ИЛИЋ-ХРИСТИЛИЋ Олга – драмска глумица (Солун, 5. II 1880 – Београд, 17. I 1945). Девојачко презиме јој је било Гашпаровић. Као девојчица доселила се са мајком из Солуна у Ниш, где је завршила два разреда гимназије и као четрнаестогодишњакиња ступила на сцену позоришта „Синђелић“ улогом Стефана (Трње и ловорике). Удала се за глумца Косту Илића и са њиме је од 1896. до 1898. била члан неколико путујућих дружина и градских позоришта у Вараждину и Шапцу. Затим је ангажована у НП у Бгду до марта 1900, па је наступала у београдским ревијалним позориштима „Веселе вечери“ Косте Делинија 1900, “Орфеум“ Бране Цветковића 1901, „Весело позориште“ Михаила Мике Бакића 1903. Потом је и сама водила путујуће позориште кроз Босну 1904-1905, па ступила у београдско „Позориште код Слоге“ Михаила Мике Стојковића и у Градско позориште у Шапцу 1906. Између 1906. и 1909. гостовала је у разним театрима; 1909. је била првакиња београдског Позоришта код Булевара под управом Богобоја Руцовића, а од јесени 1910. београдске Опере Жарка Савића, са којом је гостовала и у НСаду 1911. Током 1912. наступала је у Осијечком казалишту под именом Оливера Сант, а од 1913. је члан новооснованог НП у Скопљу. Непосредно после рата била је једно време одсутна са скопске сцене, а онда је удајом за глумца Петра Христилића постала члан и редитељ његове путујуће трупе (1923-1929). У сезонама 1930/31. и 1931/32. члан је Н-Оп, а од 1932. до 1934. је у НП у Нишу, где је прославила 35-огодишњицу уметничког рада улогом Лукреције Борџије у истоименој Игоовој драми. Ретко је која глумица њене генерације у Србији располагала толиким распоном талента и изражајних могућности као она. Припремајући се за каријеру драмске глумице на великој сцени, носила је од ране младости улоге поетичних и младодрамских хероина у класици, као што су Дездемона, Јулија, Офелија, Кларица (Егмонт) и друге. Када су уочене њене могућности у улогама субрета из музичког репертоара, напустила је НП у Бгду због суревњивости старијих колегиница, те је почетком XX века постала звезда ревијално-музичких програма у београдским булеварским позориштима. Причало се навелико о њеној лепоти, шарму, темпераменту, боемском духу, ексцентричностима у стилу Саре Бернар и о њеном изузетном сценском дару. Непосредно пред балканске ратове репертоари позоришта су подешавани њеним тежњама да се афирмише као примадона репрезентативног драмског жанра: Сипријена (Разведимо се), Мали лорд и Франсина у истоименим комадима, Маргарета Готје (Госпођа с камелијама), Коштана, Лукреција Борџија и друге. У том периоду је тумачила и две мушке улоге: Хамлета и Стеву Драгића у Сеоском лоли. После рата је тумачила роле духовитих дама у француским конверзационим комадима, војвоткиња, краљица и класичних хероина у ликовима трагичних мајки и старица, достижући највиши степен надахнућа и саживљености, драмске снаге и сценске експресије.

УЛОГЕ: Госпођа Табрет (Свети пламен), Бароница Питар Варнијол (Топаз), Марија (Три девојчице), Лукреција Борџија (Лукреција Борџија), Зорка (Преко мртвих), Царица (Урошева женидба), Јевросима (Максим Црнојевић).

БИБЛ: О њој, која се не враћа, Ниш 1934.

ЛИТ: А-м, Опера Жарка Савића у Новом Саду, Браник, 1911, бр. 10, с. 2-3; А-м, Максим Црнојевић, Југословенски дневник, 1930, бр. 292, с. 4; А-м, „Три девојчице“, музика Франца Шуберта у облику оперете, у преради Вертера, Нови Сад, 1930, бр. 48, с. 2; П. Радивојевић, Новосадско позориште у Вршцу, Југословенски нови лист, Вршац 1931, бр. 17, с. 3; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Сенти, Слога, Сента 1931, бр. 16, с. 2; А-м, „Свети пламен“ од Сомерсета, једна интересантна драма по своме склопу и по филозофији, Ново време, Стари Бечеј 1931, бр. 42, с. 3; М., Драма Д. С. Николајевића „Преко мртвих“, Нови Сад, 1932, бр. 7, с. 2-3; А-м, „Квочка“, Југословенски дневник, 1935, бр. 47-, с. 14, бр. 48, с. 6.

С. Ј.