МАРИНОВСКИ Димитри

МАРИНОВСКИ Димитри – оперски певач, баритон (Охрид, Македонија, 14. IX 1928 – ). Још у основној школи певао је у ђачком хору. По завршеној гимназији студирао је геологију, али је истовремено био ангажован у хору Радио Бгда. У певању се усавршавао у сопственом аранжману на разне начине и на разним странама. Учио је код многих педагога: у Бгду код Корнелије Нинковић, Јелене Симић-Матијевић и Николе Цвејића, у Згбу код Златка Шира, Марије Борчић и Драга Хржића и у НСаду код Теодора Дињашког, али и из публике и са грамофонских плоча. Иако је овакав начин образовања неуобичајен, он се на таквом путу одлично снашао будући увек свестан сопствених могућности и мере до које их може и сме користити. Завршио је Вишу педагошку школу (Музички одсек) у Скопљу 1957. Од 1952. до 1961. био је ангажован у Скопској опери, а од 1. IX 1961. до 15. VIII 1974. био је солист Опере СНП. Као темпераментан глумац, најупечатљивије је тумачио динамичне и жестоке ликове, мада је био успешан и у представљању ликова споља статичних али богатог унутрашњег емотивног живота. „Његов глас је великога регистра, уједначене звучности и особенога тембра, у којем је спојена мужевна рескост с баршунастом топлином. Он њиме влада неусиљено и природно у свим лагама. Драгоцени су његови пиано тонови, не само у доњем и средњем него и у високом регистру, на чему би му могли позавидети и неки баритони са великих оперских сцена“ (В. Поповић). Са ансамблом или самостално гостовао је широм Југославије и у Француској, САД, Канади, Грчкој, Бугарској, Румунији и Мађарској. Снимао је за радио станице Скопље, Бгд и НСад. За веома успешно остварену улогу Магбета додељена му је 1971. Октобарска награда града НСада.

УЛОГЕ: Риголето, Симон Боканегра, Набуко, Магбет, Кнез Игор, Дон Жуан, Евгеније Оњегин, Холанђанин луталица (у истоименим операма), Јаго (Отело), Форд (Фалстаф), Родриго (Дон Карлос), Гроф Луна (Трубадур), Жермон (Травијата), Амонасро (Аида), Скарпија (Тоска), Барнаба (Ђоконда), Енрико (Лучија ди Ламермур), Ескамиљо (Кармен), Алфио (Кавалерија рустикана), Тонио (Пајаци), Алмавива (Фигарова женидба), Сима (Еро с онога свијета).

ЛИТ: Н. Грба, Обновљени „Риголето“, Дневник, 23. I 1962; Ј. Шулхоф, Смео покушај, Дневник, 10. IV 1963; М. Врсајков, Вердијев „Отело“, Дневник, 5. VI 1963; М. Г., Премијера „Дон Карлоса“, Дневник, 28. IV 1964; Г. Дивљак-Арок, Први Вагнер на новосадској сцени, Дневник, 14. I 1965; С. Кисић, Нови Сад: Композитори и публика, Политика, 26. XI 1966; Б. Драгутиновић, Верди: „Симон Боканегра“, Политика, 11. VII 1967;  Д. З., Новосадски „Евгеније“, Политика експрес, 14. I 1969; Б. Рушкуц, За Пушкина и назад, Дневник, 19. I 1969; А-м, „Набуко“ на летњој позорници, Сомборске новине, 12. VI 1970; Е. Гвоздановић, Шекспир на Вердијев начин, Позориште, НСад 1971, бр. 8, с. 6; П. А., „Макбет“ Новосадске опере у Београду, Борба, 24. V 1971; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 89; Р. Поповић, Еро у Новом Саду, Политика, 24. X 1972; С. Н., Новосадска опера у Италији, Политика, 18. VI 1974; В. Поповић, Димитри Мариновски, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 219-221.

В. В.