LOKACIJA
Scena "Pera Dobrinović"
TRAJANJE
0sat(a) i 0minuta
English
Jovan Sterija Popović
RODOLJUPCI
Režija, scenografija, kostim i scenski pokret:
Sonja Vukićević
| Dramaturg: Branko Dimitrijević Lektor: Dejan Sredojević Violina: Sonja Kalajić Asistent kostimografa: Branka Štrbac Konstruktor: Slobodan Vukićević Narodni plesovi: Nenad Vuković, Tamara Kozić Pomoćnik reditelja: Igor Vuk Torbica Kompozitor: Lajko Feliks Tododor Mušicki Izrada obuće, kaiševa, kapa: Lidija Jovanović Maping dizajn projekcije: Dorijan Kolundžija i Goran Balaban Producentkinja: Elizabeta Fabri Majstor svetla: Miroslav Čeman Majstori tona: Vladimir Ognjenović i Dušan Jovanović |
I G R A J U Žutilov, bivši nekada notaroš: Jovan Belobrković Nančika, njegova supruga: Draginja Voganjac Milčika: Jovana Mišković Eden: Milorad Kapor Lepršić, mladi stihodelja: Marko Savić Zelenićka: Sanja Mikitišin Šerbulić, bankrotirani trgovac: Milovan Filipović Smrdić: Milan Kovačević Gavrilović: Miroslav Fabri Nađ Pal: Aleksandar Gajin Dete: Hristina Tatić Inspicijent: Vladimir Savin Sufler: Snežana Kovačević |
Premijera: 15. jun 2011, scena: "Pera Dobrinović"
Reprize: 16. i 18. jun 2011.
Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta
O R O D O LJ U P C I M A
Moglo bi se reći da je u svojoj kritici toga sveta Sterija naslutio i obeležio jednu opštu i, evo, toliko decenija već trajnu crtu u karakteru našega građanina. Ono bitno što nedostaje tom našem čoveku jeste građanska vrlina, onaj starinski civizam bez koga taj stalež prestaje da znači snagu i činioca.
Smeh koji izazivaju likovi Rodoljubaca nije znak da je Sterija na kraju prihvatio svoje sunarodnike takve kakvi jesu, nego znak da je sebi oprostio...To što su satirični i komični elementi prodrli u melanholičnu sliku sveta, znak je zrelosti i ravnoteže: osmeh kroz grimasu gorčine u isti mah odstranjuje humornu iluziju izlečenja i prihvatanja, ali i melanholičnu litaniju prekora i samoprekora.
Sterija je hteo da se ponovo pročita istorija i da se nauči nešto iz nje. Deo patriotskog utočišta je u istoriji, i to u onoj njenoj verziji koja se jedino smatra istinitom. „Širenje istine”, koje nam je svima bubnjalo u ušima od 1988. godine, bio je poziv na prihvatanje zvanične verzije zvaničnih istoričara i njihovih epigona, u koje je svakako spadao i vlasnik prodavnice bojkovačke rakije na međunarodnoj čekaonici beogradskog aerodroma, dućana koji se dugo zvao Serbian Truth – Srpska istina, da bi se tiho preimenovao posle 5. oktobra 2000. Sterijin zahtev se onda i danas smatra kao poziv na štetnu i zlonamernu reviziju prošlosti, koju rodoljupci ne vide kao predmet koji se može objektivno spoznati i istražiti nego kao priču koja se za dobro naroda stalno mora izmišljati: „moralo se tako govoriti da narod ustaje”. Malo je nade da pregaoci na stvaranju i očuvanju moći i mitova neće ponovo, umišljajno ili iz nehata, uspeti da izgrade čarobni i neodoljivi dvorac za nitkove.
Moglo bi se reći da je u svojoj kritici toga sveta Sterija naslutio i obeležio jednu opštu i, evo, toliko decenija već trajnu crtu u karakteru našega građanina. Ono bitno što nedostaje tom našem čoveku jeste građanska vrlina, onaj starinski civizam bez koga taj stalež prestaje da znači snagu i činioca.
(Milan Bogdanović, „Rodoljupci Jovana Sterije Popovića“)
Smeh koji izazivaju likovi Rodoljubaca nije znak da je Sterija na kraju prihvatio svoje sunarodnike takve kakvi jesu, nego znak da je sebi oprostio...To što su satirični i komični elementi prodrli u melanholičnu sliku sveta, znak je zrelosti i ravnoteže: osmeh kroz grimasu gorčine u isti mah odstranjuje humornu iluziju izlečenja i prihvatanja, ali i melanholičnu litaniju prekora i samoprekora.
(Zoran Milutinović, „Melanholija i humor J. S. Popovića“)
Sterija je hteo da se ponovo pročita istorija i da se nauči nešto iz nje. Deo patriotskog utočišta je u istoriji, i to u onoj njenoj verziji koja se jedino smatra istinitom. „Širenje istine”, koje nam je svima bubnjalo u ušima od 1988. godine, bio je poziv na prihvatanje zvanične verzije zvaničnih istoričara i njihovih epigona, u koje je svakako spadao i vlasnik prodavnice bojkovačke rakije na međunarodnoj čekaonici beogradskog aerodroma, dućana koji se dugo zvao Serbian Truth – Srpska istina, da bi se tiho preimenovao posle 5. oktobra 2000. Sterijin zahtev se onda i danas smatra kao poziv na štetnu i zlonamernu reviziju prošlosti, koju rodoljupci ne vide kao predmet koji se može objektivno spoznati i istražiti nego kao priču koja se za dobro naroda stalno mora izmišljati: „moralo se tako govoriti da narod ustaje”. Malo je nade da pregaoci na stvaranju i očuvanju moći i mitova neće ponovo, umišljajno ili iz nehata, uspeti da izgrade čarobni i neodoljivi dvorac za nitkove.
(Vojin Dimitrijević, „Serbian Truth ili Dosadni Arsenije Gavrilović“)
O P I S C U
Ta raznovrsnost ispoljila se već na početku njegova rada, kada, još mlad, objavljuje jedno za drugim jedan spev posvećen Bugarskoj (1825), tragedije Svetislav i Mileva (1827), Miloš Obilić (1828) i Nahod Simeon (1830), te roman Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida (1828). U romanu je njegova karijera bila najkraća. Trezven i kritičan, on je brzo uvideo lažnost i klišetiranost tadašnjega srpskog pseudoistorijskog romana. Zbog toga još jedan sličan pokušaj romana ostavlja u rukopisu i piše šaljivi, parodijski Roman bez romana (prvi deo napisan 1832. a objavljen 1838, pokušaj srpskog Don Kihota, u kojem je ismejao glavnog predstavnika srpskog romana M. Vidakovića uopšte romane sličnog tipa, pa i svoje vlastite.
Najznačajnije područje Sterijina književnog rada jeste drama. Pisao je uporedo istorijske tragedije, "žalosna pozorja", tako ih je sam nazivao, i komedije, "vesela pozorja".
Istorijske drame, iako brojem i obimom nadmašuju njegov komediografski rad, manje su značajne od komedije. Teme je uzimao iz srpske, bugarske, makedonske i albanske istorije srednjega veka; građu je nalazio u Rajićevoj Istoriji i u narodnim pesmama. U obradi se oseća uticaj Viljema Šekspira. Pisao ih je na početku svog književnog rada (do 1830) i 40-ih godina. Bolje su mu poznije, a među njima se naročito izdvajaju Smrt Stefana Dečanskog (1841), Vladislav (1842) i Lahan (1842). U sve tri je obradio političku tematiku; borbu za vlast u našim srednjovekovnim državama, unoseći u tu sliku politička trvenja svog vremena kao i sumorno, melanholičko raspoloženje zrela i iskusna čoveka. U svoje vreme Sterijina "žalosna pozorja" bila su vrlo popularna zbog svoje istorijske sadržine i rodoljubive tendencije. Smeta im preterana sentimentalnost, težnja k melodramskim efektima, nedovoljna motivisanost radnje i karaktera.
Iako su u kritici tog doba bolje prošla "žalosna" od "veselih pozorja", Steriji je od početka bilo jasno da mu komedija najviše odgovara. Nakon što je objavio prvu svoju komediju Laža i paralaža, on je pisao Vuku Karadžiću: "Dakle posle dugog tumaranja i krivudanja jedva na pravac iziđoh, a nadam se da neću s ovog puta svrnuti..." Sterijin rad na komediji može se podeliti na tri perioda. Tridesetih godina u Vršcu on piše svoje najbolje komedije: Laža i paralaža (1830), Tvrdica ili Kir Janja (1837), Pokondirena tikva (1838). Četrdesetih godina, za vreme boravka u Beogradu, on za potrebe teatra piše kraće šaljive komade i lakrdije koje su izvođene, ali nisu objavljene za piščeva života. I najzad, poslednjih godina, opet u Vršcu, on se ponovo vraća ozbiljnoj komediji, unoseći u nju gorčinu razočaranog čoveka: Beograd nekad i sad (1853), Rodoljupci (objavljena posthumno).
 |
Jovan Sterija Popović
(1806-1856) jeste jedan od najistaknutijih i najsloženijih književnih
stvaralaca svog doba. Rođen je u Vršcu od oca Grka i majke Srpkinje. U
gimnaziji je dobio solidno klasično obrazovanje, a po završetku pravnih
studija (1830) radio je u Vršcu najpre kao nastavnik latinskog jezika, a
zatim kao advokat. Kad je osnovan licej u Kragujevcu, pozvan je za
profesora. U Srbiji je živeo od 1840. do 1848, radio je najpre kao
profesor prirodnog prava na liceju, a zatim kao načelnik ministarstva
prosvete. Odigrao je značajnu ulogu u organizovanju prosvete i kulture u
mladoj kneževini, učestvovao u osnivanju Društva srpske slovesnosti,
narodnog muzeja i pozorišta, pisao školske udžbenike iz ranih predmeta.
Nezadovoljan prilikama u kojima je radio, napustio je službu (1848) i
vratio se u Vršac, gde je, živeći povučeno, razočaran i bolestan, ostao
do smrti. Ogledao se u svim oblastima tadašnje književnosti, bio je romanopisac, komediograf, tragičar, pesnik, kritičar, školski pisac, a bavio se, kao i većina tadašnjih književnika, i filološkim pitanjima. U početku blizak idejama Vuka Karadžića, kasnije se priklonio konzervativnoj struji i poslednju knjigu objavio crkvenom ćirilicom. U njegovom delu došli su do izražaja svi stilski pravci i tendencije te heterogene epohe: sentimentalizam, klasicizam, predromantizam, a u najboljim svojim komedijama približio se realizmu. |
Najznačajnije područje Sterijina književnog rada jeste drama. Pisao je uporedo istorijske tragedije, "žalosna pozorja", tako ih je sam nazivao, i komedije, "vesela pozorja".
Istorijske drame, iako brojem i obimom nadmašuju njegov komediografski rad, manje su značajne od komedije. Teme je uzimao iz srpske, bugarske, makedonske i albanske istorije srednjega veka; građu je nalazio u Rajićevoj Istoriji i u narodnim pesmama. U obradi se oseća uticaj Viljema Šekspira. Pisao ih je na početku svog književnog rada (do 1830) i 40-ih godina. Bolje su mu poznije, a među njima se naročito izdvajaju Smrt Stefana Dečanskog (1841), Vladislav (1842) i Lahan (1842). U sve tri je obradio političku tematiku; borbu za vlast u našim srednjovekovnim državama, unoseći u tu sliku politička trvenja svog vremena kao i sumorno, melanholičko raspoloženje zrela i iskusna čoveka. U svoje vreme Sterijina "žalosna pozorja" bila su vrlo popularna zbog svoje istorijske sadržine i rodoljubive tendencije. Smeta im preterana sentimentalnost, težnja k melodramskim efektima, nedovoljna motivisanost radnje i karaktera.
Iako su u kritici tog doba bolje prošla "žalosna" od "veselih pozorja", Steriji je od početka bilo jasno da mu komedija najviše odgovara. Nakon što je objavio prvu svoju komediju Laža i paralaža, on je pisao Vuku Karadžiću: "Dakle posle dugog tumaranja i krivudanja jedva na pravac iziđoh, a nadam se da neću s ovog puta svrnuti..." Sterijin rad na komediji može se podeliti na tri perioda. Tridesetih godina u Vršcu on piše svoje najbolje komedije: Laža i paralaža (1830), Tvrdica ili Kir Janja (1837), Pokondirena tikva (1838). Četrdesetih godina, za vreme boravka u Beogradu, on za potrebe teatra piše kraće šaljive komade i lakrdije koje su izvođene, ali nisu objavljene za piščeva života. I najzad, poslednjih godina, opet u Vršcu, on se ponovo vraća ozbiljnoj komediji, unoseći u nju gorčinu razočaranog čoveka: Beograd nekad i sad (1853), Rodoljupci (objavljena posthumno).
(Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti)
O R E D I T E LJ U
 |
SONJA VUKIĆEVIĆ, balerina, koreograf i reditelj Ceo radni vek je provela u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu, od 1970/71. do odlaska u penziju 1994. Odigrala je celokupni klasični i neoklasični repertoar. Najznačajnije uloge ostvarene u matičnoj kući: Mirta u Žizeli, Darinka u Darinkinom daru, Debora u Golemu, Afrodita u Trijumfima Afrodite, Kapetan Kuka u Petru Panu, uloge u baletskim predstavama Popodne jednog fauna i Ohridska legenda, kao i baletski divertisman u operi Karmen. Sve ove uloge su nagrađene. Ostvarila je značajne uloge i u drugim baletskim centrima bivše Jugoslavije. Sa koreografkinjom Verom Kostić ostvarila je prve predstave savremenog plesa u Srbiji: Pomračenje (nagrada Zlatna kolajna na festivalu Monodrame i pantomime u Zemunu i nagrada publike na Bitefu), Indira Gandi, Mali snovi Voltera M. Radila je koreografije za dramske predstave koje su režirali vodeći reditelji bivše Jugoslavije i sadašnje države – Dušan Jovanović, Ljubiša Ristić, Haris Pašović, Gorčin Stojanović, Irfan Mensur, Vida Ognjenović, Ivana Vujić, Nikita Milivojević, Radmila Vojvodić, Branislav Mićunović, Branislav Lečić, Aleksandar Popovski, Saša Milenkovski, Paolo Mađeli, Nada Kokotović i drugi. Sarađivala je i sa inostranim rediteljima: C. Johnson (Kralj Lir), M. Hocker (Natio)... Radila je koreografije i/ili igrala u predstavama nezavisne pozorišne trupe KPGT: Simon čudotovrac, Put za Nikaragvu, Nojeva barka, Prust. |
Za predstave koje je radila u JDP-u dobila je više godišnjih priznanja ovog pozorišta: Dozivanje ptica, Poslednji dani čovečanstva, Lakrdijaš, Plava ptica, Nižinski, Majn Kampf, Saloma, Kandid ili optimizam.
Igrala je glavnu ulogu na poslednjem sletu – manifestaciji posvećenoj proslavi Dana mladosti, u režiji P. Mađelija i koreografiji D. Zlatara Freja.
Za prvo izdanje međunarodnog festivala u Čividaleu (Italija) radi, sa rediteljkom Ivanom Vujić, predstavu Medeja po istoimenoj drami Arpada Genca. Gostovala je u Moskvi, Odesi, Solunu, Segedinu, Lozani, Amsterdamu, Barseloni, Madridu, Njujorku, Meksiko Sitiju...
Od sredine devedesetih počinje samostalnu koreografsku i rediteljsku karijeru u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Tu ostvaruje četiri autorska projekta: Makbet/ONO (1996), Alchajmer (1998), Proces (1998), Mrak letnje noći (1999). Ove predstave su gostovale na nekoliko renomiranih međunarodnih manifestacija u zemlji i inostranstvu: Podgorici, Budvi Cetinju, Ptuju i Kopru, u Nemačkoj – Erfurtu i Milhajmu, Stokholmu, Skoplju, na Bitefu (1998, 1999), u Londonu, Bolonji 1999. Njen scenografski rad za predstavu Proces bio je prezentovan na manifestaciji Futur Show u Bolonji, a zatim postao deo stalne postavke ove manifestacije.
Igrala je u filmovima: Tango je tužna misao koja se pleše, Vukovar, Lavirint, Odbačen i italijanskoj koprodukciji Quo Vadis.
Osmislila je i realizovala performans “Tango večnosti“ za svečano otvaranje jubilarnog, 50. festivala Sterijino pozorje u Novom Sadu.
Igrala je u predstavama Tomaža Pandura Hazarski rečnik i Sto minuta. S predstavom Sto minuta gostovali su na festivalu u Čividaleu i realizovali dvomesečnu turneju u Španiji.
Za projekat Cirkus istorija, prva samostalna produkcija Bitefa, dobila je Nagradu grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo za 2006, nagradu “Avazov zmaj” kao najbolja predstava na festvalu Mess u Sarajevu i nagradu “Oblak” na festivalu Puf u Puli. Predstava je učestvovala, prva iz naše zemlje, i na jednom od najprestižnijih evropskih festivala – Wienner Fest Wochen 2007.
Prva je dobitnica nagrade “Dimitrije Parlić” za najbolje nacionalno koreografsko ostvarenje, a među brojnim priznanjima izdvajaju se i dve Sterijine nagrade za scenski pokret: Gorski vijenac, CNP, 1998. i Kandid ili optimizam, JDP, 2009.
O njenom radu objavljeni su brojni radovi i realizovane televizijske emisije u zemlji i inostranstvu.
U Srpskom narodnom pozorištu je prošle sezone režirala scensku kantatu Karmina burana, za koju je uradila i koreografiju hora.
Igrala je glavnu ulogu na poslednjem sletu – manifestaciji posvećenoj proslavi Dana mladosti, u režiji P. Mađelija i koreografiji D. Zlatara Freja.
Za prvo izdanje međunarodnog festivala u Čividaleu (Italija) radi, sa rediteljkom Ivanom Vujić, predstavu Medeja po istoimenoj drami Arpada Genca. Gostovala je u Moskvi, Odesi, Solunu, Segedinu, Lozani, Amsterdamu, Barseloni, Madridu, Njujorku, Meksiko Sitiju...
Od sredine devedesetih počinje samostalnu koreografsku i rediteljsku karijeru u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Tu ostvaruje četiri autorska projekta: Makbet/ONO (1996), Alchajmer (1998), Proces (1998), Mrak letnje noći (1999). Ove predstave su gostovale na nekoliko renomiranih međunarodnih manifestacija u zemlji i inostranstvu: Podgorici, Budvi Cetinju, Ptuju i Kopru, u Nemačkoj – Erfurtu i Milhajmu, Stokholmu, Skoplju, na Bitefu (1998, 1999), u Londonu, Bolonji 1999. Njen scenografski rad za predstavu Proces bio je prezentovan na manifestaciji Futur Show u Bolonji, a zatim postao deo stalne postavke ove manifestacije.
Igrala je u filmovima: Tango je tužna misao koja se pleše, Vukovar, Lavirint, Odbačen i italijanskoj koprodukciji Quo Vadis.
Osmislila je i realizovala performans “Tango večnosti“ za svečano otvaranje jubilarnog, 50. festivala Sterijino pozorje u Novom Sadu.
Igrala je u predstavama Tomaža Pandura Hazarski rečnik i Sto minuta. S predstavom Sto minuta gostovali su na festivalu u Čividaleu i realizovali dvomesečnu turneju u Španiji.
Za projekat Cirkus istorija, prva samostalna produkcija Bitefa, dobila je Nagradu grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo za 2006, nagradu “Avazov zmaj” kao najbolja predstava na festvalu Mess u Sarajevu i nagradu “Oblak” na festivalu Puf u Puli. Predstava je učestvovala, prva iz naše zemlje, i na jednom od najprestižnijih evropskih festivala – Wienner Fest Wochen 2007.
Prva je dobitnica nagrade “Dimitrije Parlić” za najbolje nacionalno koreografsko ostvarenje, a među brojnim priznanjima izdvajaju se i dve Sterijine nagrade za scenski pokret: Gorski vijenac, CNP, 1998. i Kandid ili optimizam, JDP, 2009.
O njenom radu objavljeni su brojni radovi i realizovane televizijske emisije u zemlji i inostranstvu.
U Srpskom narodnom pozorištu je prošle sezone režirala scensku kantatu Karmina burana, za koju je uradila i koreografiju hora.
R E Č D R A M A T U R G A
Rad na ovoj predstavi bio je ispunjen tugom i radošću. Tužno je bilo posle probe izlaziti na ulicu i sretati Smrdiće i Šerbuliće. A onda kupiti novine i tamo čitati izjave raznih Žutilova i Zelenićki. Te konačno kod kuće uključiti televizor i gledati i slušati Lepršiće. Zar je zaista usud ovog naroda da mu Rodoljupci vazda budu aktuelno delo? Da mu večito budu ogledalo u kome će se videti onakvi kakvi su. Duge smo i mučne diskusije vodili oko skraćivanja teksta. Ubeđivao sam se sa glumcima koji su branili svaku rečenicu, sve im je izgledalo važno. Sve i jeste važno, a i pored toga što su se glumci izborili da se mnoge replike vrate, opet imamo utisak da sve proleti prebrzo. Voleli bismo da duže gledamo avanture ovih scenskih rodoljubaca, maltene da zažalimo što nismo u Holivudu pa da gledamo nastavke: Rodoljupci ponovo jašu, Osveta Rodoljubaca, Rodoljupci na mesecu.....
A radost je dolazila od blizine Sonje Vukićević. Ima glumaca kojima je teško i da igraju u dramama Ser Artura Pinera, gde se uglavnom sedi u foteljama i u jednoj ruci drži čaša sa viskijem a u drugoj tompus, a reakcije se svode na naizmenično dizanje jedne ili druge obrve, kako je to lepo objasnio Rodžer Mur. E pa ti i takvi glumci se ovde pentraju na ogromnu metalnu kuglu, vise na stolicama, igraju razne okretne igre, a uopšte se ne radi o nekom rialiti šouu na ispadanje. Da mi je to neko pričao naravno da ne bih poverovao. I sve to zbog Sonje. Da je ta žena zamislila da iz Dunava kod Žeželjevog mosta izroni žuta podmornica, mislim da bi Ringo i Pol to i ispoštovali, sve usput se izvinjavajući što su preostala dvojica zauzeta ranije preuzetim obavezama.
Rad na ovoj predstavi bio je ispunjen tugom i radošću. Tužno je bilo posle probe izlaziti na ulicu i sretati Smrdiće i Šerbuliće. A onda kupiti novine i tamo čitati izjave raznih Žutilova i Zelenićki. Te konačno kod kuće uključiti televizor i gledati i slušati Lepršiće. Zar je zaista usud ovog naroda da mu Rodoljupci vazda budu aktuelno delo? Da mu večito budu ogledalo u kome će se videti onakvi kakvi su. Duge smo i mučne diskusije vodili oko skraćivanja teksta. Ubeđivao sam se sa glumcima koji su branili svaku rečenicu, sve im je izgledalo važno. Sve i jeste važno, a i pored toga što su se glumci izborili da se mnoge replike vrate, opet imamo utisak da sve proleti prebrzo. Voleli bismo da duže gledamo avanture ovih scenskih rodoljubaca, maltene da zažalimo što nismo u Holivudu pa da gledamo nastavke: Rodoljupci ponovo jašu, Osveta Rodoljubaca, Rodoljupci na mesecu.....
A radost je dolazila od blizine Sonje Vukićević. Ima glumaca kojima je teško i da igraju u dramama Ser Artura Pinera, gde se uglavnom sedi u foteljama i u jednoj ruci drži čaša sa viskijem a u drugoj tompus, a reakcije se svode na naizmenično dizanje jedne ili druge obrve, kako je to lepo objasnio Rodžer Mur. E pa ti i takvi glumci se ovde pentraju na ogromnu metalnu kuglu, vise na stolicama, igraju razne okretne igre, a uopšte se ne radi o nekom rialiti šouu na ispadanje. Da mi je to neko pričao naravno da ne bih poverovao. I sve to zbog Sonje. Da je ta žena zamislila da iz Dunava kod Žeželjevog mosta izroni žuta podmornica, mislim da bi Ringo i Pol to i ispoštovali, sve usput se izvinjavajući što su preostala dvojica zauzeta ranije preuzetim obavezama.
Branko Dimitrijević
