LOKACIJA
Scena "Pera Dobrinović"
TRAJANJE
0sat(a) i 0minuta
English
Tajni dnevnik Virdžinije Vulf
Po motivima proze Virdžinije Vulf
Premijera: 6. februara 2010, scena “Pera Dobrinović”
| Režija i adaptacija: Milena Pavlović Čučilović Scenografija i kostim: Staša Jamušakov Dramaturg: Branko Dimitrijević Muzika: Srđan Stojnović Scenski govor: Dejan Sredojević Producent: Elizabeta Fabri Inspicijent: Mirjana Radovanov Sufler: Srđan Stojnović Majstor tona: Todor Savin Majstor svetla: Mirko Čeman Asistent scenografa: Nadica Danilovac Asistent kostimografa: Snežana Horvat |
I G R A J U Virdžinija Gordana Đurđević Dimić Leonard Aleksandar Gajin Vanesa Gordana Jošić Gajin Neli Gordana Kamenarović Laura Jovana Stipić Den Milan Kovačević Kiti Milica Grujičić |
Gđa Lac Jelena Antonijević Rik Strahinja Milovac Klarisa Tijana Maksimović Ričard Radoje Čupić Džulija Marija Medenica Meri Jovana Mišković Luis Strahinja Bojović |
SLOŽENA IGRA CITATA I PARACITATA
O inscenaciji proze nastale po motivima literature Virdžinije Vulf
Životna priča Virdžinije Vulf komplikovana je koliko je složena i njena literatura. Uostalom, i njen odlazak s ovog sveta, odluka da džepove svog debelog kaputa napuni kamenjem i zakorači u rečne brzake, iz kojih će njeno telo biti izvađeno dvanaest dana docnije, ostao je zagonetka koju nije umanjilo ni pismo koje je za sobom ostavila svom suprugu Leonardu.
Predstava Tajni dnevnik Virdžinije Vulf, koju Drama Srpskog narodnog pozorišta nudi gledaocima, svakako ne predstavlja pokušaj odgonetanja misterije života i smrti ove spisateljice koja je svojom literaturom otvorila (ili makar samo proširila) prostore u kojima će, manje ili više, komotno nastaviti da obitava moderni roman, ali i moderna umetnost uopšte. U tim prostorima, pokazaće se, nije uvek jednostavno snaći se, a neki od puteva koje je svojom prozom naznačila Virdžinija Vulf dovešće nas i do postmodernog senzibiliteta u kojem se eklekticistički prepliću i pretapaju različiti motivi i sadržaji, različite teme i fragmenti.
Upravo je iz igre tim fragmentima, koji su često u svakom pogledu veoma raznorodni, nastala i ova predstava – uzbudljiva i napeta, naglašeno lirska i nežna – za koju smo uvereni da po svemu, a ponajpre po temi, rediteljskom „rukopisu“ Milene Pavlović Čučilović, virtuoznosti glumačkog ansambla, kao i scenografsko-kostimografskoj čaroliji Staše Jamušakov, pripada repertoaru Srpskog narodnog pozorišta.
Aleksandar Milosavljević
VIRDŽINIJA VULF (1882-1941)
Rođena je u Londonu. Majka joj je bila poznata lepotica Džulija Prinsip, potomak Marije Antoanete i model mnogim slikarima i ranim fotografima. Virdžinijin otac ser Lesli Stiven bio je autor mnogih knjiga. Živeli su na prestižnoj adresi, u delu Londona poznatom kao Kensington, gde su roditelji sami obrazovali mladu Virdžiniju, u kući punoj dece i iz njihovih prethodnih brakova, kao i Virdžinijinu rođenu sestru i dva brata. Porodicu su stalno posećivale i znamenite ličnosti iz sveta literature viktorijanskog perioda, a ne treba zanemariti ni izuzetno bogatu kućnu biblioteku.
Iznenadna majčina smrt, u vreme kad je imala 13 godina, doprinela je prvom od nekoliko Virdžinijinih nervnih rastrojstava. Posle smrti oca imala je najozbiljniji napad, posle koga je bila nakratko zatvorena u jednoj mentalnoj ustanovi. Biografi tvrde da su i Virdžinija i njena sestra Vanesa bile žrtve seksualnog uznemiravanja od strane svoje polubraće, te da je i to doprinelo njenim mentalnim problemima, u koje spadaju i česte depresije i promene raspoloženja, sve do njenog samoubistva.
Posle smrti oca, Vanesa i brat Edrijen su prodali roditeljsku kuću i kupili drugu, u takođe prestižnom kraju, Blumsberiju, blizu Britanskog muzeja i Kraljevske akademije za dramske umetnosti. Sa grupom kolega pisaca i prijatelja njenog brata sa Kembridža, Virdžinija je formirala takozvanu Blumsberi grupu, u kojoj su se vodile duge diskusije među intelektualcima raznih profila. Pored Virdžinije, najpoznatiji Blumbsbergovci su bili pisac E. M. Forster i ekonomista Džon Majnard Kejns. O Blumsberi grupi napisana je čitava biblioteka knjiga, analiza i memoara, čak iako se ne računaju literarna ostvarenja članova grupe. Propagirali su pacifizam i toleranciju prema različitim seksualnim opredeljenjima, što su primenjivali i u praksi. Formalno, Virdžinija je bila udata za Leonarda Volfa, člana Blumsberi grupe, ali je dugo bila u ljubavnoj vezi sa pesnikinjom i aristokratkinjom Vitom Sekvil Vest, čiji je muž, diplomata i pisac, Herold Nikolson, takođe bio biseksualac, što je sve opisao njihov sin u memoarima PORTRET JEDNOG BRAKA.
Nakon što je završila poslednji roman: IZMEĐU ČINOVA, Virdžinija je pala u depresiju, što se pojačalo vazdušnim napadima na London, na početku Drugog svetskog rata. Izvršila je samoubistvo tako što je obukla teški zimski kaput, napunila džepove kamenjem i onda ušla u reku blizu svoje kuće. Telo su joj našli posle dvadeset dana. U pismu ostavljenom za supruga zahvalila mu se na dobroti i svemu što joj je dao, ali je osećala da tone u ludilo iz koga više nema snage da se izvuče. Pismo je divno u svojoj jednostavnosti.
Kvalitet njene proze je u liričnosti. Mada se u njenim romanima ništa značajno ne događa, njihova snaga je u perceptivnoj i receptivnoj svesti likova, a nikako ne treba zanemariti ni “stilsku virtuoznost, koja, u sadejstvu sa liricizmom stvara svet prebogat auditivnim i vizuelnim impresijama.” Knjige su joj prevedene na više od 50 jezika, a među njenim prevodiocima su i Horhe Luis Borhes i Margerit Jursenar.
MILENA PAVLOVIĆ ČUČILOVIĆ
Rođena 1972. u Beogradu. Završila 1993. Fakultet dramskih umetnosti, odsek gluma, u klasi profesora Arse Jovanovića. Od 1996. stalni član Beogradskog dramskog pozorišta. Ostvarila niz značajnih uloga na filmu i u pozorištu.
Filmovi:
“Mi nismo anđeli” 1 i 2 Srđana Dragojevića
“Underground” Emira Kusturice
“Lepa sela lepo gore” Srđana Dragojevića
“Država mrtvih” Živojina Pavlovića
“Dezerter” Živojina Pavlovića
Značajne predstave u pozorištu:
“Malograđani”, “Arsenik i stare čipke”, “Mišolovka”, “Brilijantin”, “Privatni životi”, “Mobilni”, “Čovek je čovek”, “Krila od olova”
Nagrade:
Nagrada za mladu glumicu na Niškom festivalu
Nagrada za mladu glumicu na festivalima u Vršcu i u Užicu
2000. počinje da se bavi pozorišnom režijom, kao asistent režije u predstavi “Prljave ruke” Ž. P. Sartra, u režiji R. Milenkovića.
Samostalne režije:
2000. “Pijanista” A. Bariko, BDP
2002. “Gospođica Julija” Strindberg, BDP
2004. “Troje” Dž. Barns, BDP
2006. “Ljubav itd” Dž. Barns, BDP
2006. “Zla žena” J.S. Popović, Kraljevačko pozorište
2007. “Pera Pan” V. Pavlović, Pozorište Puž
2009. “Bar sam svoj čovek” I. Marojević, BDP
2009. “Tajna jedne lutke” V. Pavlović, Pozorište Puž
Reč rediteljke
“VREME SE UKIDA”
Predstava Tajni dnevnik Virdžinije Vulf iz pozorišne vizure posmatra Virdžinijin dekadentni, uzbudljivi i burni život. Jedan najobičniji dan gđe Vulf naizgled se može porediti sa svakodnevicom svakog od nas: ona piše, šeta pored reke, doručkuje, raspravlja sa suprugom o književnosti, očekuje sestru da joj dođe u posetu... A u stvari, neprekidno razmišlja o društvenim konvencijama, umetnosti, vremenu koje neumitno teče, pamćenju punom mimikrije, slobodi, životu i smrti. Ona ne može da se pomiri sa činjenicom da njeni najmiliji nisu više s njom. Tragični događaji iz njene prošlosti je opsedaju, ne daju joj da diše. Uranja u svoje rukopise, ali ni tamo ne nalazi sigurno utočište. Njen crno-beli svet, na ivici ludila i genijalnosti, stvarnosti i snova, radosti i tuge, ljubavi i mržnje, satkan je od raznolikih doživljaja likova koji su potekli kako ona sama kaže: “iz njene šolje čaja”. Prepliću joj se događaji iz literarne fikcije sa stvarnošću i ona gubi vezu s realnim životom. Sve više se identifikuje s likovima iz romana i kao podeljena ličnost svakome od njih daruje svoje osobine. Poistovećuje se sa tugom koju oni nose, proživljava svaki njihov trenutak burno i na kraju završava tragično: ubijajući njih u romanu, ubija i samu sebe...
Tajni dnevnik Virdžinije Vulf je komad ispričan jezikom postmoderne koja je obeležila naše vreme. Virdžinije Vulf, inspirisana svojim životom, piše futuristički roman u kome lik čita knjigu u čijoj radnji i sam učestvuje. Tako se vremenska pletenica prošlosti, sadašnjosti i budućnosti plete pred gledaocima kao svedocima. Virdžinija u svom dnevniku kaže: “Vreme se ukida”.
Milena Pavlović Čučilović
“VREME SE UKIDA”
Predstava Tajni dnevnik Virdžinije Vulf iz pozorišne vizure posmatra Virdžinijin dekadentni, uzbudljivi i burni život. Jedan najobičniji dan gđe Vulf naizgled se može porediti sa svakodnevicom svakog od nas: ona piše, šeta pored reke, doručkuje, raspravlja sa suprugom o književnosti, očekuje sestru da joj dođe u posetu... A u stvari, neprekidno razmišlja o društvenim konvencijama, umetnosti, vremenu koje neumitno teče, pamćenju punom mimikrije, slobodi, životu i smrti. Ona ne može da se pomiri sa činjenicom da njeni najmiliji nisu više s njom. Tragični događaji iz njene prošlosti je opsedaju, ne daju joj da diše. Uranja u svoje rukopise, ali ni tamo ne nalazi sigurno utočište. Njen crno-beli svet, na ivici ludila i genijalnosti, stvarnosti i snova, radosti i tuge, ljubavi i mržnje, satkan je od raznolikih doživljaja likova koji su potekli kako ona sama kaže: “iz njene šolje čaja”. Prepliću joj se događaji iz literarne fikcije sa stvarnošću i ona gubi vezu s realnim životom. Sve više se identifikuje s likovima iz romana i kao podeljena ličnost svakome od njih daruje svoje osobine. Poistovećuje se sa tugom koju oni nose, proživljava svaki njihov trenutak burno i na kraju završava tragično: ubijajući njih u romanu, ubija i samu sebe...
Tajni dnevnik Virdžinije Vulf je komad ispričan jezikom postmoderne koja je obeležila naše vreme. Virdžinije Vulf, inspirisana svojim životom, piše futuristički roman u kome lik čita knjigu u čijoj radnji i sam učestvuje. Tako se vremenska pletenica prošlosti, sadašnjosti i budućnosti plete pred gledaocima kao svedocima. Virdžinija u svom dnevniku kaže: “Vreme se ukida”.
Milena Pavlović Čučilović
Dve reči dramaturga:
KOLEGA ŽIKA I NJEGOVA ĆERKA
1.
Opšte je poznato da ja nisam ljubitelj sedenja na probama. Odmah mi se jave psihofiziološki problemi, kočim se, počne nešto da me boli, nešto drugo ili to isto da me nesnosno svrbi i sve tako. A na probama ove predstave u režiji Milene Pavlović dešava se potpuno suprotno: sedeo bih koliko god da proba traje i onda mi je žao kad se završi. Tako se tu napravi jedna misaono bogata atmosfera što navodi na kontemplaciju o večitim temama… Ne sumnjam da će i rezultat, to jest predstava, biti podstrek za razmišljanje, aktivnost koja nije naročito popularna u ovom našem vremenu ali se valjda nađe još poneko kome to nije potpuno strano.
2.
Kad sam imao četiri godine, ubede moju majku da bi meni trebalo da se izvade krajnici. U tim vremenima zdravstvena zaštita je bila na primitivnom nivou (ah, kako je to danas drugačije!) i ta relativno jednostavna operacija je bila izuzetno traumatično iskustvo, pa se naš kućni prijatelj, Živojin-Žika Pavlović, ponudio da me iz ambulante nosi kući, jer moja majka to nije mogla sama. S obzirom da nisam jedno vreme mogao da govorim, izražavao sam se crtanjem, pa je Žika, diplomirani slikar, da me onako ucveljenog odobrovolji, hvalio te moje “radove” i prozvao me “kolega”. Tri godine kasnije eto Žike na Tari, da obiđe mene i moju babu u dobrovoljnom izgnanstvu, a mene deca, zato što sam se glupo izlanuo šta nameravam da budem kad porastem, prozvala “Branko-pisac”. Čuje to Žika, pa kaže: “opet smo kolege, eto i ja nešto piskaram”. Ipak mi je za uspomenu ostavio jedan akvarel, napravljen tu, na licu mesta.
Prošlo je valjda pet godina, dobijem nagradu za neki scenario na zadatu temu i preporuku da se to snimi. Odem do Žike da vidim ima li on ideju kako to da uradim. Žika me je uputio na pravu adresu ali nije vredelo. Moj kratki film nikad nije snimljen, jer je ideju podržavao 15-godišnji Srđan Karanović ali se usprotivio njegov vršnjak Dejan Karaklajić, a ja sam imao samo 13 godina, pa su me, kao klinca, lako otkačili. Da sada ne ređam sve naše susrete, uključujući i one na studentskim “nemirima”, samo da napomenem da je za omladinski list SUSRET Žika dao jedan intervju tada mlađahnom Bogdanu Tirnaniću. Divne stvari je tu rekao kolega Žika, a meni su se urezali u pamćenje stavovi da su “revolucije rezultat biološke nužnosti” i da “birokrate i političari misle da se društveni procesi odigravaju među njima, a ne u narodu”. Naravno da se političarima i birokratama taj intervju uopšte nije dopao. Dopalo se meni, pa sam to citirao u jednoj svojoj ranoj drami, pa se onda dopalo i gledaocima. A u drugoj drami sam citirao opservacije o buđenju proleća i kako to utiče na erotske maštarije u jednoj relativno konzervativnoj sredini, koje je Žika poslao mom ocu u pismu, a ja to našao na tavanu naše kuće. Otišao sam da ga pitam je li u redu da to koristim, a on me zagrlio i skoro se rasplakao od ganuća: “Kolega, pa to je divno da gledaoci tako reaguju, a ja se još sekirao što to niko nije uspeo da pročita, (SUSRET su bili zabranili) a tvom ocu sam pisao kad je bio teško bolestan (jedno vreme su se moj otac i Žika lečili od tuberkuloze na Golniku, u Sloveniji, tamo su se, koliko znam i upoznali) i znao sam čime najbolje da mu dam volju da se izbori sa bolešću i vrati se u Beograd”. I bio je u pravu.
Branko Dimitrijević
STAŠA JAMUŠAKOV
scenografkinja i kostimografkinja
Rođena u Bačkoj Palanci 1972. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Realizovane scenografije:
J. S. Popović, Zla žena, režija: Milena Pavlović, Kraljevačko pozorište, 2006.
Đ. Milosavljević, Gola vera, režija: Aleksandra Kovačević, NUCK Anton Panov, Strumica, 2007.
M. Micevska, Sofijina slika, režija: Aleksandra Kovačević, MNT Skoplje, 2008.
Kostimografska ostvarenja:
K. Varga Backstage, režija: Žanko Tomić, Pozorište mladih, Novi Sad, 2007.
R. Risojević Božićna priča – Hristovo rođenje, režija: Luka Kecman, Pozorište mladih, Novi Sad, 2007.
KNKNPNKN, režija: Žanko Tomić, BELEF 2008.
I. Marojević, Bar sam svoj čovek, režija: Milena Pavlović, Beogradsko dramsko pozorište, 2009.
