МАКСИМОВИЋ Аксентије

МАКСИМОВИЋ Аксентије – композитор и диригент (Долово, Банат, 13. II 1844 – Праг, 1. II 1873). Основну школу и реалку похађао је у Панчеву а Вишу гимназију у Сремским Карловцима. Још као ученик Карловачке гимназије бавио се компоновањем и сликањем, а дириговао је и гимназијским хором. Први пут се као талентовани диригент показао на прослави хиљадугодишњице Ћирила и Методија, коју је Гимназија приредила 1863. За ову приредбу припремио је неколико хорских композиција и извео их је изванредно добро, што је изазвало дивљење његових професора и присутне публике. Као седмошколац, на стихове С. В. Каћанског, компоновао је патриотску хорску композицију Хај, са почетним стихом (по којем је познатија) „Где је српска Војводина“, те је она убрзо постала веома популарна у целој Војводини. Од 29. III 1865. па до 17. X 1871. радио је као капелник позоришног оркестра СНП (после Адолфа Лифке), композитор и „учитељ певања и појања“. Венчао се 1865. са глумицом Софијом Поповић касније Вујићком, а њихова кћи је глумица и редитељ Милка Марковић. Као први српски позоришни композитор, иако млад, ту дужност је обављао врло предано и успешно: за време рада у СНП компоновао је музику за 16 позоришних комада, а многе његове песме из ових позоришних комада (Еј пусто море, Два се тића побратила, Кад се дану више неће, Док је нама Милоша јунака, Ми и данас остадосмо живи и Бербери су први људи) често су певане на концертима тадашњих певачких друштава широм Војводине. Од јесени 1871. до своје преране смрти (од туберкулозе, 1873) са породицом је живео у Прагу, где је, захваљујући стипендији Српске певачке заједнице, чије је седиште било у Панчеву, студирао музику на Оргуљској школи. Поред своје музичко-сценске делатности, бавио се и компоновањем црквене музике и, што је од нарочитог значаја, писањем музичких уџбеника, од којих је штампано три књиге о учењу нотног певања и свирању на виолини, као и први уџбеник за хоровође на српском језику. Овим уџбеницима треба додати и књиге за основну школу, које је написао 1871-1972: Мала букварска читанка за народ, по природним педагошким законима, I део – Вокалисање и Кажипут учитељима основних школа при предавању буквара и читанке. Како је сам рекао, био је то покушај „како би се у народу на најлакши начин могла распространити наука о музици“. Овим књигама ушао је у историју музике као први српски писац педагошко-музичке литературе. Плодан композитор, активан друштвени радник, идеалиста и напредан човек, из којег је избијала бујна и немирна природа, стварао је мелодиозну и складно инструментирану музику, у духу националног романтизма. Написао је музику за следеће позоришне комаде: Максим Црнојевић (Л. Костић), Добрила и Миленко, Смрт кнеза Добросава и Српске цвети (М. Бан), Милош Обилић, Сан на јави, Крунисање Стевана Немањића (Ј. Суботић), Саћурица и шубара и Уњкава комедија (И. Округић), Љубав није шала (А. Хаџић), Граничари (Ј. Фрајденрајх), Честитам (К. Трифковић), Он и она (К. Нереј), Први састанак (Е. Скриб), Пркос (Р. Бенедикс – дует „Сад ћемо видети“ и завршни секстет „Срећна кућа мир где влада“) и Стари бака и његов син хусар (Ј. Сигети). СНП је 1890. од његове кћери Милке откупило све његове сачуване композиције.

БИБЛ: Изучавање виолине помоћу народних песама за постепено учење, књ. I, НСад 1870; Приправа за учење нотног појања и свирања на виолини, НСад 1871; Буквар и читанка нотног певања за школе, НСад 1872.

ЛИТ: Ј. Ј. Пачу, Наша музика, Подлистак Заставе, 19. XII 1869; С. М., Граничари, Позориште, НСад, 1884, бр. 24, с. 94-95; М. Д-ћ, Максим Црнојевић, Позориште, НСад, 1884, бр. 25, с. 98-99, бр. 26, с. 102-103; Д. Јанковић, Са гроба Аксентија Максимовића, Застава, 25. I 1887; а, У петак 4. о. м. гледасмо: „Максим Црнојевић“, Застава, 6. I 1902; М. Марковићка-Максимовића, Успомена са татиног гроба, Позориште, НСад, бр. 10, с. 83; В. Р. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бгд 1950; М. Томандл, Удес наших композитора у развитку СНП, НС, 1. XII 1951; М. Томандл, Аксентије Максимовић, НС, 15. VI 1952.

Н. П.