LOKACIJA
Scena "Pera Dobrinović"
TRAJANJE
0sat(a) i 0minuta
English
Viljem Šekspir
TIMON ATINJANIN
Prevod: Živojin Simić i Sima Pandurović
Premijera: 20. oktobar 2010.
| Adaptacija, režija, scenografija i izbor muzike: GORČIN STOJANOVIĆ Kostimi: Lana Cvijanović Dramaturg: Svetislav Jovanov Lektor: Dejan Sredojević Kompozitor: Vlada Janković Scenski pokret: Ista Stepanov Pavlović Majstor svetla: Miroslav Čeman Asistent reditelja: Jelena Antonijević Asistentkinja scenografa: Ivana Krnjić Saradnik asistenta scenografa: Nada Danilovac Asistent kostimografa: Snežana Horvat Saradnik kostimografa : Ivana Ivić Producent: Elizabeta Fabri Inspicijent: Snežana Radovanov Kuzmanov Sufler: Srđan Stojnović |
I G R A J U Timon Atinjanin: Boris Isaković Apemant: Nenad Pećinar Alkibijad: Aleksandar Đurica / Radoje Čupić Flavije: Jugoslav Krajinov Pesnik: Igor Pavlović Slikar: Aleksandar Gajin Prvi senator: Miroslav Fabri Drugi senator: Miodrag Petrović Treći senator: Zoran Bogdanov Isidor: Dušan Jakišić Varon: Predrag Momčilović Lukul: Dragomir Pešić Lucije: Milovan Filipović Sempronije: Strahinja Bojović Timandra: Milica Grujičić Frinija: Nevena Nedić, k.g. Gospe – maske: Milana Balaž*, Jelena Alempijević**, Sara Tošić**, Nataša Vranešević** Korepetitor: Irina Mitrović Gitara: Vlada Janković * članica Baleta SNP-a **spoljne saradnice |
O R E D I T E LJ U
NEKOLIKO OVLAŠNIH NAPOMENA UZ ADAPTACIJU
Timon danas, to je priča o stubovima društva. Stoga se ova adaptacija svesno lišava slugu, tih Šekspiru najdražih lica, onih koji neretko kazuju sve ono što pisac uistinu misli.
Ovde govore sami stubovi društva, tajkuni, državni umetnici, političari, ratnici, čak i jedan filozof. Sa jednim izuzetkom, a i taj je domoupravitelj, menadžer, dakle.
A tu su i kurve, animir dame, sofisticirane ili manje sofisticirane sponzoruše. Koje govore malo ili nimalo.
Jer, ovo je muški svet.
U tom svetu okreće se novac. Taj svet završava i odrađuje poslove, telefonom i licemerjem, silom i kameraderskom spregom, u tom svetu prijateljstvo je drugo ime za interes.
I kako ostati filantropom u takvom svetu?
Kako ostati čovekom?
O tome govori priča koja sledi.
Gorčin Stojanović
R E Č D R A M A T U R G A
Tragedija Timon Atinjanin predstavlja ne samo završni, gorki i pesimistički akord u Šekspirovom tragičkom opusu, nego i univerzalni, uvek aktuelni dramski iskaz o ljudskoj sebičnosti, nezahvalnosti i pohlepi. Višeslojnost ovog, po mišljenju kritike “veličanstveno nedovršenog” remek dela o čoveku kao “krhkom stvorenju Prirode” (“Nature's fragile vessel”), reditelj Gorčin Stojanović i ansambl Srpskog narodnog pozorišta, predvođen Borisom Isakovićem, interpretiraju kao potresnu i kritičku priču o savremenim “stubovima društva”, to jest o svetu u kojem je jedina pokretačka snaga - novac.
Sveta Jovanov
 |
GORČIN STOJANOVIĆ Rođen u Sarajevu, 1966. Diplomirao pozorišnu režiju na FDU u klasi profesora Dejana Mijača i Egona Savina. Režirao tridesetak predstava, dva igrana filma, dve tv serije, i još ponešto. Autor četrdesetak scenografija. Nagrađivan na festivalima. u zemlji i inostranstvu. Umetnički direktor JDP. |
NEKOLIKO OVLAŠNIH NAPOMENA UZ ADAPTACIJU
Timon danas, to je priča o stubovima društva. Stoga se ova adaptacija svesno lišava slugu, tih Šekspiru najdražih lica, onih koji neretko kazuju sve ono što pisac uistinu misli.
Ovde govore sami stubovi društva, tajkuni, državni umetnici, političari, ratnici, čak i jedan filozof. Sa jednim izuzetkom, a i taj je domoupravitelj, menadžer, dakle.
A tu su i kurve, animir dame, sofisticirane ili manje sofisticirane sponzoruše. Koje govore malo ili nimalo.
Jer, ovo je muški svet.
U tom svetu okreće se novac. Taj svet završava i odrađuje poslove, telefonom i licemerjem, silom i kameraderskom spregom, u tom svetu prijateljstvo je drugo ime za interes.
I kako ostati filantropom u takvom svetu?
Kako ostati čovekom?
O tome govori priča koja sledi.
Gorčin Stojanović
R E Č D R A M A T U R G A
Tragedija Timon Atinjanin predstavlja ne samo završni, gorki i pesimistički akord u Šekspirovom tragičkom opusu, nego i univerzalni, uvek aktuelni dramski iskaz o ljudskoj sebičnosti, nezahvalnosti i pohlepi. Višeslojnost ovog, po mišljenju kritike “veličanstveno nedovršenog” remek dela o čoveku kao “krhkom stvorenju Prirode” (“Nature's fragile vessel”), reditelj Gorčin Stojanović i ansambl Srpskog narodnog pozorišta, predvođen Borisom Isakovićem, interpretiraju kao potresnu i kritičku priču o savremenim “stubovima društva”, to jest o svetu u kojem je jedina pokretačka snaga - novac.
Sveta Jovanov
Rolf Selner:
... Dramska strategija Timona… uopšte nije jednostavna kao što nam se može učiniti; ishod nije u celini predodređen pesničkom alegorijom Fortune, a pouka sasvim izvesno nije sadržana u toj alegoriji, pošto bi tada bila cinična i banalna. Iako alegorija nagoveštava veliki preokret radnje (izuzimajući, međutim, Alkibijadovu promenu), ona Timona čini pukim ljubimcem i žrtvom Fortune, dok je on, da li na svoju korist ili štetu, ipak nešto više od toga. Isto tako je istina da postoji izvesna stilizacija u slikanju likova, ali i da nijedan od njih nije uistinu “oličenje vrline ili mane”. Jedini prost i jednoznačan moralni naglasak je onaj na lupeštvu Timonovih prijatelja – Šekspirov metod stvaranja figura “većih od života”... Isto tako, očigledno je da ne postoji ni lik koji bi otelotvoravao jasan obrazac vrline: dobrotvor Timon je takođe i rasipnik; filozof Apemant je istovremeno jalov i zavidljiv; Flavije je veran, ali i zainteresovan za zlato... A Alkibijad nikako nije uzor vrline: on uspeva da postane gospodar Atine zahvaljujući svojoj ambiciji i lukavosti, a ne moralnoj vrednosti.
(Timon of Athens, Shakespeare’s Pessimistic Tragedy, Ohio State UP, 1979.)
Sanja Nikčević: TAŠTINA ULAZI U GRAD ILI W. SHAKESPEARE “Timon Atenjanin”
... Prvi dokaz da Timon ne želi prijatelje nego lasku je odnos prema Apemantu. Na svoju veliku gozbu na početku komada, Timon će primiti Apemanta, s visine blagonaklono slušati njegove zajedljive primjedbe o Atenjanima, Ateni i sebi samome dok ga Apemant ne pogodi u žicu rječima: „Toliko već dugo razdaješ, Timone, bojim se uskoro ćeš i sebe na papire razdati. Što će ti sve te gozbe, slave, tašte ispraznosti. (pot. S.N.) (I,2) Te riječi izazivaju Timonov bijes: „Ostaj mi zbogom, dođi s ljepšom glazbom” (I,2), poručit će Apemantu ne darovavši mu ništa. Jer Timon ne traži Istinu, ne želi usrećiti sve ljude od silne dobrote (kako teoretičari vole govoriti o njemu), Timon plaća samo lasku, samo hranu vlastitoj taštini.
(Scena, br. 4-5, Novi Sad, 2003)
Kopelija Kan: MAGIČNA DAREŽLJIVOST
U drugoj sceni Prvog čina, Šekspir postavlja Timona kao središte jedne Atine okrenute potpuno zadovoljstvima jela i pića. Gostoljubivost izvire iz njega, a zauzvrat ga zapljuskuju talasi laskanja. Timonova darežljivost je magična, njoj nije potrebna nadoknada, pošto je neiscrpna, bezgranična. A sve dok je ova darežljivost tako velika i silovita, ona sprečava uzajamnost i čini druge zavisnim od njega, podređenim, čak podjarmljenim njegovom ljubavlju. Kada sprečava svaki pokušaj da mu se pokloni uzvrate, odbijajući time da se stavi u istu ravan sa onima kojima poklone daje, on se na taj način distancira od njih, podređujući sve sopstvenom čovekoljublju... Davanje je jednosmerna ulica kojom samo Timon može da se kreće, postajući tako u očima drugih ono u čemu najviše uživa – samo oličenje Fortune.“
(Iz: Shakespearean tragedy and gender, Indiana University Press, 1996)
Priredio Svetislav Jovanov
BORIS ISAKOVIĆ o Timonu... i Timonu
Šekspirolozi nisu saglasni u pogledu „lika i dela“ Timona Atinjanina; po jednima je on filantrop koji (naivno) veruje u to da je ovaj svet dobar, u prijateljstvo... a po drugima je on sujetan čovek čijem uhu gode samo laskanja i njima hrani sopstvenu taštinu. Ko je tvoj Timon?
– Naravno, ovo vreme i ovo društvo diktiraju profil i karakter današnjeg Timona. Meni je vrlo blisko da Timon bude dobar, plemenit čovek, spreman da daje. Današnje vreme ne veruje u postojanje takvog čoveka, u to da postoji sreća u davanju, bez zadnje misli, a Timon kojeg ja igram jeste upravo takav. Njegova sreća jeste u davanju i stoga su njegov poraz, njegovo razočaranje, njegova odbačenost tako žestoki i zastrašujući. Iz svoje dobrote, on ne prepoznaje laskavce, već ljude meri po sebi...
Da li upravo iz te karakterološke crte, po tebi, logično proizilazi njegova potonja, tako ekstremna i snažna, mizantropija?
– Da, jer on spoznaje ustrojstvo ovoga sveta na, po sebe, najteži mogući način. Ta spoznaja ga dovodi u stanje afekta, on je duboko razočaran čovek koji na najstrašniji način spoznaje da je ovaj svet, definitivno, na bespovratnom putu ka propasti i on želi da ga pogura u tom smeru. Zlato koje pronalazi za njega nije izazov da se vrati u „pređašnje stanje“, već naprotiv, ono je oružje kojim potpomaže propast takvog sveta. O tome svedoči i način na koji je oterao od sebe svoje prijatelje...
Ima li on, uopšte, prave prijatelje? To svakako nisu ni Apemant, čija upozorenja nije hteo da čuje, ni Alkibijad, a veliko je pitanje i da li je to Flavije, domoupravitelj?
– Mislim da je Flavije njegov istinski prijatelj, jedini, kao što to biva i u životu: čovek obično ima jednog (ili dva, tri) prijatelja na kojeg u svakoj situaciji može da računa. Upravo taj Flavije, na trenutak, budi sumnju kod Timona u ispravnost njegove odluke da pogura ovaj svet tamo kuda je krenuo; taj prijatelj je, u našoj predstavi, i neka vrsta nade, a ta nada – u Timonovoj konačnoj samospoznaji – otvara još jedno polje njegove patnje, jer on ne može/ne želi da poveruje u dobrotu i plemenitost. Za njega nema povratka s tog puta beznađa; on se opredeljuje da do kraja istrpi samonametnutu patnju, radije nego da dovede sebe u iskušenje da poveruje u tu nadu. On je, kao plemenit čovek, doneo odluku i, ma kakva ona bila, istrajava u njoj.
Timon je svakako jedan od velikih, značajnih Šekspirovih likova. Gde je njegovo mesto u tvojim šekspirovskim likovima koje si dosad tumačio: Ričard Treći, Vojvoda (u Meri za meru), oni u Buri i Kako vam drago?
– Timon je, po meni, vrlo jasan odgovor na današnje vreme, on angažuje sva moja iskustva, stavove, želje... kao što bi to bilo i u slučaju da igram Hamleta, Magbeta, Ričarda... Dakle, to je uvek Šekspir, kao što je Čehov uvek Čehov...
... Dramska strategija Timona… uopšte nije jednostavna kao što nam se može učiniti; ishod nije u celini predodređen pesničkom alegorijom Fortune, a pouka sasvim izvesno nije sadržana u toj alegoriji, pošto bi tada bila cinična i banalna. Iako alegorija nagoveštava veliki preokret radnje (izuzimajući, međutim, Alkibijadovu promenu), ona Timona čini pukim ljubimcem i žrtvom Fortune, dok je on, da li na svoju korist ili štetu, ipak nešto više od toga. Isto tako je istina da postoji izvesna stilizacija u slikanju likova, ali i da nijedan od njih nije uistinu “oličenje vrline ili mane”. Jedini prost i jednoznačan moralni naglasak je onaj na lupeštvu Timonovih prijatelja – Šekspirov metod stvaranja figura “većih od života”... Isto tako, očigledno je da ne postoji ni lik koji bi otelotvoravao jasan obrazac vrline: dobrotvor Timon je takođe i rasipnik; filozof Apemant je istovremeno jalov i zavidljiv; Flavije je veran, ali i zainteresovan za zlato... A Alkibijad nikako nije uzor vrline: on uspeva da postane gospodar Atine zahvaljujući svojoj ambiciji i lukavosti, a ne moralnoj vrednosti.
(Timon of Athens, Shakespeare’s Pessimistic Tragedy, Ohio State UP, 1979.)
Sanja Nikčević: TAŠTINA ULAZI U GRAD ILI W. SHAKESPEARE “Timon Atenjanin”
... Prvi dokaz da Timon ne želi prijatelje nego lasku je odnos prema Apemantu. Na svoju veliku gozbu na početku komada, Timon će primiti Apemanta, s visine blagonaklono slušati njegove zajedljive primjedbe o Atenjanima, Ateni i sebi samome dok ga Apemant ne pogodi u žicu rječima: „Toliko već dugo razdaješ, Timone, bojim se uskoro ćeš i sebe na papire razdati. Što će ti sve te gozbe, slave, tašte ispraznosti. (pot. S.N.) (I,2) Te riječi izazivaju Timonov bijes: „Ostaj mi zbogom, dođi s ljepšom glazbom” (I,2), poručit će Apemantu ne darovavši mu ništa. Jer Timon ne traži Istinu, ne želi usrećiti sve ljude od silne dobrote (kako teoretičari vole govoriti o njemu), Timon plaća samo lasku, samo hranu vlastitoj taštini.
(Scena, br. 4-5, Novi Sad, 2003)
Kopelija Kan: MAGIČNA DAREŽLJIVOST
U drugoj sceni Prvog čina, Šekspir postavlja Timona kao središte jedne Atine okrenute potpuno zadovoljstvima jela i pića. Gostoljubivost izvire iz njega, a zauzvrat ga zapljuskuju talasi laskanja. Timonova darežljivost je magična, njoj nije potrebna nadoknada, pošto je neiscrpna, bezgranična. A sve dok je ova darežljivost tako velika i silovita, ona sprečava uzajamnost i čini druge zavisnim od njega, podređenim, čak podjarmljenim njegovom ljubavlju. Kada sprečava svaki pokušaj da mu se pokloni uzvrate, odbijajući time da se stavi u istu ravan sa onima kojima poklone daje, on se na taj način distancira od njih, podređujući sve sopstvenom čovekoljublju... Davanje je jednosmerna ulica kojom samo Timon može da se kreće, postajući tako u očima drugih ono u čemu najviše uživa – samo oličenje Fortune.“
(Iz: Shakespearean tragedy and gender, Indiana University Press, 1996)
Priredio Svetislav Jovanov
BORIS ISAKOVIĆ o Timonu... i Timonu
Šekspirolozi nisu saglasni u pogledu „lika i dela“ Timona Atinjanina; po jednima je on filantrop koji (naivno) veruje u to da je ovaj svet dobar, u prijateljstvo... a po drugima je on sujetan čovek čijem uhu gode samo laskanja i njima hrani sopstvenu taštinu. Ko je tvoj Timon?
– Naravno, ovo vreme i ovo društvo diktiraju profil i karakter današnjeg Timona. Meni je vrlo blisko da Timon bude dobar, plemenit čovek, spreman da daje. Današnje vreme ne veruje u postojanje takvog čoveka, u to da postoji sreća u davanju, bez zadnje misli, a Timon kojeg ja igram jeste upravo takav. Njegova sreća jeste u davanju i stoga su njegov poraz, njegovo razočaranje, njegova odbačenost tako žestoki i zastrašujući. Iz svoje dobrote, on ne prepoznaje laskavce, već ljude meri po sebi...
Da li upravo iz te karakterološke crte, po tebi, logično proizilazi njegova potonja, tako ekstremna i snažna, mizantropija?
– Da, jer on spoznaje ustrojstvo ovoga sveta na, po sebe, najteži mogući način. Ta spoznaja ga dovodi u stanje afekta, on je duboko razočaran čovek koji na najstrašniji način spoznaje da je ovaj svet, definitivno, na bespovratnom putu ka propasti i on želi da ga pogura u tom smeru. Zlato koje pronalazi za njega nije izazov da se vrati u „pređašnje stanje“, već naprotiv, ono je oružje kojim potpomaže propast takvog sveta. O tome svedoči i način na koji je oterao od sebe svoje prijatelje...
Ima li on, uopšte, prave prijatelje? To svakako nisu ni Apemant, čija upozorenja nije hteo da čuje, ni Alkibijad, a veliko je pitanje i da li je to Flavije, domoupravitelj?
– Mislim da je Flavije njegov istinski prijatelj, jedini, kao što to biva i u životu: čovek obično ima jednog (ili dva, tri) prijatelja na kojeg u svakoj situaciji može da računa. Upravo taj Flavije, na trenutak, budi sumnju kod Timona u ispravnost njegove odluke da pogura ovaj svet tamo kuda je krenuo; taj prijatelj je, u našoj predstavi, i neka vrsta nade, a ta nada – u Timonovoj konačnoj samospoznaji – otvara još jedno polje njegove patnje, jer on ne može/ne želi da poveruje u dobrotu i plemenitost. Za njega nema povratka s tog puta beznađa; on se opredeljuje da do kraja istrpi samonametnutu patnju, radije nego da dovede sebe u iskušenje da poveruje u tu nadu. On je, kao plemenit čovek, doneo odluku i, ma kakva ona bila, istrajava u njoj.
Timon je svakako jedan od velikih, značajnih Šekspirovih likova. Gde je njegovo mesto u tvojim šekspirovskim likovima koje si dosad tumačio: Ričard Treći, Vojvoda (u Meri za meru), oni u Buri i Kako vam drago?
– Timon je, po meni, vrlo jasan odgovor na današnje vreme, on angažuje sva moja iskustva, stavove, želje... kao što bi to bilo i u slučaju da igram Hamleta, Magbeta, Ričarda... Dakle, to je uvek Šekspir, kao što je Čehov uvek Čehov...
