МЕРИМЕ Проспер (Prosper Mérimée) – француски писац (Париз, 27. IX 1803 – Кан, 23. IX 1870). Потиче из уметничке породице. Међу његовим прецима је и своједобно веома позната Мари Лепренс де Бомон (Marie Leprince de Beaumont), аутор 70 дела, од којих је већина за децу. Обоје родитеља (отац Леонар, мати Ана) били су сликари; отац је био и секретар Уметничке академије. Одрастао је у боемској атмосфери. До краја живота је остао некрштен. Средње образовање је стекао у лицеју „Анри IV“. У школи се истицао знањем енглеског језика. Желео је да се посвети сликарству, али га је отац усмерио ка правним наукама. Као студент био је врло марљив, па је поред основних студија учио и грчки и шпански. Одликовао се отменим понашањем и брижљивим одевањем. По завршетку школовања постао је адвокат и службеник у Министарству трговине. Око 1830. отишао је у Шпанију, где се спријатељио са грофицом де Монтихо, мајком Евгеније, будуће супруге цара Наполеона III. По повратку из Шпаније био је наизменично шеф кабинета у Министарству морнарице, у Министарству трговине и у Министарству унутрашњих послова. Као тридесетогодишњак (1833) постављен је за генералног инспектора историјских споменика. Путовао је због тога много по Француској и спасао од пропасти многобројне романске и готске споменике. Између 1840. и 1842. био је у Турској и поново у Шпанији. Као четрдесетогодишњак (1843) постао је члан Академије исписа и књижевности, а идуће, 1844, наследио је Шарла Нодијеа, великог познаваоца наших западних крајева, у Француској академији. У међувремену је, као двору близак човек, постављен за сенатора. До раскида његове дугогодишње везе са гђом Селесер дошло је 1854, а претпоставља се да је тај раскид угушио његов стваралачки таленат. Преосталих петнаестак г. посветио је студијама руске књижевности и превођењу Пушкина и Гогоља. Књижевношћу се почео бавити врло млад. Још као студент спријатељио се са Ампером и са две деценије старијим Стендалом. Они су га увели у књижевне салоне и упознали са значајним писцима тог времена. Прво његово дело, Позориште Кларе Газул (Le Théâtre de Clara Gazul, 1825) обична је мистификација. Његов тобожњи аутор је шпанска глумица, а стварни писац је представљен као издавач и преводилац. Две г. касније, 1827, објавио је нову мистификацију, овог пута под насловом Гусле (La Guzla). Ово је дело значајно за нас. Под именом Хијацента Маглановића, илирског писца, дао је преводе измишљених наших народних песама, постигавши невероватан успех. Хроника владавине Карла IX (La Chronique du régne de Charles IX, 1829) имала је такође великог успеха, као и многобројне краће приповетке које је објављивао у току наредне деценије. Међу њима је и Коломба (Colombe, 1840), која се сматра његовим ремек-делом. У то доба је написао и две мање комедије. Нешто касније, 1845, настала је и Кармен (Carmen), чија ће се слава, уз помоћ опере и филма, одржати до наших дана. Поменимо и Путописне белешке (Notes de voyage, 1835, 1836, 1838, 1840) и многобројне историјске и археолошке студије. Овима ваља додати и обимну преписку (до данас је објављено двадесетак томова). Посебна му је заслуга што је у Француску увео руску књижевност. Био је романтичар, али романтичар васпитан на узорима XVIII столећа. По природи стидљив, неповерљив и осетљив, писао је сажето и живо, избегавајући сваку сувишност. Имао је све особине изврсног писца: машту, меру, смелост, укус, проницљивост, посматрачки дар – као што је записао Реми де Гурмон. У нашој земљи је био врло познат. Преводили су га Милован Глишић, Милан Грол, Светислав Петровић, Отон Жупанчич, а о њему су, или поводом њега, писали Пера Тодоровић, Андра Гавриловић, Тихомир Остојић, Јаша Продановић, Јован Скерлић, Миодраг Ибровац. О његовим мистификацијама први је нашу јавност упознао Томо Матић. Војислав М. Јовановић је Гуслама посветио успелу докторску дисертацију. Кармен, коју је 1921. новосадско позориште извело у Бизеовој музичкој обради и са либретом А. Мејака и Л. Алевија, доживела је светски успех. Само на филму, поред више америчких и француских, постоје шпанска, данска, немачка, енглеска и италијанска верзија.

БИБЛ: Кармен, опера у четири чина. Текст, по приповеци Проспера Мериме-а, написали Х. Мелак и Л. Халеви. Превео Мил. Димовић, Бгд 1921.

С. А. Ј.