ПАНТЕЛИЋ Стеван – глумац-аматер (Сремски Карловци,  17. X 1842 – Шабац, 25. III 1886). Рођен је у угледној породици: отац Јован био је директор Карловачке гимназије, којег многа сећања представљају не само као човека широке културе и зналца страних језика, него и као ненадмашног козера надареног „природним лепоречјем“. П. се још од детињства одликовао изванредним способностима и у Сремским Карловцима завршио је шест разреда гимназије, а затим је, као питомац Текелијанума у Пешти, положио испит зрелости са лицејском предспремом за факултетске студије. Студиј права завршио је у Бечу. Још у време школовања у Пешти посећивао је представе Nemzeti szinház-а и заволео позориште. Његову склоност према глуми први је запазио А. Хаџић, тада секретар МС и оснивач Добровољног позоришног друштва српских дилетаната у Пешти. У тој позоришној дружини П. је био „најврснији приказивач“: истицао се као Кир Дима у Пријатељима, Јован у Покондиреној тикви и Господар у Кобном имену. Колико је А. Хаџић веровао у његов глумачки таленат види се из писма које је, недељу дана пре оснивања СНП, писао Ђорђевићу у НСад: будућем управнику СНП је препоручио да младића види у улогама Кир-Јање и Мефиста, проричући му блиставу будућност („ако и даље тако узтера, временом ће српски Герик бити“), али је наговестио и да му је отац строг и да не дозвољава сину да се посвети глуми. Да препорука Хаџићева није била претерана Новосађани су се уверили 18. VIII 1861, када је, поводом прославе стогодишњице рођења С. Текелије, гостовало пештанско Добровољно позоришно друштво српских дилетаната. Они су, заједно са женским делом ансамбла СНП, приказали Тврдицу. Улогу Кир-Јање тумачио је П. са ванредним успехом („Србски дневник“ и „Србобран“, 19. VIII 1861). После повратка из Пеште и Беча, по очевој жељи студирао је богословију у Сремским Карловцима, где је, „на обшту молбу“, приликом гостовања СНП у Карловцима 17.  II 1862, поново са великим успехом тумачио Кир-Јању („Даница“, 28. II 1862). Природно је било што је управа СНП желела да у своме ансамблу има глумца таквих способности. Сачуван је концепт писма Управљајућег одбора СНП (писан 5. VIII 1862. руком Ј. Ђорђевића), у којем Позориште позива П. за редовног члана и нуди му плату од 70 форинти. Толику плату имала је тада у ансамблу само прва глумица Д. Ружићка. На одговор се није дуго чекало. П. отац Јован је 12. VIII 1862. Ђорђевићу упутио кратко али за синовљеву глумачку будућност фатално писмо: „Љубезни господине, све што Вас имамо молити на писмо Ваше од 6. овога месеца састоји се у томе: да се прођете једанпут за свагда и мене и мога сина, и да ми не нарушавате спокојство душе моје! Ако то учините, онда знајте да ћу вас као мога доброжелитеља свагда љубити и почитовати. Јован Пантелић, директор“ (оба писма чувају се у Архиву Војводине, у фонду ДСНП). Када је 15. IX 1863, на беседи даваној у корист банатског сиромашног живља, П. рецитовао Братоубицу Ђ. Јакшића са код нас невиђеном вештином и емоционалношћу, није се слутило да ће то бити његово последње наступање на позорници. Међутим, 1864. учињен је последњи познати покушај да се П. придобије за позориште. Тог пролећа цела Европа је прослављала 300-годишњицу Шекспировог рођења. У НСаду је та прослава имала изузетно свечан карактер, а њен врхунац је био прво приказивање једног Шекспировог дела код нас. Реч је о прве две сцене првог чина Ричарда III, које су превели др Ј. Андрејевић и Л. Костић. Представа је одржана у дворани хотела „Царица Јелисавета“, а Ричарда III је тумачио Л. Телечки. Познато је, међутим, да су чланови Одбора за прославу желели да насловну улогу тумачи П., па су му два представника Одбора однели текст у Карловце; П. је текст примио и прочитао, али је категорички одбио да тумачи „демонског“ Ричарда. Нису помогла никаква убеђивања („Ал’ најлепше молбе, и најжешћи преговори разбише се о канонисане груди богословске“ – „Србски дневник“, 5. V 1864). Тако су коначно пропала сва настојања да се П. придобије за позоришну сцену. Његов живот се и даље развијао по очевим жељама: завршио је богословију 1866. и одмах се закалуђерио добивши име Самуило. Извесно време је био професор карловачке Богословије, а затим архимандрит у манастиру Хопово. У Србију је 1884. прешао и постао владика у Шапцу. Посвећен је 6. V 1884. у Саборној цркви у Бгду. Примивши на крају литургије архијерејски жезал од митрополита, са црквеног амвона је „изговорио заносну беседу, која му је стекла беседничку славу у ширим круговима отменога престоничког света“, а краљ Милан и краљица Наталија подарили су му своје фотографије са својеручним потписима. Сачувана сећања из тог доба сведоче да се П. „одликовао врло и дивним црквеним певањем“, али да као човек није био срећан и да се у шабачкој средини није осећао добро. Тугу због живота на који је био упућен – упркос томе што је млад постао владика, што је у то време био опсењујуће висок положај и изванредна каријера – све чешће је „ублажавао“ алкохолом. Умро је изненада, без боловања, бар не видљивог, па се говоркало да је, можда, извршио самоубиство. У некролозима поводом његове смрти помињане су с поштовањем његове чувене проповеди, али и запажање да се приликом његових иступања могло запазити да је у њему „сахрањен велики глумачки дар, који би га прославио да се посветио глумачкој уметности“ („Позориште“, НСад, 30. VIII 1886). Повремене компарације које су наши позоришни рецензенти тога доба чинили између глумаца СНП и П. по правилу су биле у корист „карловачког богословца“, што је разумљиво из више разлога. Потицао је из породице у којој се водио интензиван духовни живот (што са већином глумаца СНП није био случај), сâм је био високо образован (Правни факултет и Богословија), за време студија у Пешти и Бечу могао је да упозна, тада модерне, европске театарске тенденције и да види низ значајних европских глумаца тога доба (причало се да је изванредно упечатљиво имитирао великог глумца А. Зонентала). Ако се глумачки таленат преноси наслеђем, за његову даровитост постоје два посредна доказа: сећања савременика на „прекрасно, небеско читање“ његовог оца Јована, после којега су и најсложенији текстови свима били јасни, и проверљив податак из наших дана: унук његовог рођеног брата Василија, трговца из НСада, познати је глумац и првак НП из Бгд Васа Пантелић. Сва је прилика да је П. имао и физичких предиспозиција за глумачки позив. Како су сви у породици били високи и лепи људи, претпоставља се да је такав био и П.; на фотографији сачуваној у Поменику шабачко-ваљевске епархије, снимљеној вероватно већ пред крај његовог живота, видимо човека црне косе и црних очију, високог чела, које потенцирају нешто наглашенији залисци, изразитог и мало повијеног носа, облог лица које не делује испоснички, као ни део меснатих усана које брада и бркови не покривају сасвим. Сабирањем свих ових чињеница можда би, са толерантним степеном произвољности, могао да се замисли његов глумачки профил. Иако бројем улога мали и трајањем глумачког стажа неуобичајено кратак, његов репертоар показује изразито широк дијапазон. С једне стране, улоге из фаха карактерне комике (Кир Јања у Тврдици, Јован у Покондиреној тикви и Кир Дима у Пријатељима), а, са друге стране, упечатљивост у дочаравању драмских и лирских валера песме Братоубица и увереност наших тада најкомпетентнијих зналаца театра да би он с успехом могао да тумачи Ричарда III и Мефиста у Фаусту, наводе нас на претпоставку да су у њему биле сједињене изражајне особености два у то време најзначајнија глумца СНП – Д. Ружића и Л. Телечког. Такво обиље глумачких изражајних средстава имао је међу српским глумцима у прошлом веку само П. Добриновић.

УЛОГЕ: Кир Јања (Тврдица), Дима (Пријатељи).

ЛИТ: А-м, У петак 17. авг. „Кир Јања“ од Ј. С. Поповића, Србски дневник, 1861, бр. 77; А-м, Србско народно позориште (Карловци, 17. II 1862. „Тврдица), Даница, 1862, бр. 6, с. 99; А-м, Грађа за историју србског позоришта, Застава, 1874, бр. 6; А-м, Самуило Пантелић, Позориште, НСад, 1886, бр. 52, с. 207; А-м, Самуило Пантелић, Браник, 1886, бр. 36; Д. Михаиловић, Стеван Пантелић – несуђени Ричард III, Позориште, НСад, 1969, бр. 3-4, с. 14; П. Марјановић, Једна неостварена глумачка каријера, Позориште, НСад, 1870, бр. 4-5, с. 7.

П. М.