VOA Glas Amerike

Photo Flash: First Look at Serbian National Theatre's THE DOLL SHIP at La MaMa

la mama/the-doll-ship 




Milena Marković
BROD ZA LUTKE

Premijera: 24. septembar 2008

Reditelj: ANA TOMOVIĆ

SONGS

Kompozitor: DARKO RUNDEK Dramaturzi: VUK RŠUMOVIĆ i SVETISLAV JOVANOV Scenograf: LjERKA HRIBAR Kostimograf: MOMIRKA BAILOVIĆ Scenski pokret: Saša Krga Maske: Vladimir Radovanović Organizator: Elizabeta Fabri Dizajner zvuka: Marinko Vukmanović Inspicijent: Vladimir Savin Sufler: Snežana Kovačević Majstor svetla: Miroslav Čeman Majstor tona: Todor Savin

I G R A J U              JASNA ĐURIČIĆ DRAGINJA VOGANJAC MILICA GRUJIČIĆ RADOJE ČUPIĆ NENAD PEĆINAR RADOVAN VUJOVIĆ Muzičari Flauta: Ksenija Bašić, Dejana Živković Bubnjevi: Ištvan Čik, Robert Pongo Gitara: Vladan Janković Harmonika: Dragan Mirković, Lazar Novkov Kontrabas: Siniša Mazalica, Ervin Malina

REČ DRAMATURGA

KRITIČKO SUOČAVANJE S ARHETIPOVIMA BAJKI

SVETISLAV JOVANOV

Prve dve drame Milene Marković: Paviljoni i Šine, pokazuju odlike koje svedoče o sazrevanju čitavog jednog samosvojnog modusa u pejzažu nove srpske drame. Najbitnije od tih odlika su svakako odbacivanje ideološki utemeljenog sveta (kroz intimističke povesti o spleen- u, gnevu i izgubljenosti urbane mladeži) i prebacivanje dramskih likova s nivoa (najčešće psihološke) re-prezentacije u oblast neposredne, čulne prisutnosti. Treći dramski tekst ove autorke: Brod za lutke (2005), proširuje taj inovativni naboj, ulazeći u kritičko i eruditski utemeljeno suočavanje s arhetipovima bajke: autorka pri tom pokazuje da usredsređenje na retoričko nasleđe (to jest variranje, parafraza, pastiš ili komentatorska razgradnja bajkovitih motiva, zapleta i funkcija) ni u kom slučaju ne isključuje ni dalja stilsko-jezička istraživanja, niti artikulisanje novog tipa postmoderne scenske iluzije. Međutim, dominantna strategija ove drame se otkriva u razvijanju odnosa ritualne matrice radnje (na koju zaplet bajke nužno upućuje) i apsolutnog zahteva Junakinje za samoostvarenjem. Upravo iz takvog napona rađa se novo, alegorijski obeleženo dramsko vreme.

Na nivou strukture zapleta, mnogooblična i mnogoimena glavna junakinja je - barem u uvodnim od sedam varijeteta arhetipa bajke, na početku postavljena kao prividno pasivna figura, kojoj je namenjena strogo određena funkcija. Kada bi svaki od naznačenih narativa bio oblikovan do kraja, našli bismo se pred relativno jednostavnim slučajem iskustvenog sazrevanja modernističkog dramskog subjekta, a posredstvom procesa (dabome, “ritualne”) inicijacije. Milena Marković, međutim, u svakom od ovih varijeteta remeti logički poredak zapleta, kao i simboličku hijerarhiju značenja; priča se zaustavlja, prelama, komentariše, pretvara u meta-temu, ili udvaja. I, nikako na poslednjem mestu, menja arhetipski, što će reći, najčešće pasivni, predznak ženskog protagoniste. Takvim postupkom se inicijacija postepeno prevodi u svoju suprotnost, a zatvoreni vremenski lanac arhetipske priče postaje mesto fragmentarnog otelotvorenja jedne (potencijalno) apsolutne Želje; tačnije, uvek neponovljivog i uvek nedovoljno prisvojenog trenutka: ŽABAC I sa kim je bila ta prva ljubav. PALČICA Sa nekoliko njih... ŽABAC Jeste li patili? PALČICA Ne... ŽABAC Kako? PALČICA Pospanko je bio tu. ŽABAC A brod? PALČICA Brod mi je napravio tata. Svake godine je pravio brod i stavljao stare igračke, jednom je to bio ćoravi medved, drugi put lutka bez glave, pa onda pantalone tako stare da je moglo da se vidi kroz njih i sve tako.... Ja nisam mogla da se rastanem od tih stvari ali onda bi on napravio brod i stavio tu stvar i rekao bi mi sad taj meda ide kod mame mečke tamo negde ili sad ta lutka ide kod princa lutka koji će da joj stavi glavu i sve je bilo vrlo svečano.. ŽABAC Znači, otac je bio ta figura o kojoj vi sanjate... PALČICA Nije otac bio nikakva figura, otac je bio otac... Šta pričaš to...“ S učvršćivanjem “lanca” asocijativnih prizora uviđamo da nije reč o sazrevanju (čak ni o podsticanju priča, kontrapunktiranju, ili o analoškim razgranavanjima) već o izmeštanju dramske figure. A i to je naredna Markovićkina strateška komponenta, razičitost polja po kojima se ta figura kreće omogućavaju žanrovski preobražaji. Prelazak iz cinične melodrame (Snežana) u satiričnu parabolu o malograđanštini (Zlatokosa), ili pomeranje od ekspresionističke tragedije (Tamni vilajet) prema fantastičnoj groteski (Ivica i Marica), a možda još više nepodudaranje njihovih iluzionističkih nivoa, čini da svaki vremenski kontinuitet arhetipa- rituala-inicijacije, ali i eventualnog Bildungstück-a (kao proizvoda ovakvih figura) postaje slučajan: vreme je tek napetost između formule i želje. Štaviše, taj napon je ireverzibilan i ironičan; da nije tako, zašto bi junakinja prevaljivala alegorijsku, ne biografsku razdaljinu između Devojčice u prvom i veštice u završnom varijetetu? Umesto da se posredstvom rituala dospe do Istog, alegorijskom montažom se stiže do Drugog; ta vrsta otelovljenja u fragmentarnom alegorijskom vremenu - gde je ponovno rađanje samo nova, privremena smrt - podržava junakinjinu patnju, ali joj onemogućava da se poistoveti s bilo kakvim dovršenim, konačnim značenjem. Svetislav JOVANOV

VUK RŠUMOVIĆ Za vreme studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti počeo je da piše scenarija za kratke igrane filmove. Dosad ima ukupno četrnaest realizovanih scenarija, od kojih su neki nagrađivani u zemlji i u inostranstvu. Piše i za animirani i dokumentarni film. Napisao je dve igrane tv serije. Radio je kao dramaturg na nekoliko predstava u više gradova u Srbiji: halFlife (Atelje 212, Beograd), Povratak Kazanove (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad), Monogamija (Narodno pozorište Sombor), Patka (Kraljevačko pozorište). Zajedno s Brankom Dimitrijevićem i Anom Tomović adaptirao je za pozorište novelu Artura Šniclera Povratak Kazanove.

PUT LEVE RUKE Desnoruka mitologija, mitologija seoske zajednice, drži nas fiksirane u kontekstu našeg sveta. Odrastete tu, živite kako se očekuje, živite dostojanstven, uspešan, a u bogatim društvima i bogat život. S druge strane, možete skrenuti, ispasti, možete imati osećaj nepripadanja, reći – “Ovo nisam ja” i onda izlazite. Izlazite u područje opasnosti. To je poznato kao put leve ruke. Pratite put sopstvenog smisla i nalazite se u svetu gde nema pravila, a pošto je to samo vaš put, ne znate kuda idete. Ovde ćete živeti život pun opasnosti, kreativnosti. Možda to neće biti poštovan život, ali će svakako biti zanimljiv. To je mitologija heroja, herojske potrage gde će individua doneti u svoj život nešto što nikada ranije nije bilo prisutno, viđeno. Doživeće ispunjenje u vremenu i prostoru sopstvenih potencijala koji su karakteristični samo za nju. Joseph Campbell POJMOVNIK Bajka – ne posmatra svet i ono što se u njoj dešava objektivno, već iz gledišta junaka koji je uvek dete u razvoju. Bajke obezbeđuju simbole kojima se nesvesni sadržaji mogu prevesti u svest. I mitovi i bajke odgovaraju na večita pitanja: kakav je, u stvari, svet? Kako da preživim život u njemu? Kako mogu da uistinu budem ono što sam? Odgovori mitova su određeni, dok je bajka sugestivna; njene poruke mogu podrazumevati rešenja, ali ih nikad izričito ne tumače. Bajke prepuštaju mašti deteta da li i koliko na sebe da primeni ono što priča otkriva o životu i ljudskoj prirodi. Svaka bajka je čarobno ogledalo koje odražava neke aspekte našeg unutarnjeg sveta i korake nužne za naš razvoj od nezrelosti do zrelosti. Dve sestre – u većini priča o dva brata ili dve sestre jedan hrli u svet i traži opasnosti, dok drugi naprosto ostaje kod kuće. Otac – očeva dužnost je da dete zaštiti od opasnosti spoljnjeg sveta, a i od onih čiji je izvor u asocijalnim sklonostima samog deteta. Dete lišeno očeve zaštite (distanciranje oca) mora se snalaziti kako ume. Alisa – lik Luisa Kerola iz knjige “Alisa u zemlji čuda”. To je priča o devojčici koja kroz zečiju rupu upada u fantastičan svet naseljen čudnim i antropomorfnim bićima, odakle jedva izvlači živu glavu. Radoznalost je njena glavna karakteristika. Alisa pita Češajersku mačku: Da li bi mi rekla, molim te, kojim putem da idem odavde? – To u velikoj meri zavisi od toga gde želiš da stigneš – odgovori mačka. Šuma – ulazak u šumu je ulazak u područje nesvesnog. Izlazak iz zaštićenog sveta. U šumi je još sve neizdiferencirano. U šumi je mračno, negostoprimljivo, opasno. Ali to je tako samo zbog straha. Kada se oslobodi straha, junak će shvatiti da šuma krije mnoga bogatstva. Šuma simboliše mesto na kome se suočavamo s unutarnjom tminom i prorađujemo je, gde se razrešava neizvesnost šta smo i gde počinjemo da shvatamo ko želimo da budemo. Biti izgubljen u šumi je drevni simbol za potrebu da čovek pronađe sebe.... Snežana – U “Snežani” nije posredi neka spoljašnja teškoća, kakva je siromaštvo, već problematičnu situaciju stvaraju odnosi Snežane i njenih roditelja. Čim položaj deteta u porodici postane problem za njega ili njegove roditelje, počeo je proces deteta da pobegne iz trijadskog bitisanja. Time dete kreće na često očajno samotan put da bi našlo sebe – u borbu gde drugi služe kao pozadina koja taj proces ometa ili olakšava. U nekim bajkama junak mora da traga, putuje i pati tokom godina samotnog bitisanja pre no što bude spreman da nađe, spase drugu osobu i s njom stupi u odnos koji daje trajni smisao njihovim životima. U “Snežani”, godine koje ona provodi s patuljcima, označavaju njeno razdoblje nevolja, rešavanja problema, njen period rasta. Patuljci – zamišljeni dom, daleko od kuće. Snežanino iskustvo daleko od rodnog doma nije naročito povoljno. Patuljci su nesposobni da je zaštite. Patuljci ne uspevaju da se razviju do zrele ljudskosti, oni su trajno zaustavljeni na preedipalnom stupnju (patuljci nemaju roditelje, ne žene se, niti imaju decu) i samo su pozadina za isticanje važnih razvoja koji se dešavaju Snežani. Zlatokosa – nametljivica koja ugrožava integrisanje osnovne porodične konstelacije i time ugrožava emocionalnu sigurnost porodice. Tuđinka koja narušava tuđ mir i uzima imovinu – lik koji ugrožava emotivnu dobrobit i sigurnost porodice. Ne zna se kako se i zašto devojčica izgubila u šumi, zašto joj je bilo potrebno utočište ili gde se nalazi njen dom. Ona ostaje stranac koji nikad ne postaje deo zajednice... Sa zlatokosom nema srećnog završetka. Palčica – priča o majušnoj devojčici veličine palca. Jedna od prvih Andersenovih bajki koja dramatizuje patnje autsajdera koji je drugačiji i stoga objekat poruge. Palčica je, međutim, i heroj u nastanku. Ona im sve odlike heroja, samo što je još mala. Lovac – Lovac je onaj koji dominira divljim, krvoločnim zverima i kontroliše ih i savladava. U nesvesnom, lovac se sagledava kao simbol zaštite. U snovima deteta kao i na javi, ugrožavaju ga i progone gnevne životinje, tvorevine njegovog straha i osećaja krivice. Jedino roditelj – lovac, tako oseća dete, može da zastraši i otera ove ugrožavajuće životinje, da ih trajno drži podalje od detinjih vrata. Stoga, lovac u bajkama nije lik koji ubija neprijateljske stvorove. Lovac je prevashodno zaštitnička figura koja nas može izbaviti i izbavlja nas od opasnosti naših i tuđih nasilnih osećanja. Orao – vladarska ptica; simbolizuje transcedentno stanje. On je prenosilac duša. On prenosi junaka iz jednog sveta u drugi. On je i neko ko je nezasit, i ne može nikad da zadovolji glad. Simbolizuje naglo uzbuđenje i iscrpljujuću strast duha. No, orao je i ptica grabljivica koja kandžama grabi žrtve i odvodi ih na mesta s kojih ne mogu uteći, pa je stoga i simbol nesalomive volje koja proždire. Neko ko izjeda utrobu. Veštica – biće (obično žensko) za koje se smatra da ima natprirodne moći koje dolaze od đavola. Ružna žena koja ima zao izgled. Veštica baca čini na nekoga ili nešto. Žena s natprirodnim moćima. Literatura: Marie-Louise von Franz, “The Interpretation of Fairy Tales”, Spring Publications, 1970. Joseph Campbell, “The Hero With a Thousand Faces”, Princeton University Press, 1949/1973. Filmografija: “Snežana i sedam patuljaka”, David Hand, 1937. “Zaljubljene žene”, Ken Russell, 1969. “Zečevi”, David Lynch, 2002. Vladimir Prop, “Morfologija bajke”, Prosveta, Beograd, 1982. Bruno Betelhajm, “Značenje bajki”, Izdavački zavod “Jugoslavija”, Beograd, 1979.

O SCENOGRAFU

LjERKA HRIBAR Rođena 1978. u Rijeci, diplomirala na Akademiji lepih umetnosti u Veneciji (Odsek pozorišne scenografije), 2001. U sklopu poslediplomskih studija na Odseku za scenski dizajn Univerziteta umetnosti u Beogradu, tokom 2006. studijski je boravila tri meseca na Univerzitetu Stanford (Kalifornija, SAD) specijalizirajući light design. Bila je scenograf i kostimograf u projektima HNK Ivana pl. Zajca, Rijeka, HNK Osijek, HKD teatar, Rijeka,  Teatra &td, Zagreb, Teatra “Knap” na Peščenici, Zagreb, BITEF teatra, Beograd, SKC, Beograd, Ateljea 212, Beograd, Stanford University Drama Dept, Prosser Studio HKD Teatra, Rijeka, koje su, pored ostalih, potpisivali reditelji: Jagoš Marković, Marin Lukanović, Samo M. Strelec, Lary Zappia, Robert Raponja, Jelena Bogavac, Boris Liješević... U Srpskom narodnom pozorištu, bila je scenograf u predstavi Povratak Kazanove Artura Šniclera, u režiji Ane Tomović, u sezoni 2006/07.

O KOSTIMOGRAFU

MOMIRKA BAILOVIĆ Diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (odsek: scenski kostim) 2004. Pozorišne predstave: Halflajf Filipa Vujoševića, u režiji Ane Tomović (Atelje 212), Ivona, kneginja Burgundska Vitolda Gombroviča, u režiji Jovana Grujića (Bitef teatar), Otelo Viljema Šekspira, u režiji Jovana Grujića (večernja scena Pozorišta “Boško Buha”), Povratak Kazanove Artura Šniclera, u režiji Ane Tomović (SNP), Mandragola Nikole Makijavelija, u režiji Staše Koprivice (večernja scena Pozorišta “Boško Buha”), Trtmrtzivotilismrt (Belef), u režiji Ane Tomović, Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi Toma Stoparda (Bitef teatar, Pozorište mladih Novi Sad i Kulturni centar Inđija), u režiji Jovana Grujića. Radila na mnogim filmovima, uglavnom koprodukcije, tv serijama i reklamama.

GLUMCI:

	JASNA ĐURIČIĆ Mali prolaz, merdevine koje vode na zajednički tavan našeg dela kuće i dela kuće mog strica. Na tom tavanu je živeo TROGLAVI... koji preko dana spava, a izlazi noću, tako je bar tvrdila moja strina kada bih se zadržala kod nje više nego što je pristojno. Ja sam tu granicu pristojnosti gotovo uvek kršila, jer je kod nje bilo sve nekako drugačije. Bilo je mnogo knjiga u divnim staklenim vitrinama i uvek bi me poslužila božanstvenim čokoladnim likerom ili “fruškogorskim biserom” u staklenim čašicama na nožicu. Toplina koja se razlivala mojim telom, osećaj prijatnosti i neka lepa priča, činili su to da potpuno zaboravim da je napolju već odavno pao mrak i da TROGLAVI čeka moj povratak kući... Srce mi je svaki put udaralo kao ludo, ali bih zažmurila i u tri skoka proletela kroz teritoriju TROGLAVOG. Bilo je prestrašno i jezivo i kasnije bi mi trebalo mnogo vremena da smirim srce i da zaboravim na njega, ali bez obzira na sve, ja sam i dalje tamo odlazila – stisni srce i skoči u nepoznato, jer te tamo sigurno čeka ČOKOLADNI LIKER.
	DRAGINJA VOGANJAC Rodila sam se jednog januara u podnožju Fruške; verovatno zato volim jelke. Kad sam bila jako mala, obožavala sam jelku koja svetli i šećerne bombone koje vise na njoj. Želela sam da budem strikavac, jako. Plašila sam se uleža da mi ne uđe u uvo, crnih pasa lutalica, čoveka s nožem iz mog sna i, da, mraka. I danas se plašim mraka, i ovog i onog. Jednog sam dana pronašla savršeno sklonište okruženo reflektorima. To je bila moja nova jelka, a na njoj bombone i svećice i muzička kutija u obliku zvona... Još sam tu, odmotavam te šarene papiriće.
	MILICA GRUJIČIĆ Idem s tatom iz vrtića, polako, od Bulevra do Detelinare, a on mi priča o nekoj mašini kojom se putuje kroz vreme i prostor... On naglas mašta, izmišlja, a ja mu sve verujem i u sebi domaštavam i domišljam. I tako, zajedno vremeplovimo... Viđala sam usput vilenjake sa svilenim kosama, pijanog olimpskog boga, Pepeljugu (koja jede sladoled!), a u ulici Kralja Petra čak i njegovo veličanstvo, lično! Mnogo kasnije, kad sam već bila na Akademiji, a pogotovo kad sam počela da igram, otkrila sam da zaista postoji jedna mašina, baš onakva o kojoj mi je tata pričao. Ona postoji svuda gde se pozorište stvara i gde u jednom prostoru ima hiljade prostora i u jednom životu hiljade života i svetova.
	RADOJE ČUPIĆ Rođen u Novom Sadu, trinaest godina posle Drugog svetskog rata, na periferiji, radničko naselje Satelit. Kao ozbiljan asmatičar, bio osuđen na izolaciju (alergije na kućnu prašinu, polenov prah, perje, smeh, trčanje...) i shodno tome naučio da čita u četvrtoj godini. Neosnovano i protiv svoje volje proglašen za vunderkinda što je izazvalo prevelika očekivanja porodice i učiteljice. Ulaskom u pubertet nestaje astma, a pojavljuju se devojčice i sloboda. Prvi put se zapravo poljubio u petom osnovne s drugaricom iz razreda. Zvala se Eva, a sve to dogodilo se za vreme pozorišne predstave Torta na pet spratova Dobrice Erića. Prognan iz raja, dugo bio nesvestan da će mu život zauvek biti vezan za pozorište. Ostalo je manje- više poznato.
	NENAD PEĆINAR Kao mali, imao sam čudne, opčinjavajuće snove. Iz njih potiču moji osnovni strahovi. Bili su to fantastično realni snovi, s jasnim, opipljivim likovima, čulni... Jednu od glavnih uloga u tim snovima imao je čovek bez lica koji me i danas posećuje... noću... Imam 38 godina. Završio sam Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Petra Banićevića. Zaposlen sam u Srpskom narodnom pozorištu.
	RADOVAN VUJOVIĆ Tokom prvog čitanja komada Brod za lutke, jedna scena me je potpuno iznenadila i uvukla nazad, u najranija sećanja iz detinjstva. Sećam se da su nama, dečurliji iz zgrade, branili da idemo u podrum, plašeći nas da dole, u mraku, živi ČIKA KRASTA! Zavera odraslih je bila tako organizovana da nas je na kraju bilo strah da prođemo i pored vrata koja vode u podrum... Još nisam ušao u taj podrum...

KRITIKA

Komadić koji nedostaje
"Ja bih da radim što niko nije", kaže od kuće odlazeća junakinja Milene Marković na vratima percepcije, na ulazu u surovo, licemerno i mimikrično okarakterisan svet, na mestu gde svoju junakinju autorka naziva Alisom... I ne, ovo nije autobiografska drama, kaže ista ta Milenina junakinja u liku Palčice, iako je sve što doživljava savršeno realno, a nekako zamagljeno, kako primećuje Žabac... Da li je nju u ulogu žrtve odveo sopstveni (umetnički) hibris, univerzalno propadajuća bit svakog od nas, vaspitanje/ porodica ili možda seksualnost, iako se autorka i toga odriče, ipak, intimno i ispovesno pišući svoju dramu krvlju i spermom - sve to nije (lako) rešivo, ali je izvesno da je njen put i njeno osećanje sveta obeleženo onom nepotpunošću, onim "komadićem koji nedostaje", što unatoč komadini (telu sa srcem i glavom) koji je tu, ne pomaže i ne čuva je od tragične sudbine, naprotiv...
Iz priče u priču, iz slike u sliku "Brod za lutke" fantastičnom spisateljskom imaginacijom u hronološkom maniru povezuje krug života sa krugom bajki, dok se stilski i žanrovski situacije menjaju, te bivaju nešto više ili nešto manje groteskne, karikaturalne, apsurdne, ali čak i hiperrealne. Devojka koja zaglavljuje u lošem društvu postaje žena u dobrom, iako su te kategorije karakterističnom autorkinom drskošću izvrću na glavu. Zatim se penje na društvenoj lestvici, da bi usledilo ono što obično i biva s onima koji se "popnu" - silazak/ pad i, konačno, smrt, u želji da se "ponovo rodi i legne u čisto" (poetska vrednost teksta pojačana međuscenskim pesmama, koje su i svojevrsne didaskalije, posebna je vrednost uzbudljive i veoma dirljive drame Milene Marković).
Jasna Đuričić je apsolutno otelotvorenje autorkine junakinje. Menjajući se iz scene u scenu ona odrasta, izrasta/ umanjuje se do konačne faze kučke, Veštice, u kojoj se njen put i završava. U sposobnosti da se transformiše, scenski otelotvori različita stanja tela i duha junakinje, Jasna Đuričić demonstrira i jedan začudan efekat koji bi bio brehtovski "fau" da nije sasvim suprotnog postignuća (što ga, opet, ne čini nečim drugim). Naime, sve vreme (na pojedinačnim mestima) prisutan je jedan realan, naturalistički odnos prema liku, jedna "glumačka" životnost koja se karakteriše i komunikacijom/ kontaktom sa publikom (očijukajućim ili drugim komentarima) koja umesto da, kao kod Brehta, upućuje da je reč o pozorištu, ovde tvrdi upravo suprotno - da je reč o stvarnosti. Čak i glasovna intonacija, dikcija Jasne Đuričić, veoma često izlazi ispod i iznad glumačkog registra u svakodnevni govor.
U nekoliko šarmantnih scena, od ostalih glumaca najuočljivije je bilo umeće Radoja Čupića, koji se od kolega Nenada Pećinara, Radovana Vujovića, i koleginica Draginje Voganjac i Milice Grujičić (pomalo stegnutih veličinom i važnošću premijere), izdvajao čas teatralizovanim gestom, čas ubedljivom realnošću lika (Uče - "bandita", Žabca - "umetničine", Tata Mede - "papučara").
Što se tiče rediteljskog jezika u predstavi "Brod za lutke", sem u praćenju glavne niti dela - takva kakva je, u velikoj meri je u rasejanju, iako je trud očigledno bio na strani unificiranja svojevrsne disparatnosti spisateljičinog "predloška". Ana Tomović je Milenin sirovi smisao za dramu domaštavala, "muzicirala" (opet na tragu Brehta), čas oraspoložavala (tragički humor je već obilato tu, što su glumci znali sjajno da iznesu), čas zaoštravala, i trudila se da ono što je alegoričnost bajkovitih ili basnolikih motiva (u dramskom tekstu prisutna prvenstveno na nivou imena/ znakova) pretoči u konstanto prisutan scenski elemenat (upotreba maski). Organizacija prostora u okviru kojeg je pažnje vredno geometrijsko mizanscensko praćenje hronološke i ontološke ravni dramske suštine - junakinjinog paklenog kruga, mnogo više smera ka spoljašnjoj efektnosti (otvorenost, nagomilana, šarena rekvizita sve sa zvučnicima koji i deluju da su tu namerno postavljeni bez nekog posebnog opravdanja).
Poseban problem skoro maksimalnog otvaranja (ionako predimenzionirane) scene "Pera Dobrinović" je disperzija, gubljenje intimnosti, skromnosti jedne individualne i lične priče/doživljaja sveta. Postoje scene (kad se već govori o Brehtu) koje svojim svetlosnim ili fizičkim aranžmanom poboljšavaju koncentrisanost izraza, kreirane su i scene koje to čine radikalnijim rediteljskim postupkom, na tragu pomenute disparatnosti dramskog teksta, ali sve je to u fragmentima, nikako na nivou celine, što bi bilo i te kako poželjno. Dosetke u međuscenama (glumačka istupanja iz likova, šale, dodavnja rekvizite i slično) opet su tu poput ukrasa, udaljavajući od raskošne ružnoće proizvedene glavnim tokom.
Izbor orkestra/ kompozitora, njegove instrumentalne sofisticiranosti i specifično narodnjačke/starinske harmoničnosti i melodičnosti (vidi Kargo orkestar Darka Rundeka), s pesmama u izvođenju glumaca, nekako su gubile na dramatičnosti - gutale stih i (ponovo) vapile za radikalnijim pristupom. Iako je sama autorka tu videla harmoniku, bubnjeve, flautu i gitaru, utisak je da bi pank-rok muzika (kao što je to slučaj u sceni s Princezom i Orlićem koji je postao Orao) mnogo bolje odgovarala suštini drame. Ili potpuno poetizacija, na liniji instrumentala i recitacije, što Darko Rundek i te kako zna da napravi, i što je u predstavi evidentno takođe samo u fragmentima. Orkestar je tu, opet, na planu dosetke, ukrasa, pošalice i publike, a kad je u toj "publici" Darko Rundek, kao na premijeri, i to s one strane rampe, s glumcima, čovek se ne može oteti pogledu (i) u njegovom pravcu...
Vredna i lepa predstava, koja će dodatnim uigravanjem i opuštanjem sigurno još dobiti na kvalitetu.