Цео спектар осећања у Моцартовој и Вердијевој музици

wolfgang-scheidtВердијева „Травијата“ ће овог месеца поново бити изведена у понедељак у 19 часова на сцени „Јован Ђорђевић“ Српског народног позоришта, и овом оперском представом, као и пре неколико дана, дириговаће Волфганг Шајт, гост из Аустрије. Ово је први ангажман маестра Шајта у СНП-у, могуће не и последњи, јер има планова и за његов поновни долазак у Нови Сад.

Потекао из богате музичке средине каква је Беч, Вофганг Шајт се, након музичких студија на Високој бечкој школи, усавршавао у Италији, где је и победио 1978. на међународном такмичењу у дириговању „Виторио Ђуи“ у Фиренци. Каријеру је потом наставио у Истанбулу као главни диригент тамошње националне опере, а такође је и наступао са многим европским оркестрима, као и на реномираним оперским сценама. Моцарт, Верди, Пучини, Чајковски, Хајдн, Бетовен, Шуберт… само су нека од композиторских имена у његовом репертоару, док је каријеру обогаћивао и другим активностима, као што су мајсторски курсеви за диригенте, пијанисте и певаче.

Да ли је – мада је можда боље питати „зашто је“ – Верди међу вашим омиљеним композиторима?

– Зато што је бог, један од мојих богова. Када је опера у питању, за мене постоје два бога. Један је Моцарт, а други Верди, једини који су успели да изразе сва људска осећања, цео спектар, не само његов део, од дубоке туге до највеће радости. Свега тога има у њиховој музици. Све је тамо. Када диригујем њиховим операма, ја сам то и осећао, проживљавао са Леонором, Ацученом, Манриком, Виолетом… То је фантастична музика.

Директна комуникација с публиком

Диригент Антонио Папано, музички директор Краљевске оперске куће у Лондону, доста времена одваја да би публику упознао са делима која ће слушати. Да ли сматрате да је то важно?

– Рецимо да то поштујем, и жељу публике да зна више детаља о делу које ће слушати. Али, по мени, то није неопходно да би публика уживала у музици. Јер, музика је толико величанствена, да се може доживети и без тога. Ако музика не комуницира директно с публиком, слушаоцима, онда нешто није у реду с њеном интерпретацијом. Мада, поштујем ако неко у публици жели да мало више зна о делу које ће слушати.


Да ли и од певача тражите да изразе та осећања?

– Није потребно да тражим, јер певачи се, иначе, труде да изразе осећања, тако да, ако би требало то да тражим, значи да певач није добар. Музичар мора да буде професионално опседнут тиме, иначе не би требало тиме да се бави. Ако неко гледа Виолету Валери, и није дирнут, то значи да онај ко је интерпретира треба да мења професију. Добри музичари обично поседују та осећања и страсти, наравно неко више неко мање, а све зависи и од животног искуства, да ли знају како је бити очајнички заљубљен. Ако су то искусили, онда могу много више и да осећају шта се изражава овом музиком.

Шта је с оркестром, какав звук покушавате да постигнете са музичарима?

– Најбољи могући. То је врло једноставна ствар, наравно зависи од композитора, али увек тежите најбољем могућем. Што боље свирате, то сте ближи томе. У опери можете да имате најбоље солисте на сцени, али ако оркестар или диригент нису добри, представа може бити ужасна. Диригент је тај који ствара енергију, осећања, наравно у дијалогу са музичарима, али ако имате досадног диригента… Ја то могу да замислим. Одрастао сам у Бечу, био члан хора Бечких дечака, певао у „Боемима“ ,“Тоски“, „Турандоту“, „Отелу“, „Балу под маскама“. Карајан је дириговао, а на сцени су биле Рената Тебалди, Ђулијета Симионато, Марио дел Монако, Франко Корели, Ђузепе ди Стефано, сви ти богови, а ја сам имао десет година. Тако сам стекао високе критеријуме.  Али, чак и у Бечкој државној опери, која је за мене свето место када је у питању музика, излазио сам са представа када ми је било досадно и када нисам осећао ватру и страст с подијума. Тога мора бити, диригент мора да ствара такву атмосферу, да зарази тиме друге музичаре, а сви заједно морамо да дотакнемо публику.

Имали сте прилике да се сретнете и са таквим диригентским величинама као што су Карл Бем, Херберт фон Карајан…

– Карл Бем је био мој ментор, памтим и Ота Клемперера још док сам био дете, а одрастао сам уз Карајана, Шолтија, Клајбера, Ђулинија, Абада, Мутија… Имао сам привилегију да видим и слушам многе бриљантне диригенте, као и музичаре, и веома сам захвалан због тога. Али, нажалост, имао сам прилике и да слушам врло лоше диригенте.

Хоћете ли доћи поново код нас да диригујете?

– Постоје планови, волео бих да овде диригујем, рецимо „Тоску“ или „Дон Ђованија“ који су на репертоару, има ту доста наслова. Ово је добар ансамбл. Оркестар има добар потенцијал, хор је веома добар, и солисти, а сцена је фантастична. А волим и град, у хабсбуршком духу је, има архитектуру какву виђам у Бечу, Трсту, Грацу, Загребу, Прагу. Све је то иста историја, дуга безмало пола века. Мени је то блиско. Овде се више осећам као код куће него у Франкфурту, иако се тамо говори истим језиком, али менталитет је различит. Ми у централној Европи имамо исти менталитет, јер смо некада били заједно, имали једну културу.

Н. Пејчић, Дневник, 24. октобра 2016.

Маестро Волфганг Шајт (Wolfgang Scheidt), фото: http://www.wolfgangscheidt.com/

Маестро Волфганг Шајт (Wolfgang Scheidt), фото: http://www.wolfgangscheidt.com/

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: