LOKACIJA
Scena "Jovan Đorđević"
TRAJANJE
2sat(a) i 30minuta sa pauzom
ONLINE PORUČIVANJE I REZERVACIJA KARATAEnglish
Đuzepe Verdi
RIGOLETO
opera u tri čina
| Libreto Frančesko Maria Pijave prema drami Viktora Igoa "Kralj se zabavlja" Praizvedba Teatro la Fenice, Venecija, 11. marta 1851. Dirigent: MIKICA JEVTIĆ Reditelj: VOJA SOLDATOVIĆ Scenograf: DALIBOR TOBDŽIĆ Kostimograf: MIRJANA STOJANOVIĆ MAURIČ Koreograf: ILIANA DORINA JANKU, Temišvar Dirigent hora: VESNA KESIĆ-KRSMANOVIĆ Asistent scenografa: Nada Danilovac Asistenti kostimografa: Snežana Horvat, Olja Đurđević Repetitori baleta: Vesna Kovač, Branka Gligorić Koncertmajstori: Aleksandra Krčmar, Vladimir Ćuković Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Tamara Jovićević Korepetitor baleta: Ivan Marković Inspicijenti: Dejan Teodorović, Tanja Cvijić, Sanja Milanov Sufleri: Milana Cap, Boženka Očovaj |
U L O G E Vojvoda od Mantove: Aleksandar Saša Petrović Rigoleto, dvorska luda: Nikola Mijailović k.g. Đilda, Rigoletova ćerka: Darija Olajoš Čizmić Sparafučile, bandit: Branislav Jatić Madalena, njegova sestra: Marina Pavlović-Barać Grof Monterone: Goran Krneta Grof Čeprano: Željko R. Andrić Grofica Čeprano: Jaroslava Benka-Vlček Marulo, dvorjanin: Vasa Stajkić Borsa, ministar dvora: Igor Ksionžik Đovana, Đildina dvorkinja: Laura Pavlović Paž: Jaroslava Benka-Vlček Tamničar: Vladimir Zorjan |
BALET, HOR, ORKESTAR, STATISTI
BALET:
Žene: Teona Radanović, Sonja Gavrilov, Maja Stanković, Ljiljana Jokanović, Marija Janković, Katarina Kljajić, Jovana Paunović, Jovana Lalić, Azusa Oiši, Milena Krkotić
Muškarci: Đulio Milite, Bojan Radnov, Lučijan Puškaš
Radnja se odigrava u Mantovi oko 1500. godine
SADRŽAJ
Prvi čin - Scena 1: U svome dvorcu, Vojvoda se hvališe ljubavnim pobedama, prateći groficu Čeprano, svoj novi plen, u privatne odaje, dok se Rigoleto, grbava dvorska Luda podsmeva njenom mužu. Marulo govori o tome kako Rigoleto, izgleda ima ljubavnicu koju drži kod sebe i Čeprano kuje zaveru da mu se osveti. Iznenada dolazi stari plemić Monterone optužujući Vojvodu da mu je zaveo kćerku. Kada ga, uz Rigoletovo ismevanje, uhapse, Monterone proklinje i Vojvodu i njegovu Ludu.
Scena 2: Iste noći, na povratku kući, Rigoleto razmišlja o kletvi. Odbija uslugu koju mu nudi profesionalni ubica Sparafučile, tvrdeći da je reč jednako ubojita kao i bodež. Vrativši se kući, kod svoje kćeri Gilde, koju drži sakrivenu od sveta, priseća se pokojne supruge i upozorava služavku Đovanu da nikoga ne pušta u kuću. Ipak, čim Rigoleto ode, Vojvoda se ušunja u vrt i Gildi izjavljuje ljubav predstavljajući se kao siromašni student Gotje Malde koga je ona već primetila u crkvi. Na zvuk koraka beži. Nežno ponavljajući njegovo ime, Gilda se povlači. U međuvremenu, Vojvodini dvorani traže od Rigoleta da im pomogne da otmu Čepranovu ženu. Na prevaru mu stavljaju povez na oči i vezuju ga za sopstvenu ogradu, a zatim upadaju u kuću i odvode Gildu. Začuvši njene pozive, Rigoleto strgne povez i trči u kuću, gde zatiče samo njen šal. Priseća se Monteroneove kletve.
Drugi čin - Dvorani opisuju Vojvodi otmicu i saopštavaju mu da je Gilda, na njegovo oduševljenje, već u njegovoj spavaćoj sobi. Dolazi Rigoleto. Naizgled je ravnodušan, ali očajnički traži tragove ćerkinog prisustva. Kad shvati šta se događa, prvo psuje, a zatim bezuspešno moli dvorane da mu je vrate. Gilda se pojavljuje poluobučena i Rigoleto se zakljinje da će se osvetiti Vojvodi.
Treći čin - Sparafučileova sestra Magdalena namamila je Vojvodu u zabačenu krčmu, kako bi ga njen brat ubio, stavio u vreću i odneo Rigoletu da ga baci u reku. Želeći da pokaže Gildi koliko je Vojvoda nečastan čovek, otac je dovodi da posmatra šta se događa u krčmi. Pošto se ona ne uzbuđuje, šalje je kući da se preruši u muškarca, kako bi pobegli u Veronu. I sama očarana Vojvodom, Magdalena moli brata da mu poštedi život, a ubije Rigoleta. Vođen osećanjem profesionalne časti Sparafučile odbija, ali zauzvrat pristaje da, umesto Vojvode, ubije prvoga ko se te olujne noći pojavi u krčmi. Vrativši se i čuvši sve, Gilda odluči da se žrtvuje za čoveka koga voli. Dok oluja besni ona hrabro kuca na vrata i Sparafučile je ubija. Rigoleto dolazi po vreću, ali u trenutku kada hoće da baci telo u reku, začuje Vojvodu kako peva u krčmi. Brzo otvara vreću i u njoj nalazi Gildu na izdisaju. Dok mu kćerka umire on shvata da se Monteroneova kletva ostvarila.
O OPERI
RIGOLETO OD PRAIZVOĐENJA DO DANAS
Sadržaj za operu Rigoleto Verdi je našao u drami Viktora Igoa Kralj se zabavlja, koju je F. M. Pjave preradio u operski libreto. Premijera Igoove drame, održana 1832. godine, nije prošla srećno, premijera je bila i poslednja predstava. Vlasti su zabranile dalje izvođenje "nemoralne" drame i Pariz je nije video ponovo sve do 1882. Ne zna se kada se Verdi prvi put upoznao s Igoovom dramom. Među mnogobrojnim operskim libretima koji su ga zanimali u toku sledećih godina drama Kralj se zabavlja se ne pominje, sve do 28. aprila 1850. kada je napisao Frančesku Mariji Pjaveu, piscu libreta za operu Ernani, komponovanu 1844. prema romanu Viktora Igoa: "Ja imam u vidu sadržaj još jedne opere koja bi, u slučaju da je policija odobri, postala jedno od najvećih ostvarenja modernog pozorišta. Ona je nešto veliko, grandiozno, i ima ličnost koja će biti jedna od najvećih uloga i kojom će se operske kuće svih nacija i svih vremena ponositi. Priča o kojoj govorim je Kralj se zabavlja, a ličnost na koju mislim je Tribule." Glavni junak dirljive priče je nakaza, grbavac i dvorska luda, ali i brižan i nesrećan otac čija je ćerka žrtva fatalne tragedije. Uprkos svom deformitetu Rigoleto je najhumaniji lik u Verdijevim operama. Priča ispričana velelepnim muzičkim jezikom, svoj trajan uspeh postiže ne samo potresnom sudbinom naslovne uloge, nego i obiljem lepih i pevljivih melodija. Ovo prvo u nizu Verdijevih remek-dela doživelo je svoju premijeru u Veneciji u Teatru La Feniče 11. marta 1851. Posle toga, opera je postavljena u mnogim italijanskim pozorištima, a zatim je prešla granice Italije; 1852. je postavljena u Beču, zatim u Budimpešti, Pragu, Londonu...
Deo teksta preuzet je iz knjige "Biseri operske riznice" N. GRBE
O AUTORU
 |
ĐUZEPE VERDI (Le Ronkole 10 X 1813 – Milano 27. I 1901). Spada među najznačajnije kompozitore italijanske opere ne samo u XIX veku nego i u čitavom njenom razdoblju. Njegovo stvaranje proteže se na raspon od preko pola stoleća. Čitavog svog dugog života Verdi se bavio gotovo isključivo komponovanjem opera. Napisao ih je mnogo više nego što se obično misli – čak 26, od kojih pojedine imaju po dve verzije. Prva Verdijeva opera OBERTO, izvedena je u Milanu 1839. godine, a za njom dalje slede: JEDAN DAN KRALjEVANjA (Lažni Stanislav), 1840; NABUKO, (1842), LOMBARDIJCI, 1843. (prer. 1847); ERNANI (po V. Igou), 1844; DVA FOSKARA (po Bajronu), 1844; JOVANKA ORLEANKA, 1845; ALSIRA (po Volteru), 1845; ATILA, 1846; MAGBET (po Šekspiru), 1847. (prer. 1865); RAZBOJNICI (po Šileru), 1847; GUSAR, 1848; BITKA KOD LENjANA, 1849; LUJZA MILER (po Šileru), 1849; STIFELIO, 1850. (prer. 1857); RIGOLETO (po V. Igou), 1851; TRUBADUR, 1853; TRAVIJATA (po A. Dimi ml.), 1853; SICILIJANSKE VEČERI, 1855. (prer. 1856); SIMON BOKANEGRA, 1857. (prer. 1881); BAL POD MASKAMA, 1859; MOĆ SUDBINE, 1862. (prer. 1869); DON KARLOS, 1867; AIDA, 1871; OTELO (po Šekspiru), 1887. i FALSTAF (po Šekspiru) 1893. |
U to vreme V. je napisao, jednu za drugom, tri svoje slavne opere, blistavo sazvežđe od tri sjajne zvezde: Rigoleto, Trubadur i Travijata, popularne i juče i danas, stalno na repertoaru operskih scena širom sveta.
Iako su konstrukcijom vrlo bliska tradicionalnom tipu velike romantične opere, ta dela donose novosti koje su povredile iskvareni ukus razmažene italijnske pozorišne publike. Oživljavajući na sceni dvorsku ludu (Rigoleto), Cigane (Trubadur) ili ženu iz polusveta (Travijata), on će majstorski prodreti u psihu tih ljudi i postići vrhunac dramske napetosti upravo u njihovom sukobu s izopačenošću i licemerjem tadašnjih društvenih prilika. Ta težnja za realizmom i preciznom karakterizacijom likova povlači za sobom i nov odnos prema libretu, koji za Verdija nije nužno zlo pri komponovanju opere, nego pravi izvor inspiracije. Iz njegovih pisama libretistima F. M. Piaveu i A. Boitu lako je zaključiti da je sam pravio skice s detaljnim opisima prizora, karaktera i ponašanja likova, pa se uloga libretiste često ograničavala samo na prenošenje Verdijevog plana iz proze u stihove. Nužna posledica Verdijeve operske koncepcije jest i novi tretman glasova, ali je prenagljena tvrdnja da on u svojoj romantičnoj trilogiji – kako neki zajednički imenom zovu te tri opere – potpuno prekida s tradicijom belkanta. Verdi ostaje uvek i pre svega melodičar, ali mu pevanje nije cilj nego sredstvo za intenzivnije oživljavanje dramske radnje.
Njegove opere, koje i danas stoje kao osnova svetskog operskog repertoara, besmrtni su spomenik italijanskoj operskoj umetnosti i trajno svedočanstvo o neprolaznoj lepoti Verdijeve muzike.
Verdijeve opere izvođene na sceni Srpskog narodnog pozorišta: Trubadur, Travijata, Rigoleto, Aida, Bal pod maskama, Otelo, Don Karlos, Nabuko, Simon Bokanegra, Moć sudbine, Magbet. Opera Trubadur je prva Verdijeva opera izvedena 17. februara 1921. godine, a opera Travijata je najčešće izvođena opera na sceni SNP.
IZVODI IZ KRITIKA
PEVAČKA I GLUMAČKA UBEDLJIVOST
/.../ Soldatović je sebi postavio zadatak da kompletnu radnju jednog od najpopularnijih ostvarenja tzv. "železnog" repertoara postavi u otvoren prostor, zelenilo parkova, ulice koje se pomiču pred očima publike, pokretne žive zidove (igraju ih statisti obučeni u pelerine - kukuljice) koji osim dramaturške, imaju i funkciju bržeg i efikasnijeg toka i promene zbivanja. Odličnog saradnika imao je u scenografu Daliboru Tobdžiću. Tim slikovitim zelenim ambijentima dobro korenspondiraju primereni renesansni kostimi Mirjane Stojanović-Maurič, kao i odeća baletskih igrača - nimfi i satira (koreograf Liana Dorina Janku), koji u prvoj slici grade početnu "okamenjenu" sliku, "zamrznuti" kadar raskalašne zabave u kući Vojvode. Tumači ga mladi Saša Petrović, koji je svoj lepi talenat i bogat vokalni potencijal već potvrdio visokim nagradama na međunarodnim pevačkim takmičenjima i nekolikim glavnim ulogama na sceni Opere Srpskog narodnog pozorišta, što mu prognozira uspešnu karijeru. /.../
Glavnu žensku ulogu, nežnu i nevinu Đildu, kojoj je, kao i ostalim likovima, svojstven dualizam, dvojstvo karaktera, vokalno iznenađujuće zrelo ostvarila Danijela Jovanović, koja sve uspešnije osvaja vodeći sopranski fah (Rozina, Adina, Violeta). Dugim dahom, toplo i osećajno vajala je bravurozno naglašene arije svoje partije (kao i duete s Rigoletom i Vojvodom), bez problema izdržavajući tonove, sigurna u koloraturama i visinama, sve vreme potvrđujući da joj ta rola pristaje i kao u osnovi lirskom glasu, tako i u glumačkom aspektu.
Lepu sestru najamljenog ubice Sparafučila (koga je vokalno i scenski, sa sebi svojstvenim glumačkim "štosovima", moćno doneo bas Branislav Jatić) tumačila je glumački uverljivo i vizuelno atraktivno, podrugljiva u odgovaranju Vojvodi (u izražajnom kvartetu u trećem činu) Marina Pavlović-Barać, a tragični lik grofa Monteronea, ubedljiv u svom osvetničkom raspoloženju, Miodrag Milanović.
Pohvalno je što su epizodne uloge (uz iskusne Sašu Kovačića i Igora Ksionžika) poverene još studentima, od kojih se impozantnim bas-baritonom i pojavom izdvojio, kao Grof Čeprano, Nikola Nikolić, a zaobljenim mecosopranom, Željka Zdjelar. Odlične muške horove dvorjana i zaverenika u saglasnoj gradaciji, iznijansiranosti, akcentuaciji i akceleraciji s orkestrom, pripremila je dirigent hora Vesna Kesić-Krsmanović, potvrđujući s pevačima značajne mogućnosti tog dela našeg operskog ansambla. Sve elemente izvođenja spojio je iskusnom dirigentskom rukom i velikim umetničkim senzibilitetom, dirigent Jon Janku. S izraženim smislom za praćenje, podržavanje i vođenje pevača i podvlačenje dramaturgije zbivanja, ugledni dirigent je, učinio, počev već od zloslutne uvertire, da orkestar ostvari, takođe, izvanredne momente, i to ne samo u klasičnoj trodelnoj pratnji, nego i u pažljivoj izdiferenciranosti pojedinih deonica, posebno u završnoj sceni oluje, ujedinjene s dejstvenim svetlosnim efektima.
Marija ADAMOV /Dnevnik, 30. septembar 2003/
U STILU ZANIMLJIVO OSTVARENIH REŽIJA
Postavka Rigoleta Voje Soldatovića je potpuno u maniru njegovih zanimljivih i privlačno ostvarenih režija, koje nikada nisu izneverile ukus i naklonost publike. I danas se pamti njegova Viva la mama ili mjuzikl Violinista na krovu - kultna predstava Srpskog narodnog pozorišta, kao i Rahmanjinov Aleko nagrađen Medaljom "Puškin".
Soldatović je kompletnu radnju unutar dramaturškog zapleta i raspleta Rigoleta smestio u plener, koji je scenograf Dalibor Tobdžić s romantičnim prizvukom osmislio kao prostor parka ispred dvorca ili dvorišni deo s kafanom. Brzom smenom ambijenta, koja se događa pred publikom, ostvaruje se dinamizam predstave.
Pevačka vertikala opere nesumnjivo je sâm Rigoleto, izuzetno zahtevna uloga koja od baritona iziskuje vanredno dobru pevačku pripremljenost i zrelost, kao i široki dijapazon dramske izražajnosti. U tom smislu je Kamil Mara umetnik raskošnih interpretativnih pevačkih dometa, novosadskoj publici ponudio izvanredno izgrađen lik. Uz njega je mlada Danijela Jovanović svojim koloraturnim sopranom lik Đilde izvajala dramski suptilno, a pevački sigurno.
/.../ Uz pomenute pevače, kvalitetu predstave koja pleni lepotom muzike i pevljivim melodijama, doprineli su poznati operski glasovi Branislava Jatića, Saše Kovačića, Marine Pavlović-Barać, Vesne Popović i drugih.
Hor je bio izuzetno pripremljen, a orkestar vođen rukom Jona Jankua, u duhu Verdijeve partiture zvučao je kao svojevrstan komentator scenskih zbivanjnja. Estetski oblikovani kostimi Mirjane Stojanović-Maurič doprineli su stilskom profilisanju epohe.
Snežana SUBIĆ /TV Novi Sad, Novosadske razglednice, 28. septembar 2003./
KAMIL MARA KAO RIGOLETO
Razumljivo je što je uloga specifičnog, čak u neku ruku, abnormalnog ljudskog, ali u suštini i jednog od najhumanijih Verdijevih likova, partija dvorske budale Rigoleta, stožer istoimene opere, životni san svakog baritona, vrhunac repertoara za ovaj fah. Pored širokog raspona vokalne palete, ona osim pevačke zrelosti zahteva i ogroman dijapazon osećajnosti. S puno izražajnosti, psiholoških pauza i valera, tumačio ju je, na vrhuncu umetničke zrelosti, odličan gost iz Rumunije, Kamil Mara. U raskošnoj skali stanja, od sarkazma, preko skrivene, a potom i otvorene mržnje, prema raskalašnim dvorjanima i vojvodi, od ogromne, povređene roditeljske ljubavi do nezaustavljive, slepe želje za osvetom, Mara je svog Rigoleta doveo do potresnog, klasicistički tragičnog kraja, i samog pogođenog sudbinskom kletvom, vrhunac dostigavši u drugom činu, sceni koja snažno ujedinjuje prikriveni nemir, furiozni gnev i potresnu molbu, sličan razdirući bol prikazavši i na kraju opere, s mrtvom Đildom u rukama.
PREMIJERA RIGOLETA
/.../ Upravo zbog te višeslojnosti muzičkog značenja, opera kao što je Rigoleto predstavlja veliki ispit za izvođače, a naročito za tumača najsloženije - naslovne uloge. Na premijeri 27. septembra to je bilo za nas potpuno novo ime: Kamil Mara. Odličan rumunski bas-bariton raskošnog glasa velike izražajne moći, bio je otkrovenje, zahvaljujući kome je publika mogla da doživi ovo remek-delo u punom sjaju. Poneseni njegovom potresnom, psihološki iznijansiranom kreacijom dvorske lude i brižnog oca, kojeg razdiru suprotstavljena osećanja ljubavi i mržnje, i ostali solisti potrudili su se da mu budu ravnopravni partneri. Posebno ističemo doprinos Danijele Jovanović, mlade sopranistkinje koja se poslednjih godina nalazi u stalnom usponu i sazrevanju, a sada je nizu ostvarenih uloga dodala i Đildu. Njena lepa pojava i visoki vokalno-interpretativni kvaliteti, koji u potpunosti odgovaraju zahtevima partije Đilde, pružili su publici trenutke uživanja ne samo u čuvenoj ariji u drugoj slici, već i u lepo izbalansiranim i izražajnim duetima s Rigoletom i Vojvodom od Mantove. Tenor Saša Petrović imao je na ovoj premijeri težak teret odgovornosti da pred svojom publikom opravda nedavno osvojenu I nagradu na Međunarodnom takmičenju u Trogiru. Iako bez sumnje tehnički vlada izuzetno zahtevnom rolom Vojvode (u šta smo se uverili na pretpremijeri), on je ovoga puta bio pomalo glasovno stegnut. Odličnu ulogu ostvario je Branislav Jatić kao bandit Sparafučile: ovoga puta intonativno potpuno stabilan i glasovno moćan, plastično i originalno upotpunjujući zanimljivu vokalnu liniju svog junaka nizom odgovarajućih glumačkih "caka". Miodrag Milanović, kao grof Monterone, bio je izuzetno upečatljiv, a od ostalih solista istakli su se Željka Zdjelar kao Đovana i Nikola Nikolić koji je uspešno debitovao ulogom grofa Čeprana. Madalena u tumačenju Marine Pavlović-Barać bila je vizuelno privlačna i doprinela je živosti dramskog zapleta.
Posebne pohvale upućujemo muškom horskom ansamblu koji je pripremila Vesna Kesić-Krsmanović. Ritmički precizni, u izgovoru i akcentuaciji jasni i dinamički iznijansirani, oni su u svim scenama davali potreban zvučni kolorit i značajno doprineli opštem dobrom utisku. Orkestar je budno i spretno pratio iskusnu ruku dirigenta Jankua, koji je optimalno odabranim tempima znalački istaknuo karakter sveke numere, povezujući ih u kompaktnu celinu.
/.../ Ton raskoši svemu tome davali su kostimi Mirjane Stojanović-Maurič i dopadljiva koreografija plesnih tačaka u I činu (Liana Dorina Janku) koje su pored baletskog ansambla izvodili i horisti. Rigoleto je inače opera koje od sezone 1995/96. nije bilo na repertoaru, a po atraktivnosti i proverenim muzičko-scenskim kvalitetima, odnosno po značaju u celokupnoj istoriji opere, svakako zaslužuje da ponovo postane deo ponude na kojoj će stasavati nove generacije pevača, ali i operske publke.
Olena PUŠKAŠ /Radio Novi Sad/
NAGRADE
Branislav Vukasović - godišnja nagrada "Draga Spasić" za ulogu Rigoleta u sezoni 2003/2004.
ISTORIJAT
RIGOLETO NA SCENI SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA
7. februara 1923.
Dirigent: P. Kolpikov; Reditelj: D. Krančević; Uloge: D. Vrbanjac (Vojvoda od Mantove), N. Baranov (Rigoleto), N. Arhipova (Đilda), V. Širaj (Monterone), M. Odžić (Čeprano), O. Turgenjeva (Grofica Čeprano), K. Klemenčić (Marulo), P. Figurovski (Borsa), P. Banac (Sparafučile), L. Kazamarova (Madalena), M. Olivijeri (Đovana), J. Ravskaja (Paž), I. Pavlov (Tamničar).
23. maja 1948.
Dirigent: Vojislav Ilić, Vladimir Topolković, Davorin Županić; Reditelj: Josip Kulundžić; Scenograf: Milenko Šerban; Kostimograf: Sofija Šerban; Uloge: D. Burić, R. Grujić (Vojvoda od Mantove), I. Vargović, M. Hadnađev, D. Duić (Rigoleto), Z. Nikolić, O. Bruči, E. Krže (Đilda), B. Pivnički, k.g., V. Neckov, M. Grozdanić (Monterone), B. Pivnički, k.g., M. Hadnađev, V. Zgrablić, S. Drakulić (Sparafučile).
7. juna 1956. (obnova)
Dirigent: Gaetano Čila, Vladimir Topolković; Režijski obnovio: Vojislav Kerešević; Izbor dekora: Stevan Maksimović; Igre: Marina Olenjina; Uloge: R. Grujić, D. Burić (Vojvoda od Mantove), D. Duić (Rigoleto), Z. Nikolić, O. Bruči (Đilda), V. Neckov, I. Knežević (Monterone), M. Hadnađev, I. Knežević (Sparafučile).
20. januara 1962. (obnova)
Dirigent: Gaetano Čila, Eugen Gvozdanović, /Davorin Županić, Eugen Lazar (Kluž), Alberto Tonini/ (Milano); Reditelj: Emil Frelih; Scenograf: Mileta Leskovac; Kostimograf: Stana Jatić; Koreograf: Georgi Makedonski, Žarko Milenković; Hor: Vladimir Topolković; Uloge: M. Stavrić, L. Mancin, /R. Grujić, V. Kuculović, H. Jerosnov, E. Tosuto, K. Orožim, N. Zdravkov, E. Lorenci (Vojvoda od Mantove), D. Marinovski, /V. Barbijeru/ (Rigoleto), Z. Nikolić, O. Bruči, /L. Liseanu, Š. Petrušić (Đilda), V. Neckov, R. Nemet (Monterone), M. Hadnađev, I. Knežević, S. Drakulić (Sparafučile), J. Ječmenica (Madalena).
21. novembra 1972.
Dirigent; Imre Toplak, /Petar Ošanicki, Ilmar Lapinš (SSSR)/, Reditelj; Serž Vafiadis, k.g.; Scenograf; Vladimir Marenić; Kostimograf; Stana Jatić; Hor: Eugen Gvozdanović; Uloge: V. Kuculović, Š. Mardešić, /P. Protić, J. Tudoroju, M. Petrović, A. Serak, P. Raptis, F. Đakonesku (Vojvoda od Mantove), D. Marinovski, D. Bugarin, F. Puhar, /O. Enigaresku, N. Mitić, Z. Foglar, B. Aleksandrov, V. Ružđak, A. Marku (Rigoleto), V. Berdović, G. Kojadinović, /M. Pec-Galer, G. Jevtović, M. Simonović, N. Siriščević, A. Stan-Slusor (Đilda), R. Nemet, /B. Jatić, V. Neckov/ (Monterone), S. Drakulić, /G. Sera (Sparafučile), J. Ječmenica, Z. Nikolova, /D. Jurić, M. Šijuk (Madalena).
RIGOLETO NA SCENI SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA
7. februara 1923.
Dirigent: P. Kolpikov; Reditelj: D. Krančević; Uloge: D. Vrbanjac (Vojvoda od Mantove), N. Baranov (Rigoleto), N. Arhipova (Đilda), V. Širaj (Monterone), M. Odžić (Čeprano), O. Turgenjeva (Grofica Čeprano), K. Klemenčić (Marulo), P. Figurovski (Borsa), P. Banac (Sparafučile), L. Kazamarova (Madalena), M. Olivijeri (Đovana), J. Ravskaja (Paž), I. Pavlov (Tamničar).
23. maja 1948.
Dirigent: Vojislav Ilić, Vladimir Topolković, Davorin Županić; Reditelj: Josip Kulundžić; Scenograf: Milenko Šerban; Kostimograf: Sofija Šerban; Uloge: D. Burić, R. Grujić (Vojvoda od Mantove), I. Vargović, M. Hadnađev, D. Duić (Rigoleto), Z. Nikolić, O. Bruči, E. Krže (Đilda), B. Pivnički, k.g., V. Neckov, M. Grozdanić (Monterone), B. Pivnički, k.g., M. Hadnađev, V. Zgrablić, S. Drakulić (Sparafučile).
7. juna 1956. (obnova)
Dirigent: Gaetano Čila, Vladimir Topolković; Režijski obnovio: Vojislav Kerešević; Izbor dekora: Stevan Maksimović; Igre: Marina Olenjina; Uloge: R. Grujić, D. Burić (Vojvoda od Mantove), D. Duić (Rigoleto), Z. Nikolić, O. Bruči (Đilda), V. Neckov, I. Knežević (Monterone), M. Hadnađev, I. Knežević (Sparafučile).
20. januara 1962. (obnova)
Dirigent: Gaetano Čila, Eugen Gvozdanović, /Davorin Županić, Eugen Lazar (Kluž), Alberto Tonini/ (Milano); Reditelj: Emil Frelih; Scenograf: Mileta Leskovac; Kostimograf: Stana Jatić; Koreograf: Georgi Makedonski, Žarko Milenković; Hor: Vladimir Topolković; Uloge: M. Stavrić, L. Mancin, /R. Grujić, V. Kuculović, H. Jerosnov, E. Tosuto, K. Orožim, N. Zdravkov, E. Lorenci (Vojvoda od Mantove), D. Marinovski, /V. Barbijeru/ (Rigoleto), Z. Nikolić, O. Bruči, /L. Liseanu, Š. Petrušić (Đilda), V. Neckov, R. Nemet (Monterone), M. Hadnađev, I. Knežević, S. Drakulić (Sparafučile), J. Ječmenica (Madalena).
21. novembra 1972.
Dirigent; Imre Toplak, /Petar Ošanicki, Ilmar Lapinš (SSSR)/, Reditelj; Serž Vafiadis, k.g.; Scenograf; Vladimir Marenić; Kostimograf; Stana Jatić; Hor: Eugen Gvozdanović; Uloge: V. Kuculović, Š. Mardešić, /P. Protić, J. Tudoroju, M. Petrović, A. Serak, P. Raptis, F. Đakonesku (Vojvoda od Mantove), D. Marinovski, D. Bugarin, F. Puhar, /O. Enigaresku, N. Mitić, Z. Foglar, B. Aleksandrov, V. Ružđak, A. Marku (Rigoleto), V. Berdović, G. Kojadinović, /M. Pec-Galer, G. Jevtović, M. Simonović, N. Siriščević, A. Stan-Slusor (Đilda), R. Nemet, /B. Jatić, V. Neckov/ (Monterone), S. Drakulić, /G. Sera (Sparafučile), J. Ječmenica, Z. Nikolova, /D. Jurić, M. Šijuk (Madalena).
