КУЦУЛОВИЋ Војислав – оперски солист, тенор (Власотинце, Србија, 29. X 1932 – Алибеговац код Буковца, 9. IV 2008). У Нишу је завршио основну и Школу за примењену уметност (1954). Од 1. XII 1955. до 31. VIII 1959. предавао је ликовно образовање у нишким основним школама „Његош“, „Змај Јован Јовановић“ и „Рашко Вукићевић“. Од 1. IX 1959. до 31. VIII 1960. био је запослен као соло певач у Нишкој филхармонији, а потом је, од 1. IX 1960, ангажован у СНП у НСаду, где је од почетка солист а ускоро и првак Опере. Соло певање је учио код познате чешке певачице Божене Дубске (в), која је своју педагошку активност развила у НСаду. Поред тога, у сезони 1974/75. провео је десет месеци на усавршавању у Милану, на Конзерваторијуму „Ђузепе Верди“, у класи професора диригента Франка Ферариса. Наступао је и као стални гост оперских кућа у Бгду (Алмавива, Неморино, Бепо и др.), Сарајеву (Војвода од Мантове, Алфредо, Едгардо и др.), Осијеку (Алмавива, Алфредо, Хљестаков, Бојан и др.), Сплиту (Војвода од Мантове, Алфредо, Алмавива). У улозу Алмавиве гостовао је 1973. у Чехословачкој (Братислава). Са ансамблом београдске Опере гостовао је 1979. у Совјетском Савезу (Москва, Одеса), а са осјечком Опером 1981. у Мађарској (Печуј), док је са новосадском Опером наступао у Италији (Модена, 1974), Бугарској (Варна, 1965), Румунији (Темишвар, 1976, 1977, 1978), Мађарској (Сегедин, 1978) и Египту (Каиро, 1973). Његова интерпретација Хљестакова у Ревизору Вернера Ека проглашена је за најбољу мушку улогу на интернационалном Аналу камерне опере и балета у Осијеку 1980. К. је био тенор специфичног, баршунастог тембра, са репертоаром који обухвата широку лепезу изражености. Уз „уочљиви смисао за лирске угођаје“ (нпр. у тумачењу Алмавиве), он „надасве музикално демонстрира значајне гласовне вредности“ у вердијанском репертоару (Алфредо, Војвода од Мантове) – све до тако сложених и напорних улога као што је Вертер, који у његовом тумачењу ,,потреса до сржи“. Уз изразите гласовне способности, К. и ,,глумачки разиграно, с пуно осећаја за карактер лика који тумачи“ остварује улоге попут Јуродивог у Борису Годунову и Бепа у Пајацима, а „изгледом, глумом, правим темпераментним плесањем и великим тенорским певањем“ постиже живе и сјајне ликове у оперетама. Ваља истаћи и његову концертну делатност, у многим градовима Југославије (нпр. са Серенадом Б. Бритна), као и снимке за радио и телевизију. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ СНП му је доделило 1984, а 1985. обележена је 25. годишњица његовог уметничког рада, којом приликом је штампана и брошура од 16 страница посвећена његовом стваралаштву. Као пензионер (од 1. V 1990) живео је у својој „викендици“ у Алибеговцу код Буковца, где се бавио воћарством и виноградарством.

УЛОГЕ: Понг (Турандот), Безазлени (Борис Годунов), Гроф Алмавива (Севиљски берберин), Дон Октавио (Дон Жуан), Алфред (Слепи миш), Родриго (Отело), Филипето (Четири грубијана), Бепо (Пајаци), Кормилар (Холанђанин луталица), Раул Делакроа (Љубичица са Монмартра), Камиј де Росијон (Весела удовица), Жан Фрик (Париски живот), Неморино (Љубавни напитак), Вертер (Вертер), Крупа (Крутњава), Мирко (Мала Флорами), Ленски (Евгеније Оњегин), Паолино (Тајни брак), Маркиз Фоблас (Бал у Савоју), Алфред Жермон (Травијата), Лорд Артуро Баклав (Лучија ди Ламермур), Малколм (Магбет), Калико (Мадам Помпадур), Војвода од Мантове (Риголето), Николић (Власт и аналфабета), Цар (Мачак у чизмама), Владимир (Кнез Игор), Шандор Баринкаи (Барон Циганин).

ЛИТ: И. Врсајков, Вердијев „Отело“, Дневник, 5. VI 1963; М. Будак, Напуштена класична режија, Дневник, 20. II 1964; Н. Петин, Динамично и спонтано, Дневник, 11. X 1964; Г. Д(ивљак)-А(рок), Двочасовна забава, Дневник, 30. X 1964; Г. Д(ивљак)-А(рок), „Љубичица са Монмартра“ на сцени Бен Акибе, Дневник, 15. II 1966; А-м, Вести из наше Опере, Позориште, НСад 1970, бр. 8-9, с. 18; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 84; А-м, In memoriam. Војислав Куцуловић (1932-2008), Дневник, 12. IV 2008.

В. П.