa mnogima i danas sarađujem. Klasična muzika u Južnoj Koreji je veoma razvijena i publika je otvorena za sve vrste muzike. Kao profesor na Sang Mjun univerzitetu, dirigujem akademskim orkestrom u sali koja ima standardne proporcije koncertne dvorane, scene koja može da proizvede zvuk u visokom kvalitetu, slične vašoj velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta.

Šta muzika znači za Vas? Koji su to umetnici koji utiču na Vaš rad?

Muzika je moj život. Ona je neodvojiva od mog života. Volim sve vrste muzike, volim operu, simfonije, horske pesme, kamernu muziku, romanse, često slušam i muziku za klavir i ostale instrumente. Komponujem muziku za violončelo solo, od kojih bih istakao Svitu, koju izvodi Aleksandar Knjazev, svetski poznati čelista i moj prijatelj. Na mom repertoaru se nalaze dela Verdija, Pučinija, Malera, a od simfonijskih dela to su Betovenova, Sen Sansa, Mocartova, dela Čajkovskog, naravno. To su dela koja i rado slušam. Ali, Čajkovski je za mene veoma poseban. Njegova muzika je duboka, jer je Čajkovski kao Tolstoj – pravi ruski umetnik. Na moju kreativnost utiče i za mene omiljeni kompozitor i Johan Sebastijan Bah, on u mom svetu zauzima posebno mesto. Izdvojio bih i dirigente koje veoma poštujem, kao što su Vilhelm Furtvengler, Leopold Stokovski, Klaudio Abado, Herbert fon Karajan, jer oni za mene nisu samo dirigenti. Oni su umetnici u pravom smlislu te reči.

Šta je sve potrebno da bi bili dobar kompozitor i dirigent?

Dok komponujem, kao i dok dirigujem, uporište mi je znanje. Snagu mi daje mnogo toga poznatog, ono što mi je blisko. Kompozitor, kao uostalom i dirigent, mora da zna mnogo toga. Znate, dok komponujem ili dirigujem, moram znati ne samo note i muziku. To znaju svi muzički umetnici. Ovo je nešto potpuno odvojeno jer pripada svetu imaginacije. Takav konkretni svet mora biti bogat i raznovrstan. Ako se pripremam, na primer za izvođenje jednog Mocartovog dela, moram znati sve njegove kompozicije, moram poznavati i dela koja su nastala pre Mocartovih, zato što putevi od njegove muzike vode do antičkih vremena. To važi i za Bahovu muziku i renesansni period pre, čiji putevi takođe vode do antike. Ne mogu samo poznavati muziku, nego podrazumevam znanje iz ostalih oblasti umetnosti: velika književna dela, dela primenjene umetnosti, slike, filozofska dela. Čak moram poznavati i religije, na primer, ako izvodite Bahovu Misu u h-molu i ne znate ništa o biblijskim motivima i Isusu, kako ćete onda to delo interpretirati? Ako ćete samo svirati prema notama i naglašavati izraze, nećete nikad ući u unutrašnji svet, u svet kojim je Bah bio inspirisan. Šta ga je podstaklo, koja je to tema koja ga je inspirisala da stvori tako veliko delo i izuzetno značajnu kompoziciju, to su pitanja na koja odogovore treba tražiti u onom drugom svetu koji je važan za moje stvaralaštvo. Ako poznajem Bibliju, znam i puteve kojima je Isus išao, znam koje su bile njegove muke. To katkad podrazumeva da moram biti upoznat i sa kinematografskim ostvarenjima čija je tema ista kao i delo na kojem radim. Zato dirigent treba da bude širokog obrazovanja, a to ga čini posebnim. Mora znati da objasni muzičko delo, on diriguje svakim instrumentom, a za instrumentima su ljudi. A oni su različiti, i toga treba biti svestan. Zato svet i znanje jednog dirigenta moraju biti široki.

Kom muzičkom pravcu pripadate?

Ja sam veoma klasičan. Naravno, volim i modernu muziku ali kada ima određenu dubinu. Nije mi bitno ako je muzika na jeziku koji je meni nerazumljiv, bitna mi je dobra melodija. Ona mora da bude na prvom mestu jer je ona u stvari „jezik“ muzike. Takav jezik treba da je razumljiv, a ne samo da je jasna ideja ili da je muzika razumljiva samo kompozitoru. To je za mene disharmonija. Zašto muzika postoji? Muzika je kao i medicina, mora da harmonizuje ljude. To je primarno, bilo da se radi o muzici za Madam Baterflaj, Malerovoj simfoniji ili muzici za Pinokija. Muzika mora da harmonizuje ljude, tako i ljude koji dolaze na moje koncerte. Publika je naravno često ispunjena nekim svojim problemima, stresom, brigama koje svakodnevnica donosi, ali na moje koncerte dolaze da prime ono što nisu imali ranije, nešto što im je, nadam se, nedostajalo. Zato moram raditi i misliti kao lekar, nesebično dajem svu energiju da bih svoja dela harmonizovao. Možete zamisiti kada se u gledalištu nalazi dve do tri hiljade posetilaca, koji nakon koncerta odu puni harmonije. Sebe dajem potpuno, pa sam nakon toga iscrpljen i veoma umoran, katkad ne mogu ni reč da progovorim.

O inspiraciji za Pinokija

To su bile posebne okolnosti i vreme kada sam stvarao muziku za Pinokija. Radio sam kao profesor na Univerzitetu u Seulu, gde sam 2009. godine sreo Dragana Jerinkića, koji mi je predložio da napišem muziku za balet. Pisao sam je nekoliko meseci, mada sam je u međuvremenu doterivao, menjao. Pripremao sam se ozbiljno, pročitao sve Kolodijeve priče o Pinokiju. Nije bilo lako jer sam morao neprestano biti unutar priče, u tom svetu koji me je okupirao, ali je bilo zadovoljstvo zato što zapisujem ideje koje su me neprestano podsticale da idem dalje. Katkad sam se budio noću, u tri ujutru, sa muzičkim idejama koje sam odmah beležio. Ne može se reći da je to balet a decu, kao što se često govori i za Krcka Oraščića. Orkestarska partitura nije laka jer je muzika stvarana za baletsku predstavu. Na primer, kompozicija za scenu o Morskom kraljevstvu je klasična i ozbiljna. Taj predeo, obasjan zracima zalazećeg sunca ili u svitanju, često mi je u mislima, jer sam rođen u mestu blizu obale Crnog mora, gde je veoma lepo i romantično. Vodio sam se drugim prizorima iz prirode, planinskim pejzažima, vodenim prostranstvima, lepotom ljudi. Nadam se da će publika zavoleti muziku Pinokija.

Šta vas vodi kroz život

Porodica mi je na prvom mestu i imam veliku odgovornost prema njima. Imam troje dece i suprugu. Stariji sin je na studijama jezika u Strazburu, a dvoje mlađe dece, blizanci, trenutno su na školskom raspustu koji provode zajedno sa majkom na putovanju.

Planove za budućnost nemam, jer verujem da samo Bog ima takve planove. Njemu zahvaljujem na svakom danu, zahvaljujem mu na ovom svetu u kojem imam prilike da radim i upoznajem nove ljude, da boravim u Srpskom narodnom pozorištu. Veoma mi je drago što će svetska premijera baleta Pinokio biti baš ovde u Srpskom narodnom pozorištu.

Razgovor pribeležila I. Ilić


Važno je i da mir u svetu vlada, on je još jedan od elemenata haromonije, koja je toliko važna za ljude. Znam šta je mir, pošto znam i šta je rat. U Abhaziji smo devedesetih godina prošlog veka imali rat, baš kao i u Srbiji, kada smo izgubili svoje bližnje, prijatelje. Moramo misliti na to kako da sačuvamo mir.

POVEZANE VESTI: