КРЛЕЖА Мирослав – књижевник и драмски писац (Загреб, 7. VII 1893 – Загреб, 29. XII 1981). У Згбу је завршио основну школу (1899-1903) и четири разреда класичне гимназије (1903-1907). Потом је похађао војну кадетску школу у Печују (1908-1911) и, као царски стипендист, високу војну академију „Ludoviceum“ у Будимпешти (1911-1913). У неколико наврата покушао је да приступи српској војсци, али није задобио поверење, па је током Првог светског рата био у служби у домобранској војсци као писар и телефониста. Већ 1919. постао је члан Комунистичке партије Југославије и надаље живео и радио у Згбу као професионални књижевник и уредник и сарадник многих часописа. На дан објављивања „Обзнане“ (30. XII 1920) било је забрањено извођење његове Галиције. Почетком 1925. путовао је у Источну Немачку и у Москву; у јесен 1931. био је у Паризу, а потом, 1931/32. у Чехословачкој и Пољској. Услед хајке на њега у Згбу, од јесени 1933. до лета 1934. живео је у Бгду. Г. 1940. дошао је у књижевно-идеолошки сукоб са О. Прицом, М. Ђиласом, Е. Кардељем и Р. Зоговићем. Други светски рат је провео у Згбу под сталним полицијским надзором. После рата је покретач едиција Лексикографског завода а од 1950. је његов директор. Уз Иву Андрића и Милоша Црњанског, он је најзначајнији југословенски књижевник XX века. Његова поетика у оквиру хрватског и југословенског простора најлуцидније ствара критичку свест и интелектуалну савест у односу на епоху. Основна нит те критичке мисли може се свести на три битна плана. На политичком, развијала се у духу марксистичке философије, и у раздобљу између ратова је карактерише радикална негација постојећег и изразито самостално размишљање, а после Другог светског рата (и доласка на власт комунистичке партије, којој је припадао) К. покушава да „споји“ уметност и политику и да живи ту синтезу као остварење своје амбиције и своје моћи. На историјском плану, залаже се за превладавање горилског, примитивног менталитета који неминовно гура свет у пропаст и очовечење човека поставља као пресудан задатак данашњице. На књижевно-естетском плану, радикално је негирао ларпурлартизам, али је доследно остао уверен да је за бављење уметношћу пресудан предуслов индивидуални таленат. Огледао се у свим врстама књижевног стваралаштва: његова најбоља дела, Хрватски бог Марс (збирка приповедака, 1923), Повратак Филипа Латиновића (роман, 1923) и Баладе Петрице Керемпуха (стихови на кајкавском дијалекту, 1936), трајна су вредност књижевности Југославије. Његов драмски опус карактеришу три фазе развоја: седам дела из његове младости имају симболистичко-експресионистички проседе, а међу њима се истиче Краљево (1915), које је тренутан, али радикалан, прекид с „литерарним“ позориштем и први пример екстатичног, махнитог театра у Европи; прелазну фазу чине три драме које се могу свести под нешто шире схваћен реалистички проседе (најбоља од њих је Вучјак, 1923); зрелу, реалистичку фазу – коју карактеришу ибзеновско-стриндберговски дијалози примерени тадашњој хрватској стварности – чине три драме глембајевског циклуса: Господа Глембајеви (1928), У агонији (1928) и Леда (1931). У раздобљу после Другог светског рата пише хуманистичку фантазију Аретеј или Легенда о Светој Анцили, рајској птици (1958), која је упркос преопширности и мешању опречних драматуршких конвенција, симболистичко-библијских и симболистичко-социјалних, са „психолошким дијалогом“ у историјском миљеу конкретног друштва, његово најбоље драмско дело. Превођен је на бугарски, чешки, есперанто, грчки, мађарски, немачки, пољски, руски, словачки и шведски језик. Био је члан и потпредседник ЈАЗУ (1949), председник Савеза књижевника Југославије, члан Савета федерације, члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске и Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Хрватске. Његошеву награду је добио 1966, Горанову 1968. Пет пута је добио Деметрову награду: 1922. за Голготу, 1923. за Вучјака, 1925. за Микеланђела Буонаротија, 1928. за У агонији и 1929. за Господу Глембајеве. Хердерову награду (коју додељује Бечки универзитет) примио је 1968, а 1975. Аустријску државну награду за европску литературу (коју додељује Министарство за образовање и културу Аустрије). Исте г. је постао дописни члан Академије уметности ДР Немачке. Г. 1981. добио је Ботевску награду НР Бугарске за револуционарну поезију и публицистику. Одликован је Орденом јунака социјалистичког рада. Сарајевски часопис „Одјек“ установио је 1979. књижевну награду „Мирослав Крлежа“. У СНП су извођена његова дела: У агонији (1928), Господа Глембајеви (1929. и 1946), Леда (1931. и 1953), Вучјак (1961. и 1974) и Кристофор Колумбо (1963).

БИБЛ: Изабрана дјела, I–X, Сарајево 1973; Сабрана дјела, I–XXXII, Згб 1953-1972.

ЛИТ: С. Б(атушић), Премијера Крлежине „Галиције“, Јутарњи лист, Згб 1921, бр. 3208, с. 1; Л. П(оповић), Голгота (мистериј Мирослава Крлеже), Нова Европа, 1922, бр. 9, с. 290-292; С. Г(алогажа), „Вучјак“ Мирослава Крлеже, Comoedia, 1924, бр. 2, с. 2-3; К. Месарић, Крлежин „Michelangelo“, Хрватски покрет, 1925, бр. 36, с. 3; И. Невистић, Хрватско казалиште, Вијенац, 1925, бр. 12, с. 362-367; Б. Новаковић, Најновији хрватски писци, Живот и рад, бр. 6, с. 436-445; М. Ристић, Крлежини Глембајеви, Политика, 1929, бр. 7465, с. 8-9; А., Један разговор са Мирославом Крлежом, Књижевне новине, 1931, бр. 6, с. 5; М. Богдановић, Мој обрачун с њима Мирослава Крлеже, Српски књижевни гласник, 1932, бр. 3, с. 237; М. Магдић, Питање пролетерске књижевности у Хрватској, Социјалистичка мисао, 1932, бр. 11-12, с. 130-133; М. Виторовић, Случај Крлежа, Нишки нови лист, 1933, бр. 62, с. 7; Ј. Бенешић, Мирослав Крлежа, Пион, Варшава 1933, бр. 8, с. 5; Б. Гавела, Редатељ о аутору, Књижевни хоризонти, 1934, бр. 1, с. 8-11; М. Лесковац, „У агонији“ Мирослава Крлеже, Дан, 1936, бр. 294, с. 4; А. Штимац, Крлежа као драмски писац, Скопска сцена, 1937, бр. 17-18; А., Једна несвакидашња и занимљива књижевна полемика, Правда, 1940, бр. 12.644, с. 9; М. Матковић, Маргиналија уз Крлежино драмско стварање, Хрватско коло, 1949, бр. 2-3, с. 410-447; Ј. Ћирилов, Дискусија на тему: Слобода културе, Народни студент, 1952, бр. 24-26; О. Давичо, Први сусрет са Крлежом, НИН, 1953, бр. 131, с. 10-11; К. Георгијевић, Мирослав Крлежа. Давни дани, ЛМС, 1957, књ. 380, с. 85-94; Ф. Калан, Три претече – Бранислав Нушић, Иван Цанкар, Мирослав Крлежа, НС, 1959, бр. 142-143, с. 26-27; М. Первић, Блитвинске маргиналије, НИН, 1962, бр. 585, с. 9; Б. Поповић, Аналитичар и пјесник Крлежа, Културни радник, 1963, бр. 12, с.154; Т. Чолак, Портрети, Бгд 1967, с. 171-204; Б. Хећимовић, Мирослав Крлежа и развој хрватске драме, Кај, 1969, бр. 11, с. 78-81; М. Максимовић, Савест једне епохе, у: Тумачи времена, Бгд 1971, с. 123-128; М. Марковић, Крлежине релације, Багдала, 1973, бр. 169, с. 1-3; Н. Батушић, Пут у рај, Република, 1974, бр. 1-2, с. 159-162; С. Остојић, Велики писац, снажан револуционарни дух, Политика, 7. VII 1978; О. Давичо, Њему смрт ништа не може, Борба, 30. XII 1981; М. Бегић, Снага прометејске речи, Ослобођење, Сарајево 30. XII 1981; Р. Ротковић, Неумољиви критичар малограђанског свијета, Побједа, Титоград 9. I 1982; П. Џаџић, Побуњени човек у Крлежином делу, Борба, 9. I 1982.

П. А.