SONJA VUKIĆEVIĆ

SONJA VUKIĆEVIĆ, balerina, koreografkinja i rediteljka
Ceo radni vek je provela u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu, od 1970/71. do odlaska u penziju 1994.
Odigrala je celokupni klasični i neoklasični repertoar. Najznačajnije uloge ostvarene u matičnoj kući: Mirta u Žizeli, Darinka u Darinkinom daru, Debora u Golemu, Afrodita u Trijumfima Afrodite, Kapetan Kuka u Petru Panu, uloge u baletskim predstavama Popodne jednog fauna i Ohridska legenda, kao i baletski divertisman u operi Karmen. Sve ove uloge su nagrađene. Ostvarila je značajne uloge i u drugim baletskim centrima bivše Jugoslavije. Sa koreografkinjom Verom Kostić ostvarila je prve predstave savremenog plesa u Srbiji: Pomračenje (nagrada Zlatna kolajna na festivalu Monodrame i pantomine u Zemunu i nagrada publike na Bitefu), Indira Gandi, Mali snovi Voltera M.
Radila je koreografije za dramske predstave koje su režirali vodeći reditelji bivše Jugoslavije i sadašnje države – Dušan Jovanovic, Ljubiša Ristic, Haris Pašović, Gorčin Stojanović, Irfan Mensur, Vida Ognjenović, Ivana Vujić, Nikita Milivojević, Radmila Vojvodić, Branislav Mićunović, Branislav Lečić, Aleksandar Popovski, Saša Milenkovski, Paolo Mađeli, Nada Kokotović i drugi. Sarađivala je i sa inostranim rediteljima: C. Johnson (Kralj Lir), M. Hocker (Natio)...
Radila je koreografije i/ili igrala u predstavama nezavisne pozorišne trupe KPGT: Simon čudotovrac, Put za Nikaragvu, Nojeva barka, Prust.
Za predstave koje je radila u JDP-u dobila je više godišnjih priznanja ovog pozorišta: Dozivanje ptica, Poslednji dani čovečanstva, Lakrdijaš, Plava ptica, Nižinski, Majn Kampf, Saloma, Kandid ili optimizam.
Igrala je glavnu ulogu na poslednjem sletu – manifestaciji posvećenoj proslavi Dana mladosti, u režiji P. Mađelija i koreografiji D. Zlatara Freja.
Za prvo izdanje međunarodnog festivala u Čividaleu (Italija) radi, sa rediteljkom Ivanom Vujić, predstavu Medeja po istoimenoj drami Arpada Genca. Gostovala je u Moskvi, Odesi, Solunu, Segedinu, Lozani, Amsterdamu, Barseloni, Madridu, Njujorku, Meksiko Sitiju...
Od sredine devedesetih počinje samostalnu koreografsku i rediteljsku karijeru u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Tu ostvaruje četiri autorska projekta: Makbet/ONO (1996), Alchajmer (1998), Proces (1998), Mrak letnje noći (1999). Ove predstave su gostovale na nekoliko renomiranih međunarodnih manifestacija u zemlji i inostranstvu: Podgorici, Budvi Cetinju, Ptuju i Kopru, u Nemačkoj – Erfurtu i Milhajmu, Stokholmu, Skoplju, na Bitefu (1998, 1999), u Londonu, Bolonji 1999. Njen scenografski rad za predstavu Proces bio je prezentovan na manifestaciji Futur Show u Bolonji, a zatim postao deo stalne postavke ove manifestacije.
Igrala je u filmovima: Tango je tužna misao koja se pleše, Vukovar, Lavirint, Odbačen i italijanskoj koprodukciji Quo Vadis.
Osmislila je i realizovala performans “Tango večnosti“ za svečano otvaranje jubilarnog, 50. festivala Sterijino pozorje u Novom Sadu.
Igrala je u predstavama Tomaža Pandura Hazarski rečnik i Sto minuta. S predstavom Sto minuta gostovali su na festivalu u Čividaleu i realizovali dvomesečnu turneju u Španiji.
Za projekat Cirkus istorija, prva samostalna produkcija Bitefa, dobila je Nagradu grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo za 2006, nagradu Avazov zmaj kao najbolja predstava na festvalu Mess u Sarajevu i nagradu Oblak na festivalu Puf u Puli. Predstava je učestvovala, prva iz naše zemlje, i na jednom od najprestižnijih evropskih festivala – Wienner Fest Wochen 2007.
Prva je dobitnica nagrade “Dimitrije Parlić” za najbolje nacionalno koreografsko ostvarenje, a među brojnim priznanjima izdvajaju se i dve Sterijine nagrade za scenski pokret: Gorski vijenac, CNP, 1998. i Kandid ili optimizam, JDP, 2009.
O njenom radu objavljeni su brojni radovi i realizovane televizijske emisije u zemlji i inostranstvu.

INTERVJU

Oda životu i ljubavi
Autor: I. Burić, " Dnevnik", jun, 2010.

- Nema tu neke velike priče, "Karmina burana" je oda životu, oda ljubavi, običnim ljudima i njihovim svakodnevnim srećama i nesrećama - ushićeno tvrdi naša poznata balerina, koreografkinja i rediteljka Sonja Vukićević, koja u Srpskom narodnom pozorištu privodi kraju pripreme muzičko-scenskog spektakla Karla Orfa. Nakon skoro dvogodišnjih pregovora, priprema, poteškoća, SNP će ipak u ovoj sezoni zabeležiti premijeru čuvenog Orfovog dela, koje će ujediniti Operu i Balet naše nacionalne teatarske kuće. Datum premijere je 24. jun, a prva repriza je na programu 26. juna.
Sonja Vukićević objašnjava da je u složenom poslu organizovanja nekolicine radnih jedinica Srpskog narodnog pozorišta ona zadužena za režiju i koreografiju operskog dela priče. Koreografiju baletskih igrača potpisuje Leo Mujić i on je svoj posao već završio, dok će orkestrom dirigovati Željka Milanović.
- Vremena je malo, ali mislim da uspevam da napravim svoju priču u koju sam krenula od čiste impresije Orfovih kompozicija danas, što je za posledicu imalo da predstavom pokušamo da slavimo život, muškarce i žene kao prelepa bića koja kroz ljubav svoj rezultat imaju u deci. Zato će kostimi i šminka biti u stilu ekstravagantnog Galijana, zato neće biti mesta tuzi ili ozbiljnim tonovima kako je "Karmina burana" u popularnoj kulturi najčešće i prikazivana - kaže Sonja Vukićević.
Iako je Karl Orf "Karminu buranu" napisao kao scensku kantatu, dakle kao muziku "upakovanu" sa slikama (scenskim dejstvom), ona je najčešće izvođena statično - uz pomoć hora i orkestra, a čak i kao takva uvek je prolazila zapaženo. U SNP su se potrudili da se delo izvede uz pomoć baletskih igrača, kompleksnije, zahtevnije, samim tim i privlačnije, atraktivnije za publiku. Koliko će solisti Opere i Baleta, hor i orkestar uspeti da odgovore visoko postavljenim zahtevima ostaje da se vidi na premijeri, a do tada rediteljka Sonja Vukićević otkriva da je načinila jedan neobičan potez i "naterala" hor da igra.
- Hor Srpskog narodnog pozorišta je fantastičan. Bili su iznenađeni kad sam od njih, kao glavnog "soliste" u ovoj postavci "Karmine burane", tražila da se malo razmrdaju. Sada radimo vrlo disciplinovano i zajedno napredujemo, jer je i meni ovo vrlo neobično iskustvo.
U delu najavljenom kao "multimedijalna predstava solista, Hora, Orkestra i Baleta Srpskog narodnog pozorišta" pored pomenutih, ključni akteri biće i solisti opere - Danijela Jovanović, Igor Ksionžik, Vasa Stajkić i Ivan Nikolić, odnosno solisti baleta - Maja Grnja, Jelena Lečić-Kolčeriju, Andrej Kolčeriju, Olga Avramović i Liviju Har.

IZVODI IZ KRITIKA

Raspevani „kretački“ horovi
Autor: Milica Zajcev, "Danas", utorak, 29. jun 2010.

I koncertno i scensko izvođenje Orfove „Karmine burane“ uvek je veliki izazov za umetnike. Profane pesme za soliste i hor uz pratnju instrumenata i magijskih slika, kako glasi podnaslov ove izuzetno visoko vrednovane i popularne Orfove kompozicije, imao je i na našim koncertnim podijumima i na opersko-baletskim scenama brojne interpretacije.

U Srpskom narodnom pozorištu ovo je četvrta scenska verzija „Karmineô, koju su potpisali autoritativni, temperamentni, danas već veoma iskusni dirigent Željka Milanović, reditelj i koreograf raspevanih kretačkih horova, poznata svestrana umetnica Sonja Vukićević, uz dosta skroman i bled doprinos koreografa Lea Mujića. Scenografija Miodraga Tabačkog, uz saradnju Manfreda Švajgkoflera (elementi dekora), najviše je sugerisala osnovnu inspiraciju kompozitora da na tekstove srednjovekovne zbirke iz XIII veka komponuje raskošnu scensku kantatu koja zrači vedrinom i radošću. Tekstove, u prevodu sa latinskog akademika Tonka Maroevića, donosi programska knjižica, koju je pripremila urednica Dušanka Radmanović.

Ne ulazeći u finese muzičke interpretacije Orfove kantate, koja je bila veoma ozbiljno prostudirana od strane dirigenta muškog i ženskog hora Vesne Kesić-Krsmanović, novo novosadsko viđenje ovog dela imalo je savremenu vizuelnu potku, pre svega u jednostavno a efektno izmaštanim kostimima za horove Mirjane Stojanović-Maurič. Za dame - večne male crne haljine sa crvenim detaljima (tašne i cipele), a za muškarce biznismenska crna odela i jarko crvene kravate. To je opredelilo Sonju Vukićević da temperamentne varnice u raznovrsnim ritmovima muzičke partiture oplemeni jednostavnim a na sceni raznolikim kretanjima horova, koje je stvaralo stalno nove vizuelne uzlete, izuzev u središnjem delu kantate, kada su horovi, i pored sjajnog pokretačkog ritma, bili statični. Svako priznanje treba odati članicama i članovima hora novosadske Opere, koji su mudru i savremenu koreografiju Sonje Vukićević, potpuno prilagođenu njihovim znanjima i umešnosti u kretanju scenom, disciplinovano i primerno ostvarili.

Solisti opere Danijela Jovanović, raskošna u završnoj ariji, Igor Ksionžik, Vasa Stajkić i Nebojša Šogorović svoje vokalne deonice doneli su sa profesionalnošću koja imponuje.

Najslabija karika u ovoj predstavi je bila, nažalost, koreografija Lea Mujića. U javnosti je već rečeno da je ona mogla potpuno izostati. A to je tačno, jer je bila sasvim van konteksta predstave kao da se radi o nekom drugom scenskom spektaklu, a pri tom u tolikoj meri standardna i nemušta, da jedino treba zahvaliti veoma dobrim baletskim solistima što su uopšte pristali da je odigraju.

Na premijerskoj večeri ponovljena oda Fortuni ? vladarki sveta, uz radovanje životu koje može doneti danas svima toliko potrebno olakšanje, umnogome je podsetila na izvrsnu igračko-muzičku interpretaciju „Karmine burane“ u sarajevskom Baletu 1984, i na onu u baletskom ansamblu MNT u Skoplju 1991, koju je sa ostalim sjajnim saradnicima vrhunski osmislio rano preminuli jugoslovenski koreograf Dragutin Boldin.

Fortuna novosadske Opere
Autor: Milan Marković, " Građanski list", 26. jun 2010.

Nije potrebno u delu tražiti, niti od produkcije Carmine Burane očekivati nešto izvan granica onog što ona nudi. Kada se donese odluka postaviti Orfovo delo na pozorišnu scenu (kao što je kompozitor i zamislio), jedino što treba tražiti jeste izraz života na zemlji, između muškarca i žene, u kafani, u prirodi, među ljudima. Upravo jednostavnost i univerzalnost ovih vrednosti treba da olakša (u praksi često oteža) put pretakanja 25 numera u pozorišni izraz. Hrabrost, umetnički i drugi nagoni Sonje Vukićević naveli su je na, u najmanju ruku, jednu dobru odluku – da horski ansambl, sto je i krajnje logično imajući u vidu njegovo mesto u muzičkom tekstu, učini glavnim protagonistom scenske radnje. A u njenom viđenju, ženski princip je princip zavođenja, ekspresivan kroz banalne ženske rekvizite i ne tako banalne ženske atribute, dok muškarac lovi i privlači kišobranom, njime osvaja, reaguje i štiti. Kako god shvatili odnos polova na sceni, sveden na više ili manje očigledne insinuacije i simbole, instinkt muške i ženske igre deluje prapostojeće, pa bili oni u biserima, kravatama ili u krznu ulovljene životinje.
I Sonja Vukićević i dirigentkinja Željka Milanović (kojoj nije dovoljno samo čestitati, već odati iskreno priznanje) imale su veliku sreću da za partnera dobiju Hor Srpskog narodnog pozorišta, umetničku silu koju treba negovati, jedinog protagonistu koji, zajedno sa sjajnim Orkestrom SNP, može da ispuni i poslednji ćošak nezahvalne novosadske sale. Ovaj ansambl je uz sve što se od njih tražilo na sceni, a to uključuje i ples i zahtevnu karakterizaciju, uspeo da održi i najfinije nijanse Orfove poetike i najnezgodnije ritmičke linije. Baritonski solo je, uz dirljivu emotivnost i muzikalnost, dramski upečatljivo podario Vasa Stajkić. Lepim tonom i toplim glasom pevala je Danijela Jovanović, iako pomalo ometena nezahvalnom scenskom kretnjom. Veliko zadovoljstvo izazvao je nastup Igora Ksionžika, čije je falsetno pevanje bilo obojeno karakterom i muzičkom tačnošću, čime se uvrstio u one retke koji taj solo uopšte mogu da izvedu.
Očigledno je da je baletsko prisustvo (u koreografiji Lea Mujića) bilo predviđeno za drugi rediteljski izraz, te se, kao takvo, ni estetski, ni po značenju, ne može shvatiti kao integralni deo finalnog koncepta. Kostimi Mirjane Stojanović-Maurič pružili su dobru podršku estetici koju je zamislila Vukićevićeva i zauzimaju značajno mesto u privlačnosti celokupne produkcije. Nenametljivu scenografiju sa značenjem iz drugog plana osmislio je Miodrag Tabački.
U Karmini Burani Karla Orfa, muzikom se slika čovek kao biće satkano od emocije i života, čija je sreća promenljiva i unapred nepoznata. U Karmini Burani Srpskog narodnog pozorišta, taj isti čovek oživljava u savremenoj kretnji, kroz niz simbola modernog sveta koji ne mogu da ponište ono što je svevremeno, a njegova Fortuna igra ča-ča. Čini se da će Opera SNP ponovo izaći kao pobednik, barem kada je u pitanju još jedna ovosezonska hit-predstava.

Crveno je crveno...
Autor: I. Burić, " Dnevnik", 26. jun, 2010.

Crveno je boja ljubavi. Oivičena crnom i belom, ona je i boja života. Operska i baletska umetnost u Novom Sadu nisu na izdisaju, ali svaka doza eritrocita nije na odmet. Utisak je da je crvenokosa Sonja Vukićević, režirajući Orfovu “Karmnu buranu” ne samo vizuelnom komponentom (crnobeli kostimi - odela/ haljine sa crvenim detaljima Mirjane Stojanović-Maurič), udahnula boju, rumenilo, zdravlje (“velnes”) muzičkom ansamblu Srpskog narodnog pozorišta koji se pokazao spremnim da odgovori na izazove savremenog pozorišnog tretmana klasičnih umetničkih disciplina.
Prvi i osnovni rediteljski pomak u tumačenju “Karmine burane” tiče se upotrebe hora ne samo kao vokalnog “soliste”, nego i kao glavnog aktera Orfovog poznatog dela, što po njegovim partiturama i celokupnoj ulozi nije daleko od istine, naprotiv. Ipak je iznenađenje da se grupa od osamdesetak muškaraca i žena pokreće u ritmu, “razbacuje” po sceni, koristi rekvizite (torbice, kišobrani, naočare za sunce, ogledalca) koji, kao i ostatak mizanscena nedvosmisleno podseća samo na jedno - flert i pronalaženje u (ljubavnom) jedinstvu, što je veoma blisko izvornom delu (pesmama) koje je iz narodne tradicije birao sam Karl Orf. Takođe, opsesija lepotom, seksualnošću nije daleko ni od istine aktuelnog sveta, istina, u scenskom dojmu “Karmine Burane” SNP bliže estetici Dejvida Linča, nego nekom realnom stanju.
Ono što je i pored dodatnih zadataka horu uspelo u muzičkom delu zadatka (da tačno, snažno i tonski besprekorno otpeva svoje deonice), nije baš tako funkcionisalo u “glumačkom” delu priče. Češće haotični, nego usaglašeni, sa veoma različitim individualnim prisustvima, bez glatkih prelaza (mizanscenskih transformacija), scene su činili više atraktivnim (privlačeći pažnju), nego što je to bila stvarna potreba.
Ako je hor (sa latinoameričkom plesačkom Fortunom Aleksandre Šekuljica) bio najcrvenija tačka “Karmine burane” u SNP, onda je baletski ansambl bio najsjajnija. Leo Mujić je insistirajući na širokim pokretima ekstremiteta, uzbudljivim skokovima i igrom parova (ili uparivanja kao u stavu “U mojim grudima”), savremenim plesnim elementima kojim je dodatno potcrtana dramatična priroda ljubavne igre (udarci plesača rukama po telu, po podu), zaista intrigantno oneobičio klasične baletske pokrete i učinio ih estetski nadmoćnijim spram ostalih scenskih segmenata predstave.
Što se tiče muzičke slike, dirigentkinja Željka Milanović je energičnim pristupom uspela da sabere sve aktere u jedinstvenu celinu koja je po svemu, samo ne po snazi, odgovorila zehtevima Orfove kantate. Orf je poznat po svojim ritmičkim zahtevima, a nedostatak veće i izražajnije ritam sekcije (perkusija na prvom mestu), baš kao i mogućnost ekspresivnije zvučne atmosfere (tehničke nevolje sale), posebno se osetio u ključnim momentima predstave, prologu i epilogu “O Fortuna”. I dalje, za razliku od Danijele Jovanović, Vasa Stajkić je kao solista na momente imao poteškoća da se njegov glas probije do željenog volumena.
Scena iz dela “U krčmi”, kada hor igra svojevrstan kadril, a osavremenjujuću crtu predstavlja stroboskop (pa krčma postaje disko klub), pravi je presek produkcije SNP. U suštini i populističko, a ne samo popularno ostvarenje Karla Orfa, upakovano je primereno tome. Zvučno lepo i zadovoljavajuće, vizuelno “isprekidano” atraktivno, ali za nijansu ipak neumereno i neusaglašeno, odnosno za razliku od izvornog latentnog misiticizma isuviše trivijalno (da bode oči). Budući da je “Karmina burana” poznata kao siguran dobitni repertoarski potez, ne treba se previše brinuti oko toga, jer će publika sigurno, baš kao na premijeri, još dugo da se raduje ovoj predstavi.

KARMINA BURANA / STIHOVI