Објављено:
188
прегледа

Музика је као и медицина, мора да хармонизује људе

Интервју са композитором балета „Пинокио“ Нодaром Чанбом из Абхазије

Гост Српског народног позоришта је композитор, диригент, професор, заслужни уметник Републике Абхазије, уметник светског реномеа – Нодар Викторович Чанба.

Стигао је у двонедељну посету Српском народном позоришту, из Јужне Кореје, удаљене од Србије више од 8 хиљада километара. У Сеулу је запослен као професор хорског дириговања на тамошњем универзитету Санг Мјун. Овде је други пут, након десет година, у граду који га је лепотом, атмосфером и људима, први пут и освојио. Посвећен породици и музици, скроман када говори о својим успесима, објективан у процени квалитета и потенцијала уметничких ансамбла са којима је сарађивао, тих, ненаметљив, хришћански обзиран, изградио је хармонију у себи, онакву какву учитава у својим делима.

С нестрпљењем се очекује праизведба балета Пинокио, у суботу, 28. априла, уочи важног дана за уметничку игру, Светског дана игре (29. априла). У току су целодневне пробе ансамбла Балета и оркестарске пробе, којима присуствује г. Чанба. То је био повод да разговарамо с њим о музичкој уметности, узорима и очекивањима након праизведбе.


Други пут сте у Србији, у Новом Саду, након десет година. Какве су Ваше импресије о нашем граду, онда и сада?

Поново сам овде јер ми се град први пут много допао. Примећујем промене, сада ми се чини да је још лепши и волим што сам поново у Србији. Много путујем по свету и наравно да је важан први утисак о граду, о његовој лепоти, али ону праву, унутрашњу лепоту носе његови грађани. Лепоту града чини и неговање традиције која је дубоко укорењена, потпуно је природна и она овде зрачи. Веома ценим када је сваки народ тога свестан и када видим да се традиција поштује. Традиција и наслеђе су дух града и његових грађана. Живим у Француској, а рођен сам у Абхазији која, такође, има дубоке корене у традицији и ми поштујемо и следимо нашу традицију. И у Србији је тако. То је за мене веома значајно.


Имали сте прилику да чујете оркестар СНП-а, пре, а и сада на пробама.

Музички инструменти су у целом свету исти, у Азији, у Европи, овде, у Србији, музичке школе су исте, али се разликују људи. Било где да се заврши музичко образовање, на пример, флаутиста може да заврши студије у Москви, челиста у Француској, а други у Србији, али када негде треба да свирају заједно, они ће заједно да створе слику музике. То је оно што је важно. Сви музичари, на срећу, имају заједнички језик на ком се врло лако споразумеју, а то је музика. Да, чуо сам оркестар пре десет година и сада. Мислим да оркестар СНП-а има врло добар квалитет и одличан потенцијал, сигуран сам да ће успети да пренесу колоритну музику коју захтева партитура за Пинокија. Видим да су многобројни чланови оркестра млади који су пуни енергије, знања, ентузијазма, а то сматрам најважнијим у свирању. Треба избегавати оно „морам да свирам“, али тамо где постоји јединство и јасна представа о музици, онда оркестар има потенцијал да музику учини још бољом.

Често путујте, имате интернационалну каријеру, богато искуство и огромно знање, пишете и објављујете радове. Како је све почело, како се развијала Ваша љубав према музици?

За мене је било то веома природно. Рођен сам у многочланој породици, ја сам седмо и најмлађе дете. У нашој породици се певала и неговала песма, нарочито народна. Народ Абхазије има веома богату фолклорну традицију у певању народних песама. То је огромна ризница предивних народних песама, које се због своје лепоте негују. Те песме се много разликују од, на пример, руских народних песама, или корејских и француских. Абхаске песме су јединствене, засноване су на кохезији, то су песме за соло глас, тенор, бурдон, тј. ниски бас. Иако смо сви у породици, мој отац, мајка, браћа и сестре, неговали традицију певања народне музике и волимо класичну музику, једини сам у породици који се професионално бавим класичном музиком. На мене је утицао један абхаски композитор који је дошао да изабере чланове за школски хор. Он је проверио моје музичке способности, мој слух и био је изненађен. Разговарао је са мојим родитељима, а мени је рекао: „Ти мораш да студираш музику.“ За мене је то био сасвим природан след догађаја, завршио сам музичку школу, касније Конзерваторијум у Москви, докторирао у области историје музике.

Као диригент и уметник који је чест гост у концертним дворанама и оперским кућама у Кореји и европским градовима, можете ли нам рећи какви су тамошњи технички потенцијали концертних дворана и по чему се разликује корејска публика од европске?

У Кореји радим више од шеснаест година. За то дуго време дириговао сам опере, симфоније од којих најчешће Бетовенову Девету симфонију, Сен Сансову Симфонију у Бe-дуру за оргуље, велике композиције. Радио са многим оркестрима и са многобројним хоровима, националним хором, који има перфектан квалитет. Могу рећи да корејски музичари, и други музичари са којима сам радио, након завршетка студија, настављају студије у Италији, Француској, Аустрији и другим европским музичким центрима, и није тешко да се разумемо, али је увек проблем који програм треба одабрати, за који се репертоар треба одлучити. На пример, ако одаберем за репертоар неко Бетовеново дело, оно је општепознато свим музичарима и, наравно, публици. Али ако одаберем за репертоар неколико абхаских народних песмама, то су песме које музичари не познају и које публика никад није чула. То су непозната дела и за њихово извођење је било потребно много времена да се овлада партитуром. Знате, када сам стигао први пут у Сеул, нисам знао колико добро сеулска публика познаје класичну музику, њихово основно образовање може да се упореди са оним које је типично за публику европских музичких центара. Био сам пријатно изненађен и чињеницом колико перфектне услове имају, бројне концертне дворане, позоришне сале, колико имају дивних и квалитетних хорова, симфонијских оркестара. Са многима и данас сарађујем. Класична музика у Јужној Кореји је веома развијена и публика је отворена за све врсте музике. Као професор на Санг Мјун универзитету, диригујем академским оркестром у сали која има стандардне пропорције концертне дворане, сцене која може да произведе звук у високом квалитету, сличне вашој великој сцени Српског народног позоришта.

Шта музика значи за Вас? Који су то уметници који утичу на Ваш рад?

Музика је мој живот. Она је неодвојива од мог живота. Волим све врсте музике, волим оперу, симфоније, хорске песме, камерну музику, романсе, често слушам и музику за клавир и остале инструменте. Компонујем музику за виолончело соло, од којих бих истакао Свиту, коју изводи Александар Књазев, светски познати челиста и мој пријатељ. На мом репертоару се налазе дела Вердија, Пучинија, Малера, а од симфонијских дела то су Бетовенова, Сен Санса, Моцартова, дела Чајковског, наравно. То су дела која и радо слушам. Али, Чајковски је за мене веома посебан. Његова музика је дубока, јер је Чајковски као Толстој – прави руски уметник. На моју креативност утиче и за мене омиљени композитор и Јохан Себастијан Бах, он у мом свету заузима посебно место. Издвојио бих и диригенте које веома поштујем, као што су Вилхелм Фуртвенглер, Леополд Стоковски, Клаудио Абадо, Херберт фон Карајан, јер они за мене нису само диригенти. Они су уметници у правом смлислу те речи.

Шта је све потребно да би били добар композитор и диригент?

Док компонујем, као и док диригујем, упориште ми је знање. Снагу ми даје много тога познатог, оно што ми је блиско. Композитор, као уосталом и диригент, мора да зна много тога. Знате, док компонујем или диригујем, морам знати не само ноте и музику. То знају сви музички уметници. Ово је нешто потпуно одвојено јер припада свету имагинације. Такав конкретни свет мора бити богат и разноврстан. Ако се припремам, на пример за извођење једног Моцартовог дела, морам знати све његове композиције, морам познавати и дела која су настала пре Моцартових, зато што путеви од његове музике воде до античких времена. То важи и за Бахову музику и ренесансни период пре, чији путеви такође воде до антике. Не могу само познавати музику, него подразумевам знање из осталих области уметности: велика књижевна дела, дела примењене уметности, слике, филозофска дела. Чак морам познавати и религије, на пример, ако изводите Бахову Мису у хa-молу и не знате ништа о библијским мотивима и Исусу, како ћете онда то дело интерпретирати? Ако ћете само свирати према нотама и наглашавати изразе, нећете никад ући у унутрашњи свет, у свет којим је Бах био инспирисан. Шта га је подстакло, која је то тема која га је инспирисала да створи тако велико дело и изузетно значајну композицију, то су питања на која одоговоре треба тражити у оном другом свету који је важан за моје стваралаштво. Ако познајем Библију, знам и путеве којима је Исус ишао, знам које су биле његове муке. То каткад подразумева да морам бити упознат и са кинематографским остварењима чија је тема иста као и дело на којем радим. Зато диригент треба да буде широког образовања, а то га чини посебним. Мора знати да објасни музичко дело, он диригује сваким инструментом, а за инструментима су људи. А они су различити, и тога треба бити свестан. Зато свет и знање једног диригента морају бити широки.

Ком музичком правцу припадате?

Ја сам веома класичан. Наравно, волим и модерну музику али када има одређену дубину. Није ми битно ако је музика на језику који је мени неразумљив, битна ми је добра мелодија. Она мора да буде на првом месту јер је она у ствари „језик“ музике. Такав језик треба да је разумљив, а не само да је јасна идеја или да је музика разумљива само композитору. То је за мене дисхармонија. Зашто музика постоји? Музика је као и медицина, мора да хармонизује људе. То је примарно, било да се ради о музици за Мадам Батерфлај, Малеровој симфонији или музици за Пинокија. Музика мора да хармонизује људе, тако и људе који долазе на моје концерте. Публика је наравно често испуњена неким својим проблемима, стресом, бригама које свакодневница доноси, али на моје концерте долазе да приме оно што нису имали раније, нешто што им је, надам се, недостајало. Зато морам радити и мислити као лекар, несебично дајем сву енергију да бих своја дела хармонизовао. Можете замисити када се у гледалишту налази две до три хиљаде посетилаца, који након концерта оду пуни хармоније. Себе дајем потпуно, па сам након тога исцрпљен и веома уморан, каткад не могу ни реч да проговорим.

О инспирацији за Пинокија

То су биле посебне околности и време када сам стварао музику за Пинокија. Радио сам као професор на Универзитету у Сеулу, где сам 2009. године срео Драгана Јеринкића, који ми је предложио да напишем музику за балет. Писао сам је неколико месеци, мада сам је у међувремену дотеривао, мењао. Припремао сам се озбиљно, прочитао све Колодијеве приче о Пинокију. Није било лако јер сам морао непрестано бити унутар приче, у том свету који ме је окупирао, али је било задовољство зато што записујем идеје које су ме непрестано подстицале да идем даље. Каткад сам се будио ноћу, у три ујутру, са музичким идејама које сам одмах бележио. Не може се рећи да је то балет а децу, као што се често говори и за Крцка Орашчића. Оркестарска партитура није лака јер је музика стварана за балетску представу. На пример, композиција за сцену о Морском краљевству је класична и озбиљна. Тај предео, обасјан зрацима залазећег сунца или у свитању, често ми је у мислима, јер сам рођен у месту близу обале Црног мора, где је веома лепо и романтично. Водио сам се другим призорима из природе, планинским пејзажима, воденим пространствима, лепотом људи. Надам се да ће публика заволети музику Пинокија.

Шта вас води кроз живот

Породица ми је на првом месту и имам велику одговорност према њима. Имам троје деце и супругу. Старији син је на студијама језика у Стразбуру, а двоје млађе деце, близанци, тренутно су на школском распусту који проводе заједно са мајком на путовању.

Планове за будућност немам, јер верујем да само Бог има такве планове. Њему захваљујем на сваком дану, захваљујем му на овом свету у којем имам прилике да радим и упознајем нове људе, да боравим у Српском народном позоришту. Веома ми је драго што ће светска премијера балета Пинокио бити баш овде у Српском народном позоришту.

Разговор прибележила И. Илић


Важно је и да мир у свету влада, он је још један од елемената харомоније, која је толико важна за људе. Знам шта је мир, пошто знам и шта је рат. У Абхазији смо деведесетих година прошлог века имали рат, баш као и у Србији, када смо изгубили своје ближње, пријатеље. Морамо мислити на то како да сачувамо мир.

Подели