ПАРЛИЋ Димитрије – балетски играч и кореограф (Солун, Грчка 23. X 1919 – Београд, 29. IX 1986). Основну школу завршио је у Скопљу, где је започео и средњу у I мушкој гимназији. Школовање је наставио у НСаду, али је пре завршетка гимназије, обузет позориштем, прешао у Бгд и уписао се у Глумачку школу НП, односно на Глумачко-балетски одсек при београдској Музичкој академији. Како је за педагога за класичан балет 1937. била постављена Јелена Пољакова, код ње је започео своје играчко образовање. Током његовог школовања било је уобичајено да глумци учествују у балетским представама а балетски играчи у драмским, па је тако и он стицао искуство на драмској сцени, али се, по окончању школовања, определио за балет. Почетак његовог професионалног рада пада у време пред сам почетак Другог светског рата. По завршетку школе примљен је у Балет НП, где се и даље развијао под уметничким и педагошким руководством Ј. Пољакове. Свој први професионални уговор, а као хонорарни играч, потписао је у сезони 1939/40. Прво игра у ансамблу, како је то било уобичајено, а прву епизодну улогу добија у трећој г. ангажмана, што се сматрало великим успехом с обзиром на састав ансамбла Балета НП, који је био на врхунцу своје моћи. За време рата играо је у Бгду, Бечу и Софији. Своју прву кореографију урадио је после ослобођења, у Згбу, а за оперу Пикова дама. Г. 1946. прешао је у Бгд, где је припремио своју прву целовечерњу кореографију, балет Копелија (1948) Леа Делиба. Већ следеће г. поставља  балет Ромео и Јулија, што је забележено као прво извођење овог балета на сцени НП у Бгду и оцењено као културни догађај. Преласком у Бгд наставио је свој кореографски рад и оставио је преко 50 ауторских дела – кореографија, изведених на многим домаћим (Бгд, Згб, Љубљана, Скопље, НСад, Приштина, Сарајево), као и многим светским сценама. Успешност његових ауторских радова донела му је признања и ван земље, односно ангажмане као што су: директор и к-граф Балета бечке Опере, Балета римске Опере, стални к-граф Фестивала у Бреганцу и Салцбургу, гост-кореограф Опере у Хелсинкију. Од 1957. до 1962. поново је на сценама широм Југославије. Београдски Балет НП растао је заједно са њим и доба славе и највеће успешности београдског балетског ансамбла везано је за П. име, а у спрези са групом  уметника с којима је сарађивао, који су га надахњивали, подстицали својом  креативношћу. Велик је његов значај и за напредак и афирмацију не само Балета НП у Бгду него и у Југославији. Формирао се у најистакнутијег југословенског к-графа. Оставио је изузетна кореографска дела и тиме значајно допринео не само развитку корерографске уметности уопште, него и ослобађању креативних потенцијала свих учесника у реализацији балетског дела. Осим изузетних вредности његових радова, значајно је и његово настојање да однегује национално препознатљив кореографски стил. У СНП је поставио балет Двобој. Носилац је награда Владе Републике Србије за истакнуто остварење на пољу науке, културе и уметности (1949), Седмојулске награде (1950), Октобарске награде (1969) и Ордена рада са златним венцем (1973).

ЛИТ: Б. Драгутиновић, Балетска премијера Копелија, Политика, 1. VII 1948; Б. Драгутиновић, Премијера балета Ромео и Јулија, Политика, 3. VII 1949; P. Drouin. Les manifestations musicales Yougoslaves. Ballet, Choeurs et orchestres, Le Mond, 5. VII 1950; (Н. Р.), Охридска легенда, Вјесник, 10. VII 1950; Љ. Мишић, „Двобој“ Рафаела де Банфилда, Позориште, НСад, 1977, бр. 6, с. ; М. Сујић-Виторовић, Стандардно остварење „Двобој“ Рафаела де Банфилда; кореографија Д. Парлић, Политика, 8. III 1977; С. Савић, Више жена него ратник. „Двобој“ Рафаела де Банфилда са Ериком Марјаш-Брзић у главној улози, Дневник, 13. III 1977; Првих седамдесет година. БАЛЕТ Народног позоришта, Бгд 1994; М. Здравковић, Ударници без мане и страха, Позориште, НСад, 1995, бр. 8-9, с. 6-7.

Љ. М.