ЈОВАНОВИЋ Бранко-Муша – преводилац и прерађивач драмских текстова (Каћ, код Новог Сада, 1834 – Беч, новембра 1894). Звао се заправо Александар, па је доцније посрбио име, али га један акт новосадског магистрата још 1878. помиње као Шандора (Александра). У НСад се доселио 1861, после завршених студија права, па се почео бавити адвокатуром. Од 1864. био је подбележник Магистрата, а од 1866. сенатор. Од 1867, међутим, није више у градској служби него се поново бави адвокатуром. Септембра 1868. изабран је за једног од четворице чланова тадашњег ПО ДСНП. Уз Ј. Јовановића Змаја био је уредник „Змаја“ и „Жиже“. Г. 1877. прешао је у Бгд и тамо уређивао доста неуспео дневник „Нова Србија“. Вративши се у Војводину, живео је у Каменици, НСаду и Тителу. Због неизлечиве болести, убио се 1894. у Бечу. Био је слаб журналиста, али веома одан Милетићу и његовом кругу и политици. Једно време био је ожењен познатом пијанисткињом Јованком Стојковић. Вегетаријанац и помало чудак, уживао је благонаклоност новосадских интелектуалних кругова, али не и велико њихово поштовање. Преводио је највише драмске текстове. СНП је играло његове преводе: Туђинка Александра Диме Сина,  Цврчак у мравињаку Легувеа и Лабиша, Рат у мирно доба Мозера и Шентана, Еј, људи, што се не жените Јулија Розена, Варошани на селу Викторијена Сардуа и Весели двори Сардуа и Енкена. Неки од ових превода играни су и у београдском НП. Он је  заправо посрбљивао стране комаде, преносио радњу у нашу средину, личностима и локалитетима давао домаће називе. Изостављао би понеког епизодисту, али је понекад и уводио у комад нека нова лица. У прерађивању драма није био особито студиозан, па ни добро примљен у свакој прилици. Његове преводилачке послове жестоко су критиковали Јован Грчић и Милан Савић. Писао је и рецензије о позоришним представама. Читаву малу аферу изазвао је врло оштром критиком поводом премијере Фауста у СНП.

ЛИТ: А-м, Допис из Кикинде, Застава, 15. VIII 1872; М. Савић, „Весели двори“, Позориште, НСад 7. I 1879; К. Р., „Весели двори“, Јавор, 1879, бр.  5, с. 157-158; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 196, с. 2; М. С(ави)ћ, „Рат у мирно доба“, Позориште, НСад 1882, бр. 39, с. 155; Ј. Грчић, Сарду у нас, Браник, 31. X 1908.

Б. Кв.