| |
 |
|
Ф О Т О |
|
|
| |
|
|
ЖЕЉКА МИЛАНОВИЋ |
О ДИРИГЕНТУ |
 |
| |
 |
| |
ЖЕЉКА МИЛАНОВИЋ
Рођена 1965. у Београду. Дипломирала на Факултету музичке уметности у Београду, код професора Станка Шепића 1988. године; на истом факултету је и магистрирала 2000. године.
Носилац је неколико савезних награда стечених током студија: Сарајево, 1983, Загреб, 1986 – награда на ХХ такмичењу музичких уметника Југославије, као и награде Универзитета уметности у Београду. Наступала је с оркестром Београдске филхармоније, Симфонијским оркестром Радио-телевизије Србије и Оркестром Академије уметности из Новог Сада. Током студија ангажована у КУД "Абрашевић" и хору Београдски мадригалисти. У Опери Народног позоришта у Београду делује од 1988, а као диригент од 1991. Од јануара 1995. године је стални диригент Опере Српског народног позоришта где на репертоару има опере, оперете и балет: Трубадур, Набуко, Кавалерија рустикана, Фауст, Мајска ноћ, Кармен, Мадам Батерфлај, Служавка господарица, Моцарт и Салијери, Сутон, Код Феме на балу, Еро с онога свијета, Слепи миш, Васкрсење, Тоска, Катарина Измајлова, Боеми и Ромео и Јулија (балет).
Награде: Годишња награда СНП за дириговање оперете Слепи миш 2004. и за дириговање праизведбе опере Васкрсење Франка Алфана 2005, Похвала за дириговање балета Ромео и Јулија 2008.
С Опером Српског народног позоришта наступала је на БЕМУС-у 1995, у Центру "Сава" 2003. и 2004. године, а у јуну 2006. на Интернационалоном оперском фестивалу у Мишколцу (Мађарска) с опером Васкрсење. Члан је Удружења музичких уметника Србије. |
|
|
|
 |
| |
|
|
Н. Туркаљ |
О АУТОРУ |
|
| |
|
| |
ЂАКОМО ПУЧИНИ (Giacomo Puccini, 1858-1924) најомиљенији је представник оперског веризма којем је дао изразито личну лирску особину. Постојање те лирске особине, не искључује, међутим, код њега и снажан осећај за сценску драматику. Пучинијева оперска музика не може се не разумети и вероватно нема гледаоца који не би могао схватити шта му та музика говори, шта описује, какав карактер представља, због чега је разнежен, односно над чим се жести. Та потпуна разумљивост и непосредна пријемчивост стајала је Пучинијеву музику тешких осуда због наводне баналности и јефтиних ефеката. Па ипак, ни један, па ни најстрожи музички судија није могао тврдити да је у тој музици нешто лоше или недоречено. Са занатског становишта Пучини је заиста био савршен мајстор. Остао је доследан веризму: њега занима само жив човек, његов бол, ситне радости, животне трагедије. Пучинијев музички театар тако треба и доживети; у дубоком урањању у свакодневна, обична људска реаговања без великих, херојских гестова. Јер, није битна локација неког лика: напуштених и преварених жена, на пример, које не могу преболети бол увреде и губитка, има на свим меридијанима, а не само у Јапану. И зато судбина Пучинијеве Батерфлај непогрешиво доводи до ганућа сваки аудиторијум који се не треба тога стидети; у тој опери као и у сваком од мајсторових зрелих дела, сваки је такт музичке уметности вредан да се воли и увек изнова доживљава. |
|
|
|
|
| |
|
|
Младен Сабљић /
ПУЧИНИЈЕВА ПАРТИТУРА ЈЕ
КАО РЕЖИЈСКА КЊИГА |
О ОПЕРИ |
|
| |
|
| |
Опера Мадам Батерфлај Ђакома Пучинија је велики изазов за уметника зато што захтева, у ствари, три уметника: певача, музичара и глумца. То је комплетан репертоар и данашњи захтеви савременог оперског театра као и савремене публике, чији су ниво и критеријуми веома високи, захтева то тројство, не само за певање него и за музицирање и глуму. У овој опери је све то присутно. И ако говоримо о Пучинију који је за разлику од Вердија стварао у великим плохама, у великим захватима, морамо истаћи да је то један мозаик реалистичких, поетских сцена које захтевају изузетну интерпретацију, и музичку и сценску. Заправо, његова партитура, је режијска књига коју диригент и режисер морају да дешифрују и да на тај начин предају све оне дивне ликове, нарочито женске, чији је Пучини велики мајстор, али Ћо-Ћо-Сан је био њему најмилији. Покушао бих да парафразирам неколико речи које је Пучини говорио: "Ја увек видим њен лик пред собом, те мале слатке Јапанке која је пуна бола у души". Тада је рекао: "Ја нисам створен за велике гестове, ја волим обичне мале људске ствари, али кад су оне истините, искрене и кад долазе од срца." Према томе, то је мото који нас је руководио у раду с уметничким ансамблом, у заједници с маестром Топлаком да то остваримо. Био је то наш путоказ. Имали смо рад с два, конкретна ансамбла -време је било доста ограничено, људи су показали велику заинтересованост, велику уметничку дисциплину и залагање. Могу да кажем да резултат неће изостати и ја сам велики оптимиста. Гледајући последње пробе, ипак, мислим да су ствари успешно савладане. Опера Мадам Батерфлај спада у оне најпопуларније опере и ја сам уверен да ће публика ту оперу веома здушно примити, посебно женски део оперске публике коме је опера Мадам Батерфлај једна од најмилијих опера. |
|
|
|
|
| |
|
|
Катарина Матеовић-Тасић / ПРОКЛЕТА, АЛИ СРЕЋНА |
О ОПЕРИ |
|
| |
|
| |
Овим речима, које је исписао на полеђини слике мале Јапанке ноћи 17. фебруара 1904. године, Ђакомо Пучини покушао је да изрази огорчење, бол и разочарање након неуспеле премијере опере Мадам Батерфлај у Миланској скали. Стравично ојађен, јер је био у дубини душе уверен да је написао своје до тада најбоље и најекспресивније дело, Пучини се препустио тузи и очајању, али је ипак искрено веровао у скору ренесансу своје опере – и није се преварио. Већ након три и по месеца, након вишеслојних коректура, Мадам Батерфлај је у Бреши засијала пуним сјајем којим живи до дан данас.
Историјски настанак опере типичан је “пучинијевски”. Боравећи у Лондону 1900. године, припремајући Тоску у Ковент Гардену, Пучини је имао прилику да види безличну драму Мадам Батерфлај коју је славни драмски писац Давид Беласко драматизовао према новели Јохана Лутера Лонга. Одушевљен темом, композитор енергично тражи од Беласка дозволу да компонује оперу истоименог назива. “Не можете одбити Талијана који моли и грли вас плачним очима” – уз ове речи Пучини добија дозволу писца.
Почетком века Пучини је већ био веома искусан и омиљен композитор. Његове опере Манон Леско, Боеми, Тоска изводиле су се по целом свету и публика их је примала пуним срцем. Реално је осликавао човека онаквог какав јесте, све животне детаље, начин живота, манире и обичаје у крајње различитим животним условима, (оријентална Турандот, европска Мими, источњачка девојчица Ћо-Ћо-Сан). Можда су то били и основни принципи који су довели до тога да се Пучини у свом времену сматрао помало “баналним” композитором дотакавши у свом драматуршко-композиторском опусу “обичан народ”. Поједностављени садржаји либрета његових опера, насталих из свакодневице први пут су донесени кроз уметност на оперску сцену. Додајмо још и ово: Пучини је био изванредан познавалац оркестра, музички сликар солистичких и хорских деоница, а драматургију музичке сцене довео је до савршенства.
Ипак, рад на опери Мадам Батерфлај није текао без проблема. Најпре су либретисти Ђузепе Ђакоза и Луиђи Илика од једночинке морали да направе оперски либрето у три чина, а затим је пред композитора искрсао нови драматуршки проблем предуго трајање другог чина. У коначној верзији, која и данас живи, проблем је решио драстичним краћењем, те повезивањем другог и трећег чина прекра-сним оркестарским интермецом. Да би постигао што већу аутентичност Пучини је проучавао јапанску музику, начин живота и обичаја, консултујући се с јапанским дипломатама, уметницима, као и свим онима који су му у том смислу могли бити од помоћи. Како је то било време у коме су Европљани откривали и истраживали егзотичне и далеко-источњачке крајеве, то је за Пучинија задатак био још изазовнији. Испунио га је на најбољи могући начин створивши дело трајне и непролазне вредности, дело које је заживело и уврстило се у класични репертоар највећих оперских кућа, дело које се уткало у широке народне масе, чију је музику одушевљено прихватио цео свет. |
|
|
|
|
|
)
)
)
)
)
