Овогодишњу поруку за Међународни дан игре, 29. април, шаље прослављени играч Израел Галван.

„Кармен Амаја, Валешка Герт, Сузуши Ханајаги, Мајкл Џексон… видим их као турбине које генеришу енергију, и они ме воде у размишљање о томе колико је кореографија важна за енергију играча. Или можда кореографија и није толико важна, колико је битна та енергија, тај вихор који она покреће.

Замишљам Теслин струјни калем који их привлачи и емитује исцељујући зрак, са последицом метаморфоза њихових тела: Пина Бауш као богомољка, Рајмунд Хоге претворен у бубу котрљару, Вићенте Ескудеро у инсекта са рилицом, а Брус Ли у стоногу.

Играо сам свој први дует са мојом мајком, у њеном седмом месецу трудноће. Можда делује као преувеличавање. Иако ја углавном играм сам, увек замишљам да сам окружен духовима који чине да напустим своју ролу ‘усамљеног играча’. Зар није Диди-Хоберман размишљао да каже: песме солее. Када сам био мали нисам волео игру, али је она наишла природно и лако. Готово инстиктивно. Временом сам схватио да игра исцељује, и поседује готово медицински ефекат, она ми је помогла да не будем толико интровертан, и отворила ме је у односу на друге људе. Видео сам слику детета оболелог од еболе, и био сведок његовог излечења игром. Знам да је то сујеверје, али некада се може догодити? На крају, игра је постала опсесија која је попуњавала моје време и која је чинила да играм чак и када сам миран, непокретан, одвајајући ме од стварности и чињеница. Не знам да ли је то било добро, лоше или потребно, али… било је тако.

Моја кћерка Милена, док седим мирно на каучу, размишљајући о неким мојим пословима, са својим сопственим жамором, говори ми: тата, прекини да играш. А ствар је у томе да ја посматрам људе који се крећу док пролазе улицом, док зову такси, док праве покрете на различит начин, у њиховом стилу и са свим неправилностима. И они сви играју! Они то не знају, али они сви играју. И желео бих да им викнем: има људи који још не знају! Ми сви играмо! Они који не играју су несрећни, они су мртви, они не осећају и не пате!

Ја волим свет фузије, не у смислу маркетиншке речи, конфузије која продаје неки стил, бренд. Боље размножавање, једна атомска смеша: коктел у којем су ноге везане за земљу као код Хуана Белмонтеа, руке саздане од ваздуха као код Исидоре Данкан, а део лепршавог струка као код Џефа Коена у Гунисима. И са свим овим састојцима направити задовољавајући и интензивни напитак, који је истовремено делиција и горчина, и који удара у главу.

Наша традиција је такође у мешавини, јер смо сви настали из коктела чија се формула успешно крије. Али не, расе и религије и политичка уверења, све се меша! Сви могу играти заједно! Можда се не могу ослањати једни на друге, али могу играти на обе стране. Постоји стара кинеска пословица која каже: ‘лепршање лептирових крила може се осетити у целом свету’. Када мува лети у Јапану, тајфун комеша воду на Карибима. Педро Ромеро, након вратоломне севилијане каже: истог дана када је бомба пала на Хирошиму, Нижински је понављао свој савршени скок по аустријској шуми. И надаље замишљам: ударац Сејвиона Гловера, тера Михаила Баришњикова на окрет. У том моменту Казуо Оно стоји мирно и шаље врсту електрицитета ка Марији Муњоз, која размишља о Конраду Веидту и тера Акрама Кана да проузрокује земљитрес у својој гардероби; они склањају своје звечке да би се под прекрио уморним капима њиховог зноја.

Желео бих да могу да посветим овај Међународни дан игре и све ове речи свим оним људима који играју баш у овом тренутку. Али, дозволите ми да направим истовремено и шалу и жељу: играчи, музичари, продуценти, критичари, организатори, хајде да се сви добро забавимо, да сви заиграмо, као што је то Бежар чинио, хајде да играмо у истом стилу, да играмо на музику Равеловог Болера, хајде да играмо заједно.”

Израел Галван