LOKACIJA
Kamerna scena
TRAJANJE
1sat(a) i 15minuta
English
Slobodan Obradović po motivima istoimene pripovetke Jovana Jovanovića Zmaja
JUCUCA
Premijera: 8. maj 2010, Kamerna scena SNP
|
Režija:
NEMANJA PETRONJE |
IGRAJU Jovana Mišković Zoran Bogdanov Milica Grujičić Marko Savić |
U
19. veku, porodica se našla u protivrečnom položaju. Ojačavši
vlast i dostojanstvo u čitavom društvu porodica hoće da svojim
članovima nametne sopstvene ciljeve. S druge strane, proglasi o
jednakosti i mukli, a uporan razvoj individualizma proizvode
centrifugalne udare koji rađaju sukobe, dovodeći katkad do
raspadanja. Odbrana časti kao osnovno pravilo duha porodice odvija
se, međutim, kroz očuvanje zajedničkih tajni: tajne su cement
porodice, one je utvrđuju u odnosu na spoljašnji svet, ali u nju
često unose raslojavanje i naprsline. Krici i šaputanja, škripa
vrata, zaključane fioke, ukradena pisma, zaticanje na delu,
poverenje i prikrivanje, izrečeno i neizrečeno, sve to čini
izvestan svet unutrašnje povezanosti, utoliko tananiji ukoliko je
nepodudarnost veća između interesa, ljubavi, mržnje ili
sramote.
Mišel Poro, Porodične drame i sukobi
O A U T O R U
 |
SLOBODAN OBRADOVIĆ Rođen u Beogradu. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odsek Dramaturgija. Kao dramaturg sarađivao na predstavama Bog je di-džej (režija Miloš Lolić), Kičma (režija Bojana Janković), Don Žuan (režija Ana Đorđević)... Koscenarista je kratkog eksperimentalnog filma Koror (režija Branko Sujić) i scenarista filmova Pet solitera (režija Rastko Petrović) i Bosonoga (režija Mina Đukić) koji su trenutno u fazi razvoja. Pozorišne kritike objavljuje u stručnim časopisima, a od aprila 2008. godine i u časopisu Yellow Cab. Član uredništva pozorišnog časopisa „Teatron“. |
R E Č P I S C A
…Pripovetke Jovana Jovanovića Zmaja (deo piščevog opusa koji je mahom ostao u senci), pored prikaza građanskog društva jednog vremena, poetskog nadahnuća i humora koji proizlazi iz očaja, kombinacija su dekadencije i zle kobi neke grobljanske atmosfere kojom defiluju poročni muškarci i žene utvarne lepote. Junaci Zmajevih priča, među kojima je i Jucuca (po čijim motivima je nastala drama), pomalo su nalik junacima koje je stvarao „pesnik ponora" Edgar Alan Po – uglavnom se nalaze u nekoj vrsti zamke. Samo je pitanje ko će i na koji način pokušati iz nje da pobegne. A suštinski nema se kud. Levo i desno oko njih – trulež, jalovost, mrak…
Slobodan Obradović
O R E D I T E Lj U
|
NEMANJA
PETRONJE |
Deset godina je čekala čoveka koji ju je ostavio.
On se vraća. San je počeo da se ostvaruje...
Otac zna da je on loš čovek.
Da li da je probudi iz sna koji postaje košmar ili je bolje spavati u jezivoj realnosti.
Gazimo jedni preko drugih ne bismo li ostvarili svoje želje, iako smo možda duboko svesni da nas ni ostvarenje tih želja neće učiniti srećnim.
Sklonili smo i zaključali ljubav po kutijicama, fiokama, koferima...
taman da nam je ukradu...
U Srbiji XIX veka promene u rodnim ulogama najuočljivije su u gradskim sredinama. Dok su na selu i žene i muškarac podjednako važni ekonomski činioci, žena u gradu gubi taj značaj... Na selu, žena predstavlja ekonomsku vrednost za koju se plaća. U gradu, žena je simbol društvenog statusa čija je materijalna protivvrednost miraz koji unosi u brak. Kao nosilac vrednosti, materijalnih ili simboličnih, žena je bila jedan od najvažnijih činilaca u društvenom pozicioniranju muškarca. To je bio izvor njene moći, ali, istovremeno, i njene slabosti...
Aleksandra Vuletić, Vlast muškaraca, pokornost žena – između ideologije i prakse
IZGUBLJENI U ŽUDNJI
Likovi ove potmule, strasne i cinično-romantične dramske skaske o novcu, ljubavi, posedovanju, i pre i posle svega, o Želji, jesu na specifičan način veći od života. Ali ni u kom slučaju tako, što bi bili idealni, uvećane projekcije individualnih ili kolektivnih ideala. Ostareli cinik Krsta i čulna, cinična i isto tako izgubljena Pelka igraju, s jedne strane, sopstvenu igru istine; no, to je igra dvoje duboko ranjenih ljudi, štaviše, sama ta zajednička rana i jeste njihova glavna igra. Šerbet, pustolov koji od vidljivih mana bezočno gradi osnovu svog šarma, inače, čovek koji je Jucucu ostavio deset godina ranije pred oltarom, a sad se vraća u Krstinu kuću ponajmanje zbog nje, čak i taj Šerbet, premda traži novac (od Krste) i seks (od Pelke), kao krajnji cilj ima nešto sasvim drugo. Njegova žudnja za popunjavanjem unutrašnje praznine činjenica koje je, možda, svesniji nego ostali akteri na paradoksalan način susreće se sa Jucucinom željom za realizacijom sasvim drukčije opsesije.
Jer, Jucuca je jedna vrsta anti-Hede Gabler: u njenom slučaju je, paradoksalno, ponajmanje reč o ljubavi; štaviše, iluzija ljubavi postepeno se raskriva kao jedina, ali ne i dovoljna stvarnost Jucucine pozleđene i sapete mašte. Zaranjajući u zaplet posredstvom ključa te imaginativne stranputice, počinjemo uviđati da Obradovićevi likovi, iako toliko govore o emocijama (i njima se služe), ne emaniraju ni najmanji trag psihologije. Obuzeti sopstvenim opsesijama, postaju logorejični, a suočeni sa najmanjim nagoveštajem promene situacije, dakle, zbivanja, oni ćute, i to na način na koji, kako kaže Rozencvajg, tragični junak prekida mostove koji ga vezuju za Boga i za svet. I Jucucu i likove koji je okružuju, došao bih u iskušenje da nazovem ibzenovskim figurama, koje se izražavaju u strindbergovskom idiomu kada to ne bi predstavljalo neprihvatljivi paradoks. Ovako, možemo reći da se u senovitim prostorima Obradovićeve meta-građanske drame susrećemo sa jednom varijantom balzakovskih ruina, podivljalih od žudnje i poraženih tom istom žudnjom na početku kao i na kraju. I novac kao i seks, i ljubav kao i status, svi ovi činioci predstavljaju metaforička ispoljavanja Žudnje, one teško dokučive fascinacije koju Hegel naziva schmerzliches Sehne. Ali, sama žudnja nije, ovde, ni u kom slučaju metafora: od nje se ne umire, ali se dugo gori, i okončava u svetlucavoj truleži ideala.
